Dnevnik Pikove Dame

Još jedna zima, hladna i drugačija , od svih prethodnih je bila pred Njom.
Srce Beograda, kao i čitave Srbije je kucalo drugačijim ritmom. Jedna epoha u životu jednog naroda je bil zauvek gotova. U vazduhu su se mogle samo čuti reči podsećanja na period inflacije, ratova, demonstracija i zavera svake vrste. Sve je izgledalo kao da se desilo jednom davno u nekoj dalekoj zemlji. Svet oko nje se smejao širokim osmehom punim nade verujući da ga čekaju lepši i vedriji dani, mada kao uvek i svuda, bilo je i onih koji nisu verovali.
''Svi su oni isti. Dobri , dok ne sednu u fotelje. Kad osete malo ukus vlasti, budu kao oni pre njih i oni pre onih- sve rade da je zadrže, ne pitaju koliko košta. I ove ćemo da rušimo jednog dana kao Slobu, neće sami otići, sigurno.'' šuškalo se.
Svaka bitka ima dve strane medalje koje sijaju drugačijim sjajem- jednu pobedničku, jednu gubitničku.
Ipak su pobednici oni koji pišu istoriju, samim tim, srpski narod je verovao da je pobedio.
On je konačno bio tu.
Pored nje, naizgled isti kao što je uvek bio.
''Konačno !'' uzviknula je tog dana kad je ušao u kuću ,dok je vazduh uveliko mirisao na zimu.
Nekoliko trenutaka gubio se u njenom zagrljaju, a  potom se odmakao i bio opet onaj stari.
Promene su nastajale , kako u životima pojedinaca, tako u životu jednog kolektiva. Ma koliko zvučalo čudno , ove prve su uvek teže za podneti.
''Zamisli, Sanjinog oca su smenili i možda će da ga tuže,'' obavestila ga je jednog tmurnog popodneva koje su provodili u njihovom domu.
''Pa promenila se vlast ,j***.To tako ide. A šta za neku zloupotrebu , jel?'' naslonjen na nju je pitao.
''Da, neće valjda u zatvor da ide?'' činilo se da pita za sebe.
''Ma neće. Ne deluje on meni toliko pošteno da bi išao tamo'' sa čudnim osmehom je dodao.
''Kako misliš?'' našla se u čudu.
''Tako...'' rekao je samo, i spustio glavu na njeno rame, ne otvarajući oči. Izgledao je, tih dana, kao umorna osoba željna snova kojoj snovi ne dolaze na oči.
Mrak je već pao. Neki vetar pun hladnoće sa miriskom dalekog severa šibao im je lica tih dana.
''E ovi novi su mi kao neke tetke. Tigar je bio tigar , bre. Ovi će sve da upropaste,'' čak je i Lela svojim jezikom životnog iskustva komentarisala čitavu situaciju.
Ona se smejala. Volela je ,ponekad, da sluša njene komentare. U retkim situacijama , umela je da je podseti na Sanju, koja joj je mnogo nedostajala. 
Razmišljala bi danima da li da okrene broj njenog  telefona.
Samo da je pita kako je.
Iako je znala , čak i da to učini, da ne bi razgovarala sa onom osobom koju voli i koju , verovala je, poznaje-
I dok su ona i lepa plavuša pile kafu, njene misli su bile usmerene u nekom sasvim drugom pravcu.
''Je l ti se javlja ?'' interesovala se ona posmatrajući svoju novu prijateljicu kako ispija kafu i puši meki crveni Marlboro proizveden negde u inostranstvu.
''Ne javlja se. Ali znaš čudno je to- osećam da će uskoro doći. Ne znam...Svaki dan imam taj osećaj da ću ga videti. I znam da hoću, jer mene osećaj nikad nije prevario'' zagledana u daljinu govorila joj je.
Lela je bila osoba koja je uvek svoj instikt stavljala na prvo mesto i zaista retko se moglo reći da je pogrešila.
Verovala je u slučajnosti, znake i predosećaje.
''Sanjala sam ga. Čudno nekako , kraj nekog mora koje je mirno. Smejao se,'' pripovedala bi joj.
''Daj bre, kakve veze to ima?'' čudilo bi je da neko poput nje ko poznaje svako lice života govori tako.
''Ima, ima...'' na njenom lepom licu igrao bi neki zagonetni osmeh koji se može sresti samo kod pomalo tajanstvenih ljudi sa primorija.
Različita od nje, ta devojka, postala joj je bliska.
I negde , na dnu ledenog srca te plavuše, počela je da nazire ljubav.
'' Ovo je za tebe. Nemoj nikome da kažeš šta sam ti dala. Bila sam dole, bila sam i na Ostrogu i tako to..'' jedne večeri pružila joj je malu kesu od papira.
U njoj je bilo nekoliko školjki, drveni krstić i neka ikonica. 
Lela je bila svakakva, možda, ali nikada predvidljiva činilo joj se.
Sa pomešanim mislima i sve jasnijim osećanjima ona je proživljavala te hladne dane prekretničke 2000.godine.
Bilo je to jedno od onih tmurnih popodneva. Mrak koji je uvek prerano padao, tih dana, kiša koja rominja , oštar i neprijatan vetar koji je, činilo se, urlao, oslikavali su taj dan.
Čitala je ,tog dana, poeziju engleskog romantizma koja je bila kao stvorena za jedan takav dan.
Ti stihovi obojeni mrakom neke usamljene duše prizvali su joj snove na oči.
Zvuci su postajali sve tiši , dalji i činilo se nestvarni.
Zvuk ulaznih vrata , koja lupaju, iskidao je te tanke niti snova.
Sa mirisom hladnoće u kuću je ušao On.
''Šta radiš?'' samo je pitao. Pogled mu je leteo po čitavoj prostoriji.
''Čekam te'', rekla je samo. Tog jutra, kad je krenuo nekuda, rekao je doći će predveče.
''Što se ne javljaš?'' uperivši pogled u nju , pitao je.
Do tada, zarobljeni u podsvesti ti zvuci nekako oživeše.
Seo je kraj nje. Pogledom je i dalje prelazio čas po prostoriji , čas po njenom licu. Kao da je tražio nešto što , u tom času, tu nije postojalo.
''Zvao sam te. Nije važno'' bacivši telefon pred nju rekao je.
''Jel sve u redu?'' pitala ga je spustivši ruku na njegovo koleno.
Nije reagovao na dodir, na reč , u njegovom pogledu prepoznavla je neki neobičan sjaj.
''Da, hitno je. Veoma. Ne može da bude hitnije. Što se ne javljaš?'' započinjao je raspravu.
''Zaspala sam '', rekla je ''Šta nije u redu?'' pokušavala je otkriti uzroke njegovog ponašanja.
Odjednom je počeo da se smeje.
Nekako čudno, nekako neočekivano, nekako strašno.
''Ja baš došao da vidim'' sa prizvukom nekog cinizma rekao je.
I u trenutku  čoveku postane jasno ono što je sasvim nejasno i neprihvatljivo.
U prvi mah kroz susrelo ju je poražavajuće pitanje ''kako je mogao nešto tako da pomisli?''
Međutim , kako niko osim njega, a možda čak ni on , taj odgovor nije mogao da joj da , odustala je.
Neka tišina kao da se krišom uvlačila u vazduh koji je strujao između njih.
''Sve je u redu'' dodala je tiho ''Samo sam zaspala , jer smo sinoć kasno legli'' podsećala ga je.
I dalje joj se činilo da ne dopire do njegovih misli i njegovog uma , koji kao da je bio pomućen tim tmurnim bojama jednog hladnog popodneva.
Ćutao je. Kao da tone u tu tišinu , reklo bi se.
Pogled mu je šarao svuda okolo.
Bio je hladan, oštar i nekako tuđ.
''Šta to čitaš?'' odjednom je pitao.
Pokazila mu je korice male knjige na kojima je bio nasilikan lik jednog od pesnika.
I dalje ju je upitno gledao.
''Pesme,neke'' rekla je ''Trebaju mi'' objašnjavala mu je.
U tim trenucima kada se sile uma oboje nekim mračnim nijansama ljudske duše, dešavaju se one čuvene  situacije koje spadaju u ''nepredviđeno''.
Ustao je i ,za trenutak, nestao iz dnevne sobe.
Miris hladnoće , svake vrste, i poznatog muškog parfema ostavio je iza sebe.
Ostala je da sedi u nekoj čudnoj i teškoj tišini. 
Napolju je već bio potpuni mrak, kao i u toj kući u kojoj tada niko nije upalio svetlo.
Opet je sedeo pored nje.
''Čitaj mi, to, baš to'' rekao je samo .
I ona je počela da čita.
Činilo se kao da sluša te stihove koji su govorili o mukama jednog mornara sa dalekog severa.
Počela je, nekako oprezno, da ga miluje po glavi. Prihvatao je.
''Jel ti se sviđa?'' pitala ga je.
Slegnuo je ramenima samo.
Ubrzo ta napetost koju je doneo sa sobom , počela je da se rasipa u bezbroj sitnih kapi hladne kiše i pretvara u strast.
''Je l su ti lud?'' vratila se na njegovo ponašanje.
''Bolje da ne znaš koliko'' rekao je samo cerekajući.
Zatim je spustio glavu na njene grudi i počeo da tone u san.
San koji mu je, mislila je, nedostajao nekoliko meseci,a možda i godina unatrag.
''Spavaj'' rekla mu je tiho '' Stvarno te nisam čula'' dodala je tek za sebe.
Tišina i neki mir su ispunjavali taj prostor.
Tama je okupala Beograd te zimske večeri .
Njoj su polako snovi dolazili na oči. Neki laki, varljivi i nežni. Nije mogla znati, a ne zna ni sada, sa kakvima se susreo On.
Držala ga je u svom zagrljaju, spoznavajući osećaj sreće što je bio tu.
Takav baš kakav jeste.
Tisina i tama prekrile su te dve usnule prilike.
Ona bi se trgla tek na poneki zvuk kisnih kapi koje su dobovale po prozorima.
Kao da su je zelele probuditi, mozda opomenuti ili joj nesto sapnuti.
No, nije se obazirala jer joj je bilo najdraze da sanja pored Njega te zime turbulentne 2000.godine

 

Beograd je , tih meseci, već bio obojen prolećem. Sivilo koje su doneli zimski dani i mnogobrojni događaji početkom te 2000. godine nestajalo je pred najezdom vedrijih dana i kraćih, toplijih noći. Oko nje sve je već bilo sasvim drugačije. Četvrta godina fakulteta je odmicala polako, ali sigurno. Živela je u novom domu koji se zvao njihov. Taj dom mirisao je na njih, budio se onda kad su oni ustajali i postajao tiši onda kad bi odlazili na spavanje. Činilo se da svaka stvar u njemu ima dušu i život. 
''Ma radi ti šta hočeš, znaš. Mene baš briga , nemoj meni posle da se žališ kad ti taj tvoj dođe glave. Završavaš još malo to, dok ne završiš, ja ću ti pomoći. Posle vidi šta ćeš i kako ćeš. Tvoj život je tvoja stvar, nemoj samo meni posle da se žališ'', bile su reči njene majke kojima ju je ispratila.
Otac je samo slegnuo ramenima, namrštio se i ćutao.
Otišla je i za sobom ostavila nepregledno more tišine u kojoj se davilo toliko reči koje su trebale biti izrečene , ali iz nekog razloga nisu bile. I koliko god zvučalo čudno, baš te reči koje nije čula zadavale su joj bol.
''Mene oni mrze'', rekla mu je jedne večeri dok su sedeli u dvorištu.
''Ne mrze te. Ne mrzi se tek tako rođeno dete, svašta ti pada napamet. Nego , moraš da se potrudiš i ti. Ako oni ćute , ti pričaj. Inat nikome nije dobro doneo'', govorio je dok je šarao pogledom okolo.
''Šta bi ti rekao svom detetu?'' odjednom ga je pitala.
Pogledao je, činilo se kao da preispituje samog sebe, u toj tišini jedne vedre prolećne večeri okupane mirisom lipa.
''Ne znam.'' slagao je.
Nasmejala se , a on je pokušao ostati ozbiljan. 
Tih dana njihov život je tekao brzo , kao u nekom filmu. Sva vrata u kući su se zatvrala i otvarala , on je izlazio i ulazio , bez reči, osim ako bi telefonirao. 
Na svako njeno pitanje ''šta se to dešava'' uvek bi dobijala odgovor ''ništa''.
Prihvatila ga je , tih dana, čovek shvati da je nekad bolje da veruje u ono što zna da nije istina. 
Uostalom, vreme promena je počelo za nju odavno, kao i za sve oko nje. Mirisalo je na novo doba.
''Gotov je! Gotov je!'' čula je u prolazu.
Jednoj epohi ,polako ali sigurno, dolazio je kraj.
''Otići će diktator!'' mogla je čuti negde.
''Idiote pravićeš ga od blata !'' čula bi sa druge strane.
Njoj je mahom bilo svejedno. O svim tim događajima i o revoluciji ,građanskom ratu, katastrofama svih vrsta, nije mnogo mislila.
U njenom životu odigravala se mala ,lična revolucija tako da je ova koja je trebala doći i nije mnogo zanimala.
Miru nije videla dugo. Čestitala joj je, onomad još, završetak više škole.
Sa druge strane žice mogla je čuti samo kulturno i hladno ''hvala''.
Sanju odavno nije prepoznavala. Bila mršava i bleda, nekako nezaineteresovana za svet oko sebe.
Skoro i da je zaboravila njihov poslednji susret koji se desio ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Duvao je hladan vetar, sedele su na klupama ispred ulaza i ćutale. 
''Daj bre Sanja, reci mi, šta ti je?'' pokušavala je da učini nešto.
''Ništa,a šta treba da bude?'' odgovorila bi gledajući više kroz nju nego u nju.
Pomirila se sa sudbinom da neki ljudi prosto odu. Ne zato što ih oteramo, možda ne i zato što oni to žele, već je tako suđeno.
''Ma jel ti bre imaš oči, j*** mu mater? Kako šta joj je? Drogira se , eto to joj je. Sklanjaj se od nje, pazi šta ti kažem.'' otkrio joj je jedne noći tajnu koju je dugo potiskivala.
''Ona? Nema šanse. Zašto bi se ona drogirala?'' nastavljala je da ne veruje.
''Ne bih znao, valjda iz istog razloga što se još milion ljudi drogira. Ne lažem te , samo nemoj da te vidim sa njom.'' rekao je skroz hladno.
I nažalost, bio je u pravu.
U tim trenucima sapletala se samo u ruševine jednog dotadašnjeg sveta. I među tim ruševinama, valjda to tako biva, stekla jednog novog prijatelja u kog veruje i danas.
Bilo je to veče prošarano prolećnom , neočekivanom kišom.
''Ajde dođi, pa ćemo posle negde'' rekao joj je preko telefona.
Ubrzo, bila je kod čuvenih ''kockara''.
Tek što je sa momcima iz obezbeđenja tog mesta razmenila po par reči, desilo se nešto što do tada nije videla.
''Ma j*** ti sve po spisku , baš'' drao se on, na jednog njemu i njoj dobro poznatog čoveka.
''Ma ti ćeš meni đubre jedno, džukelo, ubiću te'' svađu je nastavljao, za nju , u tom času, nepoznat čovek.
''Ti se skloni, odmah'' rekao je njoj.
I niotkuda pojavila se ona. Devojka , već spomenuta, duge i negovane plave kose, sa kojom je do tada razmenila samo par reči. I koja joj je , da budemo iskreni, bila trn u oku kao što bi bila i svakoj zaljubljenoj ženi.
''Pusti da završe to, ajde da ti pokažem nešto'' uhvativši je za ruku, sa osmehom, rekla je.
''Šta je bilo ovo?'' pitala je.
''Ma ništa , tako to  bude ovde. Ovaj sa kojim se svađa on ti je jedan iz Podgorice , tako mu i treba.Nije ni važno , treba ga izbombati. Nego, znaš li ti Nešu koji je dolazio ovde često?'' pitala ju je i dalje vesela plavuša.
Odmah se setila visokog momka,prelepog lika, i krupnih očiju.
''Znam, nisam ga dugo videla.'' rekla joj je. Zaista činilo joj se da ga nije videla nekoliko meseci.
''Pa nije tu,otišao je preko'' rekla je tužno,a zatim dodala '' Mi smo već neko vreme zajedno, nadam se da će se vratiti, ali ako se ne vrati imam ovo'' pokazala joj je malu sličicu na ruci. Bilo je to slovo N ispisano na zanimljiv način.
''Prelepo je.'' rekla je ona samo gledajući tu tetovažu.
''Misliš da nije glupavo?'' pitala ju je devojka, gleedajući je u oči.
''Nije. Lepo ti stoji, a što se ne bi vratio?'' bila je radoznala.
''Ne znam '' reče plavuša odsutno.
''Je l' piješ kafu?'' pitala ju je odjednom.
Ona je klimnula glavom.
''Idem da je skuvam dok se ovi druže lepo tamo, he he he'' cerekala se.
Tako su one razgovarale, smejale se. Kao neka deca, na prvi pogled. Pričale su o svemu, o Neši o njemu, o Crnoj Gori odakle je bila ova devojka i mnogim drugim stvarima.
''Blago tebi, ti si živela na moru'' oduševljeno je rekla ona.
''Ma nije tamo toliko lepo zimi. I mi sa primorija godinama ne ulazimo u more.'' rekla joj je, s vremena na vreme, zagledajući svoju tetovažu.
''Idi ti kući, dolazim ja za par sati'' ,samo se pojavio i rekao. Delovao je kao da ništa nije bilo, kao da je sve u najboljem redu.
''O ,vidim ovde se ne tračari uopšte'' kroz smeh je prokomentarisao njihovo kafenisanje.
''Rekla mi je da mi je moja tetovaža lepa,'' reče devojka sa ponosom.
''I ja sam ti rekao. Samo nemoj da se išaraš previše dok ti Nenad ne dođe , možda te ne prepozna'' reče kroz smeh.
''Znači doći će!'' uskliknula je  '' On ne bi rekao to tako, nikad ništa ne govori bez razloga'' veselo ju je tada naučila nečemu važnom kada im se izgubio iz vida.
Odlazila je , pozdravivši se opet sa momcima na ulazu, koji su bili nasmejani i raspoloženi.
Analizirali su događaje, smejali se i radovali, pričali koješta, mogla je čuti dok ih je ostavljala iza svojih leđa.
Neverovatno je koliko svetova postoji u jednom. 
I koliko smo samo naivni kada verujemo da su ljudi isti .
Tako je teklo to proleće 2000. godine.
Drugačije od svih proleća, za nju. Čula je nove glasove , gledala nova lica , živela neki drugi život, čini se. I često pila kafu sa Lelom upoznajući svet onih koji odlaze bez pozdrava  i vraćaju se bez najave,  beže od sunčanih dana,a hrle u mračnu noć i smeju se nekim čudnim, grčevitim osmehom.
Slučajno ili namerno, postale su ono što se stvarno retko može sresti-  prijatelji.
Dani su već postajali sve topliji i topliji. Beli cvetovi sa sa stabala trešanja su već polako opadali i pretvarali se u plodove. Slatke , mekane i mirišljave.
Ona je čitala sve ono se od nje , te poslednje godine studija, zahtevalo.
Dosadne, ali i veoma zanimljive knjige. Njoj neobično drage. Činilo joj se da svaku od njih poznaje po određenoj boji, tonu i mirisu. Tog proleća čudna veza se stvorila između nje i tih knjiga.
On bi, u tim časovima njenog učenja, iako se nije razumeo u to, odlazio. Da ne smeta , kako je govorio, jer ne zna da pomogne. 
Slagali su se dobro , sasvim, što je mnoge ljude moglo samo začuditi.
''Evo ga ovde jedan kao ti'', rekla mu je jedno veče dok je sedela naslonjena na njega na trosedu, čitajući, dok je on gledao neki film bez tona.
''Jel? Kakav je to?'' pitao je.
''Pa kao ti, nekako, hočeš da ti pročitam?'' pitala ga je stidljivo.
''Ajde '' reče on radoznalo.
I otvori Ljermontovog Junaka našeg doba i poče da čita pasus koji su nazvali Njegovim.
Smejali su se.
''Nije loš, samo nemoj da se zaljubiš u njega.'' reče on kroz smeh.
''Samo kad me ti ostaviš,možda'' uzvratila mu je.
''E onda nećeš nikada, ne brinem se.'' odgovorio je.
Letnji, vreli dani nadvijali su se nad Beogradom. Govorilo se o raspisivanju izbora, o nestancima političara i zaverama razne vrste. U vazduhu osećao se miris jeseni koja će svima biti važna.
Njegovo raspoloženje je bilo dosta bolje , nego proteklih meseci.
Kod ''kockara'' je sve proticalo normalno i mirno uz tek poneku psovku.
U njihovom domu je sve bilo u najboljem redu.
''Idem sutra uveče na put.'' rekao je samo jedne noći.
''A što ideš, a gde ideš...'' nizala je svoja pitanja.
''Idem ,imam neka posla.'' potom je dodao ''Tebi oni tvoji ispiti kreću kad?'' raspitivao se.
''Na jesen'' samo je rekla.
''Dobro. Spakuj se polako , dok ja nisam tu, a brzo ću nazad, idemo na more, važi?'' milujući je po kosi reče tiho.
Prihvatila je sa oduševljenjem.
Nekad je toliko maštala o tome. Da provode vreme , daleko od Beograda, na nekom lepom mestu. Ni sama nije znala što ,činilo joj se da su njihovi najlepši momenti kod kuće, mada je on uvek bio isti prema njoj. Ipak ,maštala je o tim nekim drugim mestima i trenucima tamo.
''I dok nisam tu , idi kod tvojih, javi im se. Ne budi tvrdoglava , veruj mi, znam što ti kažem. Moraš ti da popustiš da bi bilo kako ti hoćeš. '' ubeđivao ju je.
Letnji dani su se nizali jedan za drugim. Vreli, sparni i dugi. 
Njihov dom joj se činio beskrajno kao da je sablasno prazan i tih. 
Kao da je guta tokom letnjih noći. Svaki zvuk koji je dopirao , bio to nečiji retki uzvik, šuštanje lišća ili škripa guma nekog automobila , njoj se činio previše glasnim i strašnim. Nikada nije bila takva, mogla je da primeti.
''Je l' ti se sviđa ovde?'' pitao je dok su posmatrali more okruženo planinama.
''Sviđa mi se.'' rekla je pomalo umorna od njegovog odsustvovanja.
Ti dani bejahu obojeni suncem i mirisom soli. On se smejao, govorio o svom detinjstvu i mnogim drugim stvarima. 
Jedno jutro probudio ju je rano.
''Vodim te na jedno mesto'' rekao joj je.
''Gde, gde?'' pitala je, bunovna, dok se rasnjivala uz kafu.
''Videćeš'', bio je i dalje tajanstven.
Vozili su se dugo kroz neka brda i šumu .
''Jao to je ona crkva za koju sam te pitala!'' uskliknula je veselo.
Klimao je glavom.
Jednog jutra posmatrala je sa terase tu crkvu u brdima. 
''Kako si se setio?'' čudila se jer ga je pitala o tome.
''Eto, mene je isto zanimala kad sam bio mali'' tiho je odgovorio.
''Ali ja nisam mala'' uvek je mogla da se raspravlja.
''Dobro, dobro, nisi'' branio se.
Građevina od kamena je mirisala na tamjan i neko cveće. Radila je samo određenim danima u nedelji. Činilo joj se, tog časa, da je u nekom drugom svetu u vremenu. I bila je.
''Ovde sam svojevremno hteo da krstim decu'' rekao je zagledan negde.
''Što nisi?'' pitala je.
''Nisam bio ovde'', odgovorio je ''Ali mogao bi jednom, jel da?'' gledajući je pitao je.
''Mi? Našu?'' odgovarala je sama.
Ćutao je.
Prišla mu je i zagrlila ga. Topli povetarac koji je mirisao na more milovao joj je lice.
Grlio ju je čvrsto .
''Volim što si tu, znaš. Mnogo. Ja ne znam šta bih bez tebe'' bio je to jedan od retkih trenutaka kada je on pričao o onome što oseća. 
U tišini, vozili su se nazad. Crkva ,okružena šumom , ostala je da sanja u tami.
U njoj mešala su se osećanja. To je bilo jedno od najlepših leta,možda, u njenom životu. Ispunjeno mirisom života, ljubavlju. Obojeno njim koji je bio onakav baš kakvog je ona želela da ima kraj sebe.
''Ajde da doručkuješ ''rekla mu je jednog jutra kad je ustao.
''Ti si gora od moje pokojne majke, ona nije dala da se ide iz kuće dok se ne jede'' smejao se.
''Nešto si zaboravio.'' rekla je.
''A da, kako sam mogao. Jutarnji pozdrav.'' setio se . Volela je da ga ujeda za obraz,a njega je to izludjivalo.
''Gric'', zadovoljno je rekla na kraju.
Ćutao je i dalje, ali sa osmehom.
Poslednju noć njihovog boravka na moru , razgovarali su, onako kako ,činilo joj, se nikada nisu.
''Ja bih volela da imam ćerku da liči na mene i sina da liči na tebe'' rekla je naslonivši glavu na njega.
''Inače to odeš poručiš i dobiješ.'' smejao se.
''Pa ja kažem šta bih volela.'' rekla je samo.
''I ja bih voleo .'' dodao je ''Da liči i na mene i na tebe, to je najbolje.'' 
''Pa šta čekaš onda?'' pitala je okrenuvši se ka njemu.
''Čekam da sve bude kao što smo se dogovorili. Da završiš to , zbog sebe. Ja te volim i bosu , meni taj papir ne znači ništa, ni tebi neće, ali zbog sebe, da ga imaš. Da ne bude da si počela, pa nisi mogla i odustala. Eto to čekam.'' rekao je tiho dok su te reči parale tišinu jedne magične noći na primoriju.
Osetila je tuđu brigu, onu iskrenu , negde roditeljsku. Ona koja joj je nedostajala neko vreme. Osetila je ljubav , bez mnogo reči. Osetila je , dodirnula i videla njen lik.Prvi put u svom životu.
I videla je , te noći, lica njihove dece, čula njihov glas, videla je oči koje liče na njene i njegove.
Videla je svoj život ,koji se poput reke, stapao sa njegovim.
Videla je dve osobe koje koračaju zajedno kroz poraze i pobede, tamu i svetlost. 
Beograd je bio okupan olujom i toplom kišom koja je pljuštala . Mirisao je na jesen, koja je polako kucala na vrata njihovih života. Jesen koja je donela promene. Jesen o kojoj su mnogi sanjali godinama. Jesen, koja je za neke predstavljala smrt bogova,a za druge rođenje iznova. Tu jesen ona je provodila kraj njega, bližeći se kraju svojih studija, u kući koja je mirisala na crnu kafu koju je i on ponekad pio sa njom, na kolače sa čokoladom koje je ona volela da pravi, na Diorov parfem koji je Lela volela da koristi. Mirisala je na prohladne noći koje su provodili zagrljeni i dvoje koji se voleli i verovali da jednom nađena sreća traje zauvek.

Leto 1999.godine je bilo vrelo i sparno poput svih drugih leta, obojeno jeftinim bojama lažnog optimizma , jer je juna iste godine bombardovanje bilo završeno. Neko se osećao kao pobednik, neko kao gubitnik, isto tako je bilo onih kojima je bilo svejedno.
’’Samo da više nema sirena’’ govorili su mnogi ,a za sve ostalo ih je bilo baš briga. Međutim , osećaj iznevernosti lebdeo je u vazduhu. Osećaj potlačenosti jačem od sebe, bespomoćnost i prepuštenost tuđoj milosti i nemolisti se krio duboko u duši svih ljudi koje je Ona poznavala. Ništa nije bilo isto ,a sve je delovalo kao da jeste.
’’Dobila sam opkladu! Anđa i Ivanka su se opet posvađale.’’ uskliknula je njena mlađa sestra jednog toplog popodneva. 
’’Čovek je dobar samo kad se plaši’’ pomislila je.
Sedela je sama , u malom dvorištu njene porodične kuće. Bio je kraj avgusta , i već je moglo lakše da se diše. Posmatrala je jednu brezu čije su se grane njihale na vetru . Zajedno sa njima ljuljuškale su se i njene nemirne misli.
Mira se udala i počela da izbegava sve oko sebe. Ako bi ,retko, imala vremena da sa nekim priča, trudila bi se da hvali svoj bračni i porodični život. Više nijednom nisu spomenule njenu odluku da joj druga osoba kumuje na venčanju. Bolelo je to nju, bolelo jako, ali je rešila da ćuti. 
’’Dobro je da se nećete okumiti, jer se onda nećete ni posvađati. Ja sam se sa većinom kumova posvađao.’’ kroz smeh rekao joj je On jednom.
Znala je da to tako ne bi bilo tako između njih dve, ali je probala da uteši sebe tim njegovim rečima.
Sanja je postala druga osoba koju više niko nije mogao prepoznati. Ona Sanja koja se uvek pobednički smejala se pretvorila u ucveljenu devojku slomljenog srca. Naime, onaj mladić zbog koga nije htela da napusti Srbiju za vreme rata , je otišao u jedno mesto unutrašnjosti odakle je inače. I to sve ne bi bilo tako strašno da joj jednog dana nije hladnokrvno saopštio da nema nameru da se vraća u Beograd , da će pokušati da ode u Beč. 
’’Hoćeš ja da idem sa tobom?’’ govorila je luda ljubav iz nje.
’’Ne...U stvari...Čeka me tamo ona devojka  sa kojom sam bio pre tebe. Izvini.’’ slomio joj srce jednom rečenicom.
Od tog dana ona je postala druga osoba. Uplakana, povučena  i daleka. Drska , kad god bi neko pokušao da  otkrije ono što je tišti.
’’E ajde promeni temu, molim te. Kad budeš imala nešto pametno da me pitaš, zovi’’ u par navrata odbrusila je njoj.
Izlazila je, bančila, legala u zoru i budila se u podne. Nije to više bila ona Sanja koju je ona poznavala.
Sa takvim i sličnim mislima u glavi Ona je provodila svoje dane.  Osećala se kao da   se dotadašnji svet u kome je živela bespovratno ruši.
Sa njim , naprotiv, sve je išlo drugačijim tokom. Postao je otvoreniji. Neskromno bi bilo reći da se otvorio potpuno, ali ipak jeste. Tu i tamo, u nekim sitnim satima, kada bi bili zajedno ,imao je običaj da spomene kako su oni ludost. Imao je, mada bi se vrlo brzo ugrizao za jezik. Govorio je jedne, a činio sasvim druge stvari.
Krajem novembra iste godine kad je promenio svoje prebivalište , kada je rešio da počne da stvara dom sa Njom, poklonio joj je prsten.
’’Vidimo se danas popodne. Javi kad kreneš , čekam te tamo’’ saopštio joj je bez mnogo uzbuđenja.
Sve nas da prevariti, ali osećaj najređe. Dok je podizala kosu u punđu, u njenoj utrobi se nešto prevrtalo.Bezbroj puta bi namestila kosu, pa je potom raspustila i počela da je namešta ispočetka. Ruka joj je drhtala, da nije mogla naneti alajner.  Iako je stajala u mestu, ispred ogledala u svojoj sobi, osećala je kao da se sve oko nje vrti. 
’’Zdravo’’ bio je njegov sasvim uobičajen pozdrav te večeri, uz neizbežan , snažan zagrljaj.
Sedeli su, jedno do drugog, a on ju je bez reči , posmatrao.
’’Što me gledaš tako?’’ pitala ga je.
’’Kako te gledam?’’ tiho je uzvratio ne sklanjajući pogled sa njenog lica.
’’Pa ne znam nekako čudno’’ konstatovala je.
’’Gledam te kao i uvek’’ samo je dodao i pomilovao je po obrazu. 
Nije mnogo pričao tada, niti je kleknuo. Samo je, dok su sedeli u restoranu, uzeo je njenu ruku u svoju i bez mnogo reči stavio joj taj komad nakita na prst.
’’E sad si ti moja žena’’ rekao je samo.
Oko njih nije bilo puno ljudi, ali svm prisutnima je zastao zalogaj u grlu, kada se kroz salu polomio vrisak njenog oduševljenja. Ne mareći ni za šta, bacila mu se naručije.
’’Ej bre ,polako,šta je tebi , pa već sam te pitao onda.’’ pokušavao je da je smiri.
’’Neka, neka sada sam sto posto sigurna’’ pričala mu je kroz smeh.
’’Ti si stvarno mislila da ću da te zeznem? Ja ti ličim na budalu?’’ iščuđavao se. Ćutala je, dok su se njene oči smejale, dok joj je srce ubrzano lupalo i pretilo da iskoči iz grudi. 
Mirisalo je na zimu, na sneg koji će za koji mesec doći, na novogodišnje praznike , na smog koji se u oblacima širio svuda. Ulice su bile puste, nebo sivo , često je padala ona hladna i neprijatna kiša, a na njenom licu , bez obzira na to, plesao je osmeh.
To veče se polako primicalo kraju.
’’Idemo.’’ rekao je.
’’Hoćeš  li ti da me voziš kući?’’ mazno ga je pitala.
’’Važi’’ odgovorio je samo i pustio je da ide ispred njega.
Vozio je sporije nego inače. Činilo se da krade svaki trenutak, svaki minut. Parkirali su se u njenoj ulici.
’’Šta je sad?’’ pitao je nekako nežno dok ga je ona grlila.
’’Ništa. Meni se ne ide kući.’’ rekla mu je i poljubila ga u obraz. Onako naivno i  detinjasto.
’’Znam. To je mi je već poznato. Ali moraš da ideš, od sutra nas već čeka puno posla.’’ dodao je.
Ćutala je.
’’Moraćeš da pričaš sa tvojima, ako hoćeš pričaću i ja. Ne možemo otimati mladu, to su i Goranci prestali da rade, mislim’’ rekao je ozbiljno.
Kikotala se.
’’To me mnogo plaši’’ samo je priznala ono što ju je mučilo već dugo. Imala je osećaj da nešto znaju. Izbegavali su da je pitaju gde ide, nije ih mnogo ni zanimalo kad se vraća.Inače nisu bili takvi. Kad bi položila neki ispit, samo bi se osmehnuli i u prolazu , ne dižući pogled  izustili ’’čestitamo’’. Nije imala hrabrosti da prva započne razgovor, a ni živaca da čeka da ga započnu oni. I jednima i drugima je ovako bilo lakše, a kad se ide lakšim putem retko ili suviše kasno se stigne do cilja.
Uzdahnuo je.
’’Znam ,moramo da smislimo nešto pametno. Roditelji su ti to , nema zaj***.’’ naglas je razmišljao.
’’Dobro. Onda se vidimo sutra, jel da?’’ podižući teško glavu sa njegovog ramena pitala je.
’’Obavezno.’’ rekao je pre nego što je spustio svoje na njene usne.
’’Baš mi se spava pored tebe. ’’ dodala je izlazeći iz kola.
’’Ne brini, spavaćeš. Imaš ceo život pred sobom. Ajde sad, laku noć, idem do ’kockara’.’’ objasnio je. Retko je činio ovakve stvari. Nije voleo mnogo da se zadržava ispred njene kuće, onda kad bi je dovezao. A njoj je to neobično prijalo, da ga u mraku  gnjavi i smeje se nečemu samo njoj znanom. I retko je ,sam bez potrebe, otkrivao svoje dalje planove. Naravno , njoj ništa nije moglo promaći.
Pomilovala ga je po glavi, onako kako se miluju deca. Osećala je neku sreću, neku euforiju, bez straha od nepoznatog iako je u tom trenutku sve pred njom bilo upravo nepoznato. 
Duvao je hladan zimski vetar koji je pretio da se pretvori u oluju. Noć je bila gusta i teška, ledena. Iako je samo nekoliko trenutaka provela na ulici , koliko joj je trebalo da otključa kapiju i uđe u kuću, prsti su joj se već zaledeili,a obrazi nekako goreli, činilo se.
Dočekala ju je tišina i mrak. Jedna lampa je gorela , čisto da se ne bi saplela o nešto, pretpostavljala je.
Tiho, na prstima, ušunjala se u svoju sobu.
Imala je želju da vrisne. Možda čak i da zaplače. Imala je želju da razgovara , da se smeje.
Ipak, oko nje je samo mrežu plela tišina njenog usnulog porodičnog doma.
Nije imala , u tom času, sa kim da podeli sreću.
Njene prijateljice su imale neke sasvim druge radosti ili muke, a roditelji knedlu u grlu koju će tek progutati.
Jedino što je mogla u tom času, bilo je da ćuti.
I to je činila. Ćutke se pripremala za spavanje, misleći o njemu i o njima.
Nekoliko kišnih kapi je udarilo u prozorsko staklo.
Jesenja oluja je počela. Čula se galama, , vetar koji ruši nešto. Činilo se kao da neka nevidljiva ruka menja svet, uređuje ga onako kako joj odgovara.
Ležala je u svom krevetu ,u potpunom mraku, dok je divljalo noćno nevreme.
Teške kapije od gvožđa su se zatvrale i otvarale, negde u daljini se čuo zvuk stakla koje puca.
Zavladao je potpuni mrak , jedino bi ga neka munja  na sekundu prekinula.
Ona je ležala u krevetu, pokušavajući da prizove snove.
U gluvom mraku sijao je jedino taj prsten na njenoj ruci, ličio na zvezdani roj, koji zaslepljuje i oduzima dah.
U toj svetlosti živeli su snovi, želje i ona najiskrenija osećanja , tog davnog novembra pre nešto više od jedne decenije.

Prve dane te 1999.godine obojile su loše reči i tmurne misli. Reči kao što su  ''rat'' i ''neposredna opasnost'', ''slučaj Račak''  su se mogle čuti svuda. Hoće li biti rata, neće li ga biti- šaptalo se na ulicama, u dugačkim fakultetskim hodnicima koji su mirisali na duvan i stare , prašnjave knjige. 
U njenom životu , bez obzira na sve te činjenice, ništa nije bilo isto. Postali su bliski, postali su dvoje. Sredinom februara bio mu je rođendan. Iako joj je samo jednom rekao, kad ga je pitala kada je rođen i šta je u horoskopu, ona je dobro pamtila taj datum. 
''Je l' mogu večeras da dođem da te vidim?'' pitala je ga je tog snežnog dana preko telefona. Pahulje su prekrile ulice, vetar kao da se poigravao sa tom srebrnastom prašinom, razbacujući je svuda . Vazduh je bio svež i hladan. Počela je, te godine, da voli beogradsku zimu.
''Ajde, ali imam neka posla. Dođi u deset, zovem te pre toga '' odgovorio je.
U deset časova te večeri bila je kod čuvenih ''kockara'' kako ih je zvala. Noć je bila vedra , obojena snegom,pomalo vraljiva , kao iz neke bajke. 
''Nek se nosi u tri lepe p**** materine, baš. '' čula je njegov glas. Nije često tako govorio pred njom, mada, se nije iznenadila. Nekoliko ljudi je sedelo sa njim, muškaraca. Crnogorski akcenat , tamna kosa i pogledi koji ne skreću , su bili njihovo obeležije kao i obeležije tog mesta, za nju tajanstvenog i pomalo opasnog, a za njega sasvim uobičajenog , čak bi se moglo reći i udobnog. 
Držao ju je za ruku. Volela je tu njegovu osobinu. Volela je to što na njegovo ponašanje ne utiču oni koji su oko njega. Volela je, a nije tada shvatila da voli jednu ljudsku manu. Učili su je , ceo život, da su vrline ono što zavolimo kod drugih, a mane ono zbog čega ih prezremo. 
''Srećan rođendan'' izgovorila je tiho, a ipak dovoljno glasno da je čuje . Naglo se okrenuo ka njoj i počeo da se smeje.
''A ti si, lopužo ,zato došla, vidi mene, ja mislio ti slučajno htela da svratiš.'' iznenađeno je dodao.
''Ja nisam lopuža.'' samo je rekla.
''Jesi, jesi.'' nastavio je, pomilovavši je ovlaš po kosi. Za trenutak, osetila se kao su sami. Kao da ti ljudi oko njih ne postoje , iako je čula njihove glasove, mogla registrovati njihove pokrete , delovali su kao priviđenje.
Visoka plavuša koju je zapamtila po tome što je u opasnosti da ostane bez svoje blajhane ,ali lepe kose, je opet bila tu. Kao što je rečeno na početku, kad zapamtimo nečiji lik ,prvi put kad ga ugledamo , ta osoba postane bitna- to je ,u njenom životu, bilo neko nepisano pravilo.
Kako je za stolom već počeo uveliko da se vodi razgovor o Miloševiću i Đukanoviću , koji su, ruku na srce, bili junaci većine razgovora tih dana , da ne kažem meseci, ona je prošla kraj njih i prijateljski joj se osmehnula. I ma koliko da je tada u njoj postojala ona kvarna ženska sumnja, nešto joj je govorilo da se u tom osmehu krije početak jednog lepog prijateljstva.
''Ajde ,moraš da kreneš. Zovem te noćas.'' rekao je i ustao da je isprati.
''Zovi , ja ne spavam, moram da učim.'' složila se i već počela da vaga hoće li zvati ili ne.
Rastali su se na ulici koja se već belela , bolje rečeno ,presijavala. Gole grane drveća su se njihale na vetru,tek sa ponekog prozora okolnih zgrada je dopirala topla ,žuta svetlost, slična onoj koja je obasjavala njihova lica u tom mraku. Mirisalo je na mir, na spokoj, na sve ono za čim svako ljudsko biće žudi, ma kakve odluke donosilo i poteze vuklo, te zime 1999.godine koja je u očima drugih bila sasvim drugačija. Neizvesna i zazorna. Hladna i vetrovita, puna pitanja bez odgovora. 
''Ja ne idem nigde, briga me za sve, neće meni Ameri da kvare moje planove , da su sto puta toliki.'' urlala je Sanja tog marta . Sanja je postala drugačija. Sanja je postala ono što do tada nije bila- zaljubljena i što je još važnije, spremna da sve učini za osobu u koju je zaljubljena. Naravno, njen otac je imao plan da decu skloni u inostranstvo kod svoje sestre, u slučaju bombardovanja. Međutim ,ona nije htela da čuje da ide negde. Ona, koja je do samo pre nekoliko meseci, mogla otići na kraj sveta bez pozdrava. 
''Dobro, čekaj prvo da nas napadnu pa se brini. Šta je toliko i strašno da odeš?'' pokušavala je da je dozove pameti, Ona.
''Kako šta ? Napašće nas, ne brini, ali me baš briga, ako ću im ja biti ratna žrtva, e onda su svetska sila do moga. Nisam ja ti, znaš.'' zajedljivo je odbrusila.
''Kakva sam to ja?'' odsečno je upitala.
''Teško za definisati, iskreno. Ja tako nikad ne bih mogla, da znaš. Ja moram da znam gde je i šta radi onaj ko je sa mnom, ako ne znam i ne mogu da saznam, taj neko i nije sa mnom'' hladno je objasnila.
Te reči su je ujele za srce onako kako mogu da ujedu samo zaljubljenu osobu. Skoro da su izazvale suze.
''Pa i ovaj tvoj će negde da ide, samo je pitanje dana.On ide i kad nema rata , što bi sad sedeo tu.'' nastavila je da joj pretura po mislima. 
''Dobro, radi kako hoćeš. Ja ti kažem i da odeš, ne ideš zauvek. Ako baš tada nađe drugu, e onda stvarno nemoj ni da se vraćaš'' uzvratila joj je.
Veza se prekinula.
Neke reči je bolje ne izgovoriti nikada, ali to shvatimo, najčešće kasnije.
Ona je tog dana mislila samo o tome gde bi on mogao otići. I sutradan je mislila o tome, čak i onda kad su se oglasile prve sirene i čuli prvi uzvici za vreme emitovanja poznate serije. Ništa što se dešavalo nije joj moglo skrenuti pažnju sa toga. On je bio jedan od retkih u njenom okruženju kome celo to stanje nije ,naizgled, predstavljalo neki teret. 
''Ne budi dosadna, kakva Crna Gora, kakve druge gluposti, ne idem nigde, osim osamdeset kilometara od Beograda. Doći ćeš kod mene, ne brini.'' objasnio je jednom kada je konačno rešila da ga pita gde će provoditi te sumanute dane. 
''A kako ćeš da pređeš most?'' setila se čuvenih upozorenja.
''Kolima, jer mi se ne pešači baš, što?'' pomalo nervozan je nastavio.
''Onako...'' pomirljivo je rekla.
'' Što da ne ostaneš udovica?'' smejao se ludački.
Koliko god te reči morbidno zvučale u njoj su probudile neku sreću.
Međutim rat je doneo i neke smešne i zanimljive stvari, kao i pomirenje sa Sanjom.
''Čim se oglase sirene, idemo na terenče u inat agresoru.'' govorili su njeni vršnjaci iz kraja.
''Alo deco, niste normalni.'' govorio je njen otac. Majka je samo prevrtala očima.
Tako su oni provodili svoje dane. Smejali se, pričali viceve o Bilu Klintonu i Olbrejtovoj. Ponekad gledali filmove koji su se na nekim kanalima emitovali čitavu noć. Posmatrali ljude sa metama na grudima koji su pevali na trgovima. 
''Zamisli čak su se Ivanka i Anđa pomirile, eno piju kafu  ispred podruma ako čuju sirene da mogu odmah da uđu. Zaboravile su i onu ogradu i pse i policiju i sve.'' zaključila je njena sestra. To su bile dve komšinice koje su vodile svoj rat , godinama pre pravog rata. Čudno je to kako ljudi nekada preko noći zaborave sve ono što ih čini njima. Dotične su u njihovoj ulici,a i šire, bile sinonim za besmislenu svađu i glupe ljudske pakosti.
Te godine postale su simbol ljudske solidarnosti u teškim situacijama.
Večeri koje su provodili na tom malom terenu između kuća i sivih zgrada , za nju su bile neobično lepe.
Čak je i primetila dva crna oka kao noć koja je stalno gledaju. Pomalo neobična , pomalo tajanstvena. No, ipak sasvim naivna i nezrela, a pokušavala su se predstaviti drugačijim. Naučila je to da prepozna , ni sama nije znala kada.Prijali su joj ti trenuci nečije naivne  pažnje.Momenti te vrste njoj su negde nedostajali, činilo joj se da ih je zaboravila. Zato je , neobjašnjivo, pobegla. 
Osećaj nekad, u pravi čas, nadvlada um. 
Zvuk telefona je prekinuo njene misli jednog pomalo sumornog dana kada su svi ''pouzdano'' znali da će gađati jedan most u blizini.
''Šta radiš?'' čula ga je sa one strane.
''Čekam da gađaju most,je l' si me zaboravio?'' pitala ga je. 
''Ma baš neko zna gde će oni da udare, gluposti. Ti, mene? '' pitanjem je poklopio njeno ,a zatim počeo da se interesuje gde ide, šta radi.
''Vidimo se za koji dan'' samo je rekao.
Veza se prekinula.
Negde, kao da je osetio, da određene godine traže određene doživljaje, misli,uspone i padove i na sebi svojstven način , događaje je preokrenuo u svoju korist. Čekala je da dođe, kako je rekao, jedan dan.
Dani su odmicali, kao i sam rat. Narod se već nekako , navikao, činilo se pomalo i zabavljao. 
Mira je bila očajna, jer je shvatila da nema smisla praviti svadbu u takvom stanju, očekivati od ljudi da donesu bilo kakav poklon, pevaju i vesele se. 
''Njoj će na svadbi svirati PVO'' jednom je rekla veselo Sanja.
Ona je bila zamišljena. I dalje su je zasmejavale njene dovitljive izjave, ali počela je da joj nedostaje nekad njena najbolja drugarica iz detinjstva. Onako, stvarno da nedostaje. Počela je da seća , da presabira u mislima i u srcu.Nije mogla da se seti kada su se poslednji put videle, kao nekada.
''Je l' hoćeš večeras da dođeš kod mene ili ja kod tebe? Malo da se vidimo.'' stidljivo ju je pitala jedan dan. Kao da se plašila da će biti odbijena.
''Pa...Čekaj....Ajde , doći ću do mojih, pa se vidimo, dođi ti.'' kao da je teška srca presekla.
Bio je to susret, i za jednu i za drugu, sa ogledalom svoje duše.
''Nemoj da si tužna zbog venčanja. Venčajte se vi sada, formalno, a svadbu pravite kad prođe ovo'' savetovala je svoju drugaricu .Posmatrala je nju. Bila je ista,a skroz drugačija. Nekako mirna, nekako tiha i tuđa. Pogled joj je lutao okolo, činilo se kao da joj duša napušta telo. 
''Ne znam. Možda si u pravu, tako je najbolje. Znaš, moram nešto da ti kažem, ali da se ne ljutiš na mene.'' postala je ozbiljna.
''Reci.'' jeza joj je prostrujala telom.
''Onaj dogovor naš, znaš...Ipak smo se odlučili za porodično kumstvo.'' bile su reči njene drugarice koje su je ujele za srce.
Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda je iz nje ,neumetno, isplivala ona osobina koju je ponekad prepoznavala kod Njega, kad bi pričao sa ljudima oko sebe, koji nisu bili Ona. Hladnoća. Ona koja dolazi iz srca za koje svi misle da ne postoji.
''Dobro. To je sve u redu.'' samo je izustila.Mira ju je netremice gledala nekoliko trenutaka, a zatim sa nekim olakšanjem ,iz njene pakle izvukla jednu cigaretu.
''Ponekad zapalim sa svekrvom, znaš.'' samo je prokomentarisala njen začuđen pogled.
Tako su prolazili poslednji dani čuvenog ratnog stanja.Nekome su bili laki, jer su nagoveštavali kraj jedne situacije koja je predstavljala mučenje ,a njoj su bili teški. Osećala je da se nešto završava, a nije znala šta počinje. 
Jednog sunčanog popodneva mu se bacila u zagrljaj. Stegao je jako i ćutao. Mnogo toga je , baš tada, nesvesno rekao.
Ona, je u tom zagrljaju zaboravila na sve dotadašnje brige. Kao da su nestale kad su je dve ruke ,muške i snažne, pribile uz sebe.
''Ja sam te se baš uželela.'' samo je rekla.
Nasmejao se.
''Baš, a?'' govorio je kroz osmeh.
''Da.'' klimnula je glavom.
''To je dobra stvar.'' pomalo ozbiljno je rekao.
''Šta si radio tamo, jel ti bilo zabavno?'' počela je da ga ispituje.
''Ne. Bilo je dosadno ,kao u svakoj ravnici. Ali lepa je ta ravnica.'' pričao je za sebe više.
''Hočeš da me vodiš?'' pokušavala je nešto izvući iz njega.
''Hoću i to često.'' odgovorio je . Izmamile su joj te reči osmeh na lice. Pred njenim očima lebdele su slike njih dvoje.
''Šta će ti ti telefoni?'' primetila je.
''Trebaju nam. Da mogu uvek da te čujem.'' rekao je nekim sigurnim, pomalo nadmenim glasom.
Veče se polako spuštalo na umorni Beograd. Pomalo pospan, ponegde razrušen, koji je u isto vreme pucao od snage da se bori sa još mnogo nedaća koje su mirisale u vazduhu. Vazduhu koji je bio sparan, pomalo težak, kakav ume biti leti. Ubrzo bila je u svojoj sobi, sama sa svojim mislima i jednim sivim mačetom koje se valjalo na njenom krevetu. Milovala je njegovu nežnu dlaku, meku i toplu, izbegavala poneku oštru kandžu, tonula u san, ne sluteći da su to poslednji snovi koje sanja u toj kući

 

Jedna kalendarska godina se polako približavala kraju, decembar je gazio svoje poslednje dane-hladne, prošarane snegom i maglom.

''I ode nam ova 1998. godina baš brzo.'' zaključila je Sanja jednog popodneva koje su provodile zajedno.

''Ja jedva čekam maj! Ma samo neka prođe više.'' rekla je Mira usihićeno. Krajem maja je trebala biti njena svadba. Mislila je i govorila samo o tome.

''Daj bre to ti je jedan dan u životu. Šta se toliko uzbuđuješ? Svadba ,ok. Ali svadba ne traje deceniju, već jedan dan, ma ni toliko. Misli šta ćeš posle, samo jedan dan ćeš biti mlada, u beloj venčanici , sa idiotskom krunom na glavi'' počela je Sanja.

Ona nije mogla da izdrži. Pokušavala je da se suzdrži , da ne pukne od smeha.

''E dosadna si. Ako ti se ne sviđa , ti nemoj da dođeš, ja ću ti ipak uručiti pozivnicu. Jednog dana, kada se zaljubiš stvarno u nekoga i neko u tebe, shvatićeš zašto je važan taj dan.'' smireno, rečima ozbiljne osobe,rekla je Mira. Trudila se biti ozbiljna. Trudila se da liči na ženu. I negde je uspevala, ali ako biste se malo bolje zagledali u njen lik, primetili biste da vas naivno gledaju dva zelena oka, nevinog deteta.

''Ma nemoj. Što misliš da se ja nikada nisam zaljubila? Možda samo tebi nisam pričala o tome. A kad smo kod toga da li se neko zaljubio u mene, jesu i to mnogi. Ako ćemo po tome, ja bih svaki dan trebala da idem okolo u venčanici.'' rekla je ponosno. Negde , bila je u pravu. Mnogi pripadnici muškog roda su je zamišljali u belom.

''Dobila je gomilu ruža'' nadovezala se Ona. Bile su prelepe, crvene , pune života.

''Zeznuo se dečko, šta ćeš. I dalje želim da budem inžinjer, ali ne hortikulture, malo je promašio.'' cerekala se veselo. I dalje je uživala u svojim izjavama koje su ljude ili zasmejavale do suza ili zgražavale. Uglavnom su bile na račun drugih, ali nikoga nisu ostavljale ravnodušnim.

Mira je samo prevrnula u očima, a Ona se nasmejala. Koliko god da je sve izgledalo da je isto, nije bilo. Sanja je počela da se menja. Njen jezik se nije skratio, daleko bilo, ali više nije bilo tog sjaja u njenim očima kada bi prešla nekoga ili ga ostavila da beznadežno pati za njom. Postalo joj je svejedno. Spominjala bi to dan ili dva i zaboravila. Prestala je neprestano da se hvali svojim uspesima bilo koje vrste. Postala je nežna, često zamišljena, tajanstvena i činilo se malo setna. Ona je naučila da posmatra ljude. Njega je stalno posmatrala, bila je kao vešti lovac. U tišini, maskirana osmehom, hvatala bi reči i pokrete, koje bi dugo analizira i od njih sklapala mozaik. Nije bilo lako.

''A šta je sa onim tvojim?'' odjednom se ka Njoj okrenula Mira. Zavladala je neprijatna tišina. Izbegavala je da sa Mirom priča o njemu. Nije ona mogla to razumeti, nije se čak ni trudila. Ona je ljubav videla jedino kao dvoje nasmejanih , u nekoj toploj prostoriji koja je ukrašena slikama sa njihovog venčanja. Ona je verovala da sve ide po nekom redu, koji ako se poremeti, obavezno znači nesreću. I možda je bila u pravu, ko zna.Ipak u ovakvim situacijama Sanja je znala biti prijatelj.

''Misliš doktor Džekil i mister Hajd? Bio je na putu, valjda , verovatno u Africi gde je delio humanitarnu pomoć, čime se inače bavi .'' rekla je Sanja ozbiljnim tonom ''Dobar je, popravio se , čak i ja sve manje imam materijala da je zezam za njega.'' dodala je.  I zaista poslednjih mesec dana, Sanja je sve manje zadirkivala. Sve više se zanimala za njenu priču, udubljivala i ponekad su zajedno, do kasno u noć, svaka pored svog telefona uz šolju vruće kafe, zatrpane skriptama i knjigama ,pričale o njemu.

''Ma znaš šta , ako je tebi lepo baš te briga. Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali postoje činjenice. Nismo ga sad uhvatili da nešto laže, da nešto izvoljeva. Ima godina koliko ima, šta sad. To je što je. Jeste on malo doktor Džekil i mister Hajd, ali bar nije Goran šizofreničar. I nikada neće postati, sigurna sam.'' rekla joj je u jednom od razgovora.

''Kako znaš?'' samo to ju je zanimalo.

''Pa vrlo jednostavno- da je Goran šiza već bi te dvesta puta odvukao u krevet.Drugo, postoji jedan prirodni zakon: Idioti Goranove vrste se rađaju svakih sto godina na ovoj planeti, i to je previše.'' objasnila je.

''Goran šiza'' ponavljale su.

''Pacov koji je oboleo od šizofrenije, jedini primerak postoji u Beogradu, u Prirodnjačkom muzeju'' smejale su se.

Sve to je bilo istina. Bio je sasvim drugačiji, nikako se nije mogao porediti ni sa pomenutim, ni sa bilo kojim koga je do tada upoznala.Nekoliko dana ,pre tog njihovog susreta, oni su se zbližili i kao čovek i žena. Sasvim slučajno, sasvim neplanirano, u pravom trenutku, jedne večeri, kada su odustali od ideje da idu bilo gde. Do tog hladnog dana, rane večeri, začinjene hladnom kišom, njihovi susreti su se svodili na razgovore, odlaske na razna mesta i nekoliko noći koje su samo odsanjali jedno kraj drugog, svih tih meseci. Sada, postalo je drugačije. Postao je bliži, pomalo drugačiji. Počeo je više da zove, da svojata, da brine. Valjda to tako ide, ali važno nije bilo, njoj je prijalo.

Sanja je to znala, rekla joj je, ali se tog dana pravila luda, trudila se da joj pomogne da izbegne Mirina pitanja na koja nema odgovor.

''Dobro.'' bila je pomalo začuđena Sanjinim objašnjenima ''Znate šta ja mislim o svemu tome, mada nije važno, jer ja nikome ne namećem svoje mišljenje. Moram da idem, još malo moja ljubav dolazi sa posla.'' streljajući Sanju pogledom, skupljala je svoje stvari.

''Zovi me da probam sarmu, ali isključivo od zelja'' šapnula je Sanja za njom. Nije je čula. Žurila je da svom budućem mužu ispriča sve što su one tog dana rekle.

''Ti si , bre, budala'' rekla je Ona kad su već bile sigurne da su same.

''Što? Pa više volim sarmu od zelja, šta je tu loše? Ona će morati da nauči da pravi obe, tako da mogu da biram.'' nastavila je.

''Idem i ja. Moram da odmorim, pa posle na vežbe. Lako je vama koji samo teoretišete'' opet je počela sa svojim komentarima.

''I ja učim , ne brini. Čitam, čitam, čitam i sve mi se meša.'' jadala se više sama za sebe.

Rastale su se. Vetar je bio hladan i oštar, a nebo nekako tmurno , činilo joj se da se mršti , da se ljuti, ne znajući ni ono samo zašto.

Tako je njihov život izgledao tih poslednjih dana te godine.

''Gde ćemo za Novu godinu?'' pitao je gledajući okolo .

Njene oči su zasijale. Nije očekivala takvu ponudu, ni sama nije znala što.

''Sa mnom?'' iznenađeno je rekla.

''A sa kim ću?'' pitao je , već pomalo nervozan. Zagrlila ga je.

''Ja da biram?'' opet je počela.

''Ne, moj pokojni otac će da bira. Lepo te pitam.Ja četvrtog idem, sa decom, da slavim Božić.'' rekao je.

''Ako ja biram, ja bih kod tebe,a imam još jednu ideju.'' predložila je svoju ideju.

''Ne sumnjam. Što baš kod mene?'' interesovao se.

''Pa tako ...Eto ,tako bih volela, ako ti hočeš, naravno. Spava mi se pored tebe.'' rekla je.

''Šta je druga ideja?'' pretpostavljao je da će čuti nešto što će ga iznenaditi.

Nekoliko minuta tišine se prosulo između njih. Gledao ju je upitno.

''Da gostujem kod tebe dok ne odeš na put.Tri dana, skoro četiri, nije strašno.'' stidljivo mu je otkrivala svoje želje, pre nego planove, jer je negde shvatila da je sa njim teško planirati mnogo.

Bez reči , gledao je u nju. Kao da je proučavao, kao da je pokušavao da otkrije nešto samo njemu znano.

Bila je sigurna da će reći ne.

''Šta ćeš da kažeš tvojima?'' glasio je njegov odgovor. Opet ga je zagrlila, osetivši neku čudnu sreću.

''Bilo šta , reći ću da idem sa Sanjom, ona ide na neki put.'' setila se brzo.

''Gde?'' nastavio je.

''Na neku planinu, vraća se trećeg ili četvrtog'' prisećala se.

''Dobro, proveri to dobro, zato te pitam. '' objasnio je.

''Važi''poljubila ga je kroz vazduh.

Došao je i taj 31.decembar.

Ljudi su bili mahom uzbuđeni, užurbani , okupirani nekim svojim mislima da mnogo toga trebaju da urade baš tog dana , da bi im naredna godina bila bolja.

''E pa dobro, deco, lepo se provedite i pazite šta radite, jer ja sam na sigurnom, žena me neće otrovati kad nije do sada.'' govorio je njen otac radujući se novogodišnjoj večeri. Sve je izvela maestralno. Naravno, Sanja je sve znala.

''Znači naš junak je rešio da sedi kući. Divota. Ne brini , ja te pokrivam, kao što si ti mene mnogo puta. Sve smo dogovorile , sa mnom si, taman ja dolazim  kod tebe da mi sve ispričaš i da jedem kolače, naravno'' kikotala se.

''I ne slavi mi se nešto ova Nova godina'' dodala je, pomalo snuždeno.

''Što ?'' iznenadila se Ona.

''Ne znam. Valjda mi je takav horoskop, odoh da se spremam.'' izgovorila je samo.

Veza se prekinula.

To veče sedeli su jedno kraj drugog, činilo se , da tako treba i nikako drugačije.

On je bio veseo, mada joj je jednom prilikom rekao da ne voli da slavi praznike.

Ipak, te večeri je nekako govorio i smejao se. Sam sebi i sam za sebe.Govorio je o mnogim stvarima. Čak i o svojoj deci, koju će za koji dan videti. Bio je srećan zbog toga, mogla je da primeti, jer su oni nisu bili tako blizu, i nije ih viđao često koliko je želeo ,očigledno.

''Na mene su. Svako na svoj način,  lepo je videti to- da neko liči na tebe,da je neko skroz tvoj.'' zaključio je nešto pre ponoći.

''Hoćemo da pucamo? Ja nikad nisam.'' pitala ga je kad je već ponoć prošla.

''Bolje sutra ujutru kad svi budu spavali pijani, da misle da počinje rat.'' smejao se. I ona je.

Nije tada znala koliko je to blizu koliko u nekim bezazlenim šalama, zapravo, ima najmanje šale.

Tu noć su zaspali jedno kraj drugog kao narednih. Poklonila mu je neka srca, od stakla. Stajala su na jednoj komodi. Konačno, to mesto je dobilo pečat. Ili buduću uspomenu. On je njoj nešto lepo ,pažljivo upakovano, što ima i danas.

Lepo su se provodili. Razgovarali. Smejali se. I ćutali, ali to su bile one prijatne tišine.

''Čestitaj kockarima praznike njima treba sreća'' rekla mu je.

''Ma bolje da je nemaju, sujeverni su, sad oni rade ko zna šta da im dobro krene.Imaju čitav protokol'' govorio je.

''Kada ću da ti pomognem da spakuješ tvoje stvari?'' iznenadila ga je.

''Meni? '' čudio se. Htela je da mu kaže ''ne tebi, nego tvom pokojnom ocu'' ali nije.

''Da , tebi. Ti sutra ideš na put.'' nežno je rekla.

Koliko su samo njega, mogla je da primeti, neke obične stvari začuđavale.

''Jao što ti je lepa ova košulja, nju da nosiš. Ajde, probaj je.'' kroz nekih pola sata je proučavala njegove stvari.

''Ma nije ti ovo modna revija, vrati to tamo, daj mi onu crnu.'' smejao se njenim komentarima.

Nije više mogao da izdrži da bude ozbiljan, smejao se celog tog dana.

''Ne, ne ova, bela, prava zimska, ti treba'' nastavljala je.

''E bravo, pogodila si nešto, ta mi treba.Ne moram i nju da probam valjda?'' pitao je kroz smeh.

''Ne moraš,  izvukao si se.'' odgovarala mu je, kao, ozbiljno.

''Je l' smo uspeli?'' pitao je, dok je ležao pored nje.

''Da. Šta bi ti bez mene?'' nameštala se kraj njega.

''Možda uspeo da se spakujem za samo dvadeset minuta.'' gnjavio ju je i smejao se.

''Možda, ali je ovako bolje.'' zagrlila ga je.

Opet je počeo da se smeje što je negde značilo da se slaže sa njom.

''Znaš, ja nikad kod nekoga nisam ovako gostovala kao kod tebe.'' priznala mu je tiho, dok je ležala u toplom krevetu. Uozbiljio se, mogla je da nazre u polumraku spavaće sobe.

''Stvarno?'' samo je čula.

''Da.'' potvrdila je. Ni sama ne znajući što, činilo joj se da ga to i nije nešto iznenadilo, ali mu je prijalo, to nije krio.

''Tako i treba.'' samo je rekao ,dok su mu oči, na trenutak, zasijale nekim čudnim ,plavetnim sjajem.

Soba se ispunila tišinom ,ljubavlju,ponekim uzdahom  i mirisom mirnih snova.

Dnevnog svetla više nije bilo, sve je obuzeo onaj gusti, zimski mrak. Mirisalo je na hladnoću i na smog. Negde u daljini, čuo bi se još poneki zvuk minulog veselja. Narod je pevao, pio, gubio se u šarenim bojama , glasnim i brzim pesmama, trudeći se da veruje da će predstojeća godina biti bolja, lepša i svetlija nego sve one prethodne. Trudio se, mada nije išlo, jer je teško bilo verovati te 1999.godine koju je ona dočekala sa osmehom.

Ta jesen u Beogradu je donela hladne dane i poneki pljusak.
Ispitni rokovi su bili gotovi, moglo je malo da se odahne, a treća godina studiranja je otpočela.
''Lako je tebi tvoj faklultet traje četiri,a moj pet godina'' komentarisala bi Sanja ističući , naravno, kako je bolja od svih.
I jeste bila, ruku na srce. To niko nije mogao osporiti, ali nije trebala to da ističe u toj meri, u kojoj je volela.
Međutim, ona je nekako, sama od sebe, prestala da se potresa zbog njenih komentara. Nekako, kao da joj nije bilo više važno. U njenoj glavi rojile su se sasvim neke druge misle, daleke od Sanje i sveta oko nje, daleko od svakodnevnih reči i razgovora. Daleko i od nje same, ponekad joj se činilo. Njene misli su počele da budu on. Ujutru bi razmišljala da li se probudio i kako provodi to jutro. Dok bi tokom prohladnih popodneva potraživala knjige u nekoj od gradskih biblioteka , mislila bi o tome gde je u tom trenutku. Da li ruča? Spava? Ili sedi u nekom društvu? Pokušavala je da na osnovu njegovih reči i pogleda , u svojoj glavi, naslika sliku jednog njegovog prosečnog dana. Nije uspevala, mada nije ni odustajala. Shvatila je da je jedan najtežih zadataka upoznati osobu koja se ne da upoznati. Ipak, ma koliko koračala sporo, ipak je koračala ka njemu. 
''Evo ti ovaj broj, samo me traži tamo. Posle šest popodne uglavnom sam tu.A imaš i broj mog mobilnog,nego eto...'' rekao joj je , posle jednog njihovog susreta i pružio joj malu karticu, na kojoj je bila nacrtana kruna. Nasmejala se u sebi, jer se odmah setila kada ju je videla prvi put.
''A preko dana baš nikad ne mogu da te nađem?'' umiljato je nastavljala da vodi svoju istragu.
''Lakše je ovako. Znaš ja uglavnom ne spavam noću, tako sam navikao. U to neko vreme koje sam ti rekao ne možemo da se mimoiđemo'' bilo je jedno u nizu njegovih jednostavnih objašnjenja.
Dugo bi razmišljala da li da nekom ispriča sve te situacije, koje su za nju bile sasvim nove i čudne. Ipak, rešila je da te dileme zadrži za sebe. Kao da je osećala da joj ničije mišljenje ne bi bilo od koristi. 
''Jao opet ove glupe demonstracije! Ne mogu više da ih gledam, majke mi, neka idu da rade nešto pametno.'' urlala je Sanja jednog popodneva .Ona bi se samo smejala . Njoj je sve to bilo zanimljivo, ličilo joj je na neku igru, kako je on to nazvao jednom prilikom kada su pričali o tome.
''Sve je to igra ozbiljnih ljudi. Ništa drugo.'' govorio je ,dok mu je pogled lutao naokolo.
''Kako igra, vidiš da se ovi ljudi trude?'' nije mogla da veruje u to što čuje.
''Samo će ti se kasti jednog dana'' samo se nasmejao.
Miru je već viđala sve ređe. I kad bi je videla, nije joj se dalo da je prepozna. Bila je poletna, uzbuđena, ništa osim njene svadbe koja je trebala biti krajem proleća, nije je interesovalo. Upisala je završnu godinu više škole i ponosno svima pokazivala svoj verenički prsten. Sanju je izbegavala u širokom luku, jer su njeni komentari bili ,blago rečeno, užasni.
'' Da se dogovorimo nešto: Moramo što više da uživamo ove jeseni. Zbog tebe Miki, nama je svejedno, jer je tebi ovo poslednja normalna jesen. Od sledeće ćeš već morati da praviš zimnicu'' gromoglasno bi se smejala Sanja oduševljena svojom izjavom.
''Moja stvar, Sanja. Koji je tebi?'' spremna za svađu bila bi druga.
''Ajde bre dosta više. Je l' možete da se pravite da ste normalne?'' rekla bi Ona, pokušavajući da spreči svađu.
''A ti ,književniče, bolje analiziraj ove parole. Jednog dana ćeš moći da izdaš sabrana dela , nije to mala stvar. Pogledaj ovu babu ,molim te. Luda je , sa Slobom na vlasti ili bez njega, leka joj nema'' nastavljala je Sanja pokazujući na neku ženu koja je nosila  zastavu, slameni šešir sa nekom značkom na glavi i florescentno žutu jaknu. 
Tako su , te davne godine, one provodile svoje dane. 
Bilo je veče, pravo jesenje. Duvao je vetar, u mraku su se njihale gole grane drveća. Izgledalo je kao da plešu u tami. Iako je bilo hladno, prozor u njenoj sobi u potrkovlju je bio širom otvoren. Prostorija je bila ispunjena mirisom hladnoće i noći. Vetar je u nju unosio raznovrsne zvuke- gradskog prevoza, pasa koji su lajali i poneki komadić nekog uličnog razgovora. 
Dok je osluškivala te zvukove života , u sobu je ušla njena sestra.
''Javi se na telefon, pacov Goran te zove!'' bila je ozbiljna. Samo se okrenula ka njoj , ali osećaja nije bilo.
Klinka ju je par trenutaka posmatrala.
''Zezam te, naravno. Šteta ne primaš se više, Sanja je,idi javi se'' uspela je da primeti.
Prevrnula je očima i otišla do telefona.
''Šta radiš? Zamisli onaj paćenik od mog bivšeg dečka mi ispisao grafit na zidu zgrade, ceo Vračar će da mi se smeje'' govorila joj je drugarica.
''Šta je napisao?'' iznenađeno je pitala.
''Neke nebuloze , šta bi drugo, ubiće me ćale'' jadala se, a u glasu joj se mogala namirisati sreća zbog još jedne pobede u nizu. To je bila Sanja. Volela je da jure, a ona da ih odbija, još ako za sve to ima publiku, njenoj sreći ne bi bilo kraja.
''Hoćeš do mene?'' pitala ju je Ona. Osećala se pomalo usamljeno. 
''Ne mogu ,idem večeras u grad. '' bila je kratka.
Veza se prekinula.
Nekoliko trenutaka stajala je sa slušalicom u ruci. Da li da ga pozove? Imala je neku tremu, ni sama nije znala da objasni što. Nije se sa tim sretala , do sada. Iz tih misli ju je trgao ponovni zvuk telefona.
Sa druge strane je bila tišina.
''Halo? '' ponavljala je '' Aaa znam ko je '' veselo je rekla i nije pogrešila.
''Šta radiš?'' pitao je samo.
''Ništa ,kod kuće sam, a ti? '' nastavila je razgovor.
''Ja ću biti uskoro. Ajde dođi.'' rekao je kratko i dao uputstva.
''Važi'' neko je rekao mesto nje. 
Veza se preknula.
Nikad do sada nije bila kod njega. Išli su na razna mesta, ali ovako nešto se još desilo. Bili su na konjskim trkama jedne sunčane nedelje, zatim kod čuvenih ''kockara'' kako ih je zvala i na raznim drugim mestima. Za nju, sve to je bilo novo, nepoznato i uzbudljivo.Kako je delovalo na njega, nije mogla da proceni, jer se samo smeškao.Tog trenutka čas je želela da ide, čas ne. Kako je već počela da se sprema, bilo je kasno za bilo kakve promene.
Kroz nekih sat vremena sedela ja u taksiju koji ju je vozio na nepoznatu adresu. Vetar je duvao i raznosio suvo lišće po beogradskim ulicama. Na pešačkom prelazu videla bi tek poneku priliku, zgrčenu, koja se brani od vetra. Košava, ta čuvena košava.
''Eeejjj'' čekao ju je ispred i po svom dobrom običaju zagrlio jako.
Grlila je i ona njega. Volela je te zagrljaje . Snažne , čudne i tople.Pokušavala je svojim pogledom uhvatiti svaki detalj dvorišta u koje su ulazili . Nije bilo preterano veliko, ali je bilo prijatno.
''Pazi sad voli da skače'' upozoravao ju je na velikog i lepog crnog psa.
Milovala ga je. Imao je meku dlaku .
 Koračala je njegovim domom, ako se tako tada moglo nazvati. Na prvi pogled lepo, ali pusto. Nije bilo uspomena, nije bilo ,na neki način, ničega. Ni slika, ni sitnica koje postoje u svakom domu. Koliko je samo ona toga imala u svojoj sobi. A imala je otprilike duplo manje godina od njega. I svaka ta stvarčica imala je svoje ime, svoju prošlost i život. No, to ovde nije zatekla.
''Lepo ti je ovde. Ti ne živiš ovde?'' pitala je. Nakrivio je blago glavu i pogledao je.
''Živim sad,živeo sam i nekad. Jedno vreme nisam. Znam šta te zanima- nemam ženu, bar nemam više'' objašnjavao je u jednom dahu. Nikad do sada nisu pričali o tome.
''Je l si je voleo?'' naravno, nju je to najviše zanimalo, iako njoj nije pričao, rečima, o ljubavi.
''Jesam i ona je mene. Ali šta ćeš, j***. Imam i decu sa njom'' rekao je pomalo odsutan.
Nije htela više ništa da ga pita o tome , kao da je znala, da će joj ispričati tek onda kad on bude hteo.
''Ovo sam dobio od jednog pacijenta'' smejao se i sipao vino.
''Kakvog pacijenta?'' nije joj bilo jasno.
''Pa doktori dobijaju pića, znaš to valjda, imaš jednog kod kuće. E tako i ja od njega,pa sam počeo da se osećam isto kao oni'' smejao se sam za sebe . Nije mogla da dokuči šta je hteo time da kaže, što nije bilo ništa novo.
Gledali su neki film, ležali jedno pored drugog. Naslonila se na njega , mada je i dalje njenim telom strujala ona neizvesnost ,pomešana sa nekim čudnim strahom. Strahom od nečega poznatog,a opet nepoznatog. Nije uopšte  bila sigurna da li je dobro što je tu. Šta želi,a šta ne. Ništa nije znala , mada joj je bilo lepo. Bila je opijena pomalo, što tim vinom pomalo čudnog ukusa, što nekim dobrim parfemom na koji je mirisao, a ponajviše njim.
Bilo je kasno već, znala je, mada nije gledala na sat. Zvukovi su se čuli manje nego u njenoj kući, ali je mogla čuti da je vetar bio tiši. Neki mir obavio je sve oko nje. Noć, u svom punom sjaju, je prekrila Beograd. Ona prava, duboka i mračna. Sve, kao da je sanjalo, kao da se gubilo u tim bojama tame koje su mirisale na hladan vazduh.Tu je bio ,kraj nje, miran nekako.
''E ubi ga, konačno, tri sata ti je trebalo,baš si efikasan'' komentarisao je kraj filma koji je otprilike toliko trajao.
Smejala se.
''Jel ti se spava?'' pitao je.
''Malo '' reče. Opet ju je zapljusnuo talas nemira. Šta će biti sad? Da li to želi ili ne? Šta želi uopšte? Bila su to pitanja koja je sebi postavljala bez glasa.
Ubrzo ,i dalje , obuzeta tim osećajima ležala je kraj njega , u spavaćoj sobi.
Ćutali su.Pomilovao ju je po kosi.Polako, ali sigurno ,savladavao ju je san. Miran i tih. Okovi tih briga da će se desiti nešto što nije tada bila sigurna da li želi , su spali.Izgubili se negde u tami te sobe.
''Ti nećeš da spavaš?'' pitala ga je tiho.
''Nešto ne mogu, samo ti spavaj.Ja ću fudbal da pogledam '' rekao je nimalo pospan.
''Baš voliš sport da pratiš?'' zagrlila ga je i setila se da joj je stalno spominjao da to prati, kad bi se uveče ili tokom noći, ponekad, čuli. Bio je dana kada su se čuli redovno, kao i onih kad nisu. I jedni i drugi su je zbunjivali.
''Nisi znala? Pa ja sam ti urednik sportske rubrike u ''Politici'', samo nemoj nikome da kažeš.'' ozbiljno je nastavio .
Počeli su oboje da smeju.
Svetlost televizora je obasjavala njen usnuo lik, i njegov budan.
Smeh vetra koji je opet počeo svoju igru , čuo se negde u daljini. 
Već ju je savladavao onaj prvi san,kad je osetila snažno privukao ka sebi.
U momentu se rasanila.
''Laku noć'' rekao je samo, zabio glavu u njenu kosu i polako tonuo u san.
U sobi je zavladao potpuni mrak, a zvuk vetra se više nije čuo.

''Zdravo '' rekao je pružajući joj ruku.
Bilo je tiho , iako se nalazila u strogom centru Beograda. Noć ,koja je bila pred njom, kao da je nosila u sebi ,tišinu koja odzvanja. Tišinu, koja nas tera da slušamo tuđe reči, i druge da slušaju naše. Bila je to noć bez mnogo lica, zvukova , bilo čega što bi moglo skrenuti pažnju. Bila je to noć za razgovore. 
Pružila mu je ruku, uz osmeh, bez reči. Nije volela formalne ,ustaljene razgovore. Posebno ih nije volela u trenucima kada bi osetila nemir, a osećala ga je. Dok je posmatrala lik tog muškarca, i dalje je u njoj tinjala nedoumica – da li je uopšte trebala doći? Na neka pitanja , ma koliko jedostavno zvučala, nikad ne dobijemo odgovor.
Ubrzo, sedela je naspram njega. Lokal u kom su se nalazili ,nije bio pun. Tek nekoliko ljudi, mahom muškaraca, sedelo je. Kada su ušli njih njih dvoje, tih nekoliko gostiju je tek onako podiglo poglede i usmerilo ka njima, a zatim se vratilo svojim čašama i pričama.
Posmatrala je taj svet, obavijen nekom tamom, duvanskim dimom i mirisom viskija.
''Nikad nisi bila ovde?'' pitao je.
''Nisam, ali je lepo.'' odgovorila je.
''Drago mi je da tako misliš. Nego , što ne voliš zimu?'' neočekivano je nastavio razgovor od prošlog puta. Kada su se slušajno sreli, komentarisali su kišu i godišnja doba i ona je rekla da ne voli zimu.
''Ne znam, ne sviđa mi se. Ti je voliš?'' interesovala se.
''Veoma. Sad ću da ti pokažem nešto'' klimao je glavom i posegao za novčanikom.
Ubrzo ,nagnut ka njoj, pokazivao joj je malu sliku, staru mogla je primetiti.
Na njoj su bile neke kuće prekrivene snegom.
''Gde je to?'' pitala je. Bio joj sasvim blizu. Osećala je miris njegovog parfema. Činilo joj se da je to bio Obsession, ali nije bila sigurna.
''Tamo odakle sam ja. Ja sam ovo slikao, davno.'' rekao je.
''Lepo izgleda. Što nosiš tu sliku ?'' zanimalo je. Mada mnogo više što joj pokazuje, uopšte.
''Zato što lepo izgleda'' salio se.
Posmatrala je još nekoliko trenutaka tu malu fotografiju, a onda su se odmakli jedno od drugog.
Njegova blizina čudno je delovala na nju. Nekako opijajuće. Prethodno, dok ga je posmatrala nije mogla reći da je bio lep, ali daleko od toga da je bio ružan. Ako bi poredila Gorana sa njim , pacov je svakako bio lepši. No, ovaj je imao to nešto u očima. Dubokim, plavim, nekako hladnim, koje su prosto terale čoveka da gleda u njih.I to je činila.
Opet je zavladala tišina.
''Imaš lepe oči'' želela je da mu kaže, ali je mislila da je glupo. To mu svi kažu, verovala je.
''Hoćeš neki čaj, ali sa rumom, večernji'' nastavio je da se zeza. 
''Ne. Šta je ovo?'' pogled joj je pao na neku vizit kartu koja je bila na stolu sa slikom krune.
''Pa vizit karta, jedne kockarnice, da tako kažem, ne znam otkud ovde'' brzao je.
''Nikad se nisam kockala'' rekla je.
''A planiraš da počneš?'' posmatrao je svojim čudnim,i njoj lepim očima.
Nije joj bilo jasno koju svrhu ima to pitanje. Uvek je bila vešta sa rečima, no ove noći kao da je ostajala bez svog oružija. On je pričao, ali bi vrlo malo ispričao. A ona , činilo joj se, već mu je toliko toga rekla.
Govorila je o sebi, svojoj porodici, svojim studijama.
O svojim drugaricama. O svojoj sestri koja je nervira. O onome što voli, i što ne voli. Čak mu je govorila i knjigama koje voli da čita. Slušao je, iako se u to nije razumeo,klimao je glavom i pitao o čemu se radi u tim knjigama koje je spominjala. Razne razgovore je vodila, do tada, o književnosti,ali ovakav još ne.
''Ne. Ne znam ni kako to izgleda'' priznala je.
''Kockari ne vole žene u svom društvu ,smatraju da im donose nesreću kad se kockaju.Ako te baš zanima ,mogu da ti pokažem.'' objasnio je.
''Stvarno ? ''uskliknula je kao neke dete.
''Ajde,idemo.'' mahnuo je konobaru i ustao.
''Ali ja neću da se kockam'' smejala se dok  je on puštao da ide ispred njega.
''To svi kažu. Idemo, ozbiljno, da vidiš samo, zelis.'' nastavio je.
Ubrzo su sedeli u kolima. Mrak je bio gust, nekako tajanstven. Osetila je neki strah, jer sa nepoznatim čovekom, na neki način, o kome i dalje ne zna ništa ide u nešto sasvim njoj nepoznato.
Vozio je brzo. 
''Baš brzo voziš'' prokomentarisala je.
''Hoćeš da usporim?'' pitao je negledajući u nju.
Čutala je, a on je usporio.
I to baš usporio.
Počela je da se smeje.
Počeo je i on.
Ubrzo se našli ispred jednog gradskog hotela u kome se nalazila  kockarnica.
Ušli su,pozdravljao se sa svima.
''Ti si baš neki kockar.'' zaključila je.
''Ne ove vrste neke druge, možda'' nastavio je u svom stilu.
''Pa kako te onda svi ovde poznaju?'' pitala ga je kroz osmeh dok je ispijala svoje piće.
''To je već sasvim druga priča i puno bi trebao da ti pričam da bi to shvatila'' umirujućim glasom je objasnio. Nekako nežnim. Drugačijim, nego što je od nekog muškarca čula.
Posmatrali su ljude koji su se kockali. Izgledali su kao da vode bitku na život ili smrt, iako nisu govorili, moglo se to pročitati na njihovim licima.Nekako činilo joj se da ih razume.
''Pazi, iščupaće ti pramen kose'' dobacio je devojci, duge plave kose, koja je očigledno tu radila.
''Znam,hvala''nasmejala se i dotakla ga po ramenu, zatim pogledala u nju,pa u njega, činilo se sa čuđenjem.
Kao da je primetio da je to njoj neobično.
''I stvarno hoće, ja joj lepo kažem uvek, ona ne veruje. Stave to u džep, veruju da donosi sreću.'' objašnjavao joj je ozbiljno.
''Je l' donosi?'' zanimala se.
''Ne toliko koliko njima treba. Dobiju oni, ali više gube, svakako'' shvatio je šta hoće da ga pita.
''A kad igraju sa pravim kartama?'' već se skroz opustila dok je sedela tik do njega. Činilo joj se da čuje kako diše.
Nasmejao se.
''A kakve su to lažne karte?'' okrenuo se ,odjednom, prema njoj i počeo je gledati. Činilo joj se da proučava svaki delić njenog lika. Da vidi svaku poru. Da je čita.
Slegnula je ramenima.
''Zezam se, znam na šta misliš. Biće prilike, igraće i poker.'' i dalje gledajući u nju pričao je.
Bila je to tada živa igra. Svi igrači su bili muškarci. Bilo je tu i nekih žena, ali one nisu okušavale sreću.Posmatrala ih je, izgledale su joj neobično.Tu i tamo neka bi pogledala nju .
Iako na čudnom mestu, u čudnim okolnostima, sa sasvim njoj neobičnom osobom, osetila se slobodnom.
Smejala se i pričala sa njim. Pušila svoje cigarete. I ni sama nije znala zašto, želela je čvrsto da ga zagrli.
Retko je imala tu potrebu. Da zagrli nekoga i da ćuti, satima. Imala je , svega nekoliko puta, tu potrebu ,ali one koje bi grlila osetili bi se čudno, pokušali bi pobeći iz tog zagrljala. Naravno, Gorana je želela zagrliti tako, a on se uvek bunio.
Pogledao je na sat, a zatim spustio ruku na rame.
Taj dodir učinio je da se trgne. Nije je dodirnuo ,uopšte, do tada shvatila je.Uglavnom bi muškarci sa kojima je izlazila hteli da je dodirnu. Ovako ili onako. 
''E krećemo'' rekao je samo i ustao.
Krenula je za njim.
Bila je skroz sluđena, ali neki osmeh joj je igrao na licu.
Vazduh oko nje je mirisao na zbunjenost. Na zebnju . Na neizvesnost. I na njegov parfem, naravno.
''Zdravo'' čula je kako uzvraća pozdrav nekome u prolazu.
Čovek koji je radio na vratima ih je pozdravio ljubazno i ubrzo su bili sami ,napolju.
Vazduh je bio svež.
On, nekako, opet drugačiji. I dalje tajanstven, činilo joj se ,za milimetar bliži.
''Pazi'' čula je i osetila kako je hvata za ruku.
Štikla joj je zapela za neki kamenčić.
Ćutala je. Držao je njenu ruku u svojoj, a onda je neočekivano ispustio.
Misli su joj bile razbacane poput zvezda na nebu.
Činilo se da ih niko ne bi mogao izbrojati i sakupiti.
''Jel su joj ukrali pramen?'' dok je palio auto setila se plavuše iz kazina.
''Ma možda je već i ćelava, ko zna.'' smejao se.
''Hoćeš po mome ili po tvome?'' pitao je .
''Šta?'' zbunila se. Uplašila. Iznenadila.
''Da te vozim do kuće.'' lupkao je prstima po volanu.
''Možeš samo po tvome, ja ne znam da vozim'' sa nekim olakšanjem je rekla.
Ni sama nije znala što očekivala je da će se nešto loše desiti.
Nepredviđeno. Nešto što joj se neće svideti. 
Objašnjavala mu je kuda da ide ,a on se trudi da vozi pažljivo.
''Znači stigli smo.Tu živiš, jel?'' zagledao je njenu malu ulicu.
Potvrdno je klimnula glavom.
''Je l' su ono tvoje mačke?'' pokazao je na dve tigraste mačke koje su se jurile po ulici.
''Kako znaš?'' iznenadila se, jer su zaista živele u njenom dvorištu i ona ih je hranila.
''Rekla si mi. Onda još, da voliš mačke. Ja ih ne volim nešto, više volim pse.'' zagledan negde u daljinu ,sada, podsećao ju je.
To je bilo tačno, ali ona se toga nije sećala. 
Uznemirila se.
Ništa joj nije bilo jasno, u tom trenutku.
''Nikad nisam imala ovakav izlazak'' rekla je tiho, kao za sebe.
''Ni ja'' okrenuvši se prema njoj , držeći ruke na volanu, dodao je.
Mogla je da sedi tu satima još. Da ćuti ili da priča sa njim, sasvim nebitno. Iako je , u nekim trenucima, ni sama nije znala zašto, osećala neki strah, prijao joj je on, njegov glas, pogled. Neki tihi glas razuma govorio joj je da treba da ode, što pre, odatle. Da ga poljubi u obraz, zahvali mu se na svemu i nestane. 
Čula je ona dobro taj glas. Čula, ali nije želela da posluša. Nešto , njoj potpuno strano i nepoznato, nije joj dalo da ide.
Svo to vreme, smireno je ćutao i posmatrao je.
Nije je mogla da pretpostavi o čemu misli u tom trenutku. Činilo joj se da je on od onih ljudi čija lica  vešto kriju njihove misli, a posebno emocije. Svakog od nas ,desilo se, otkrio bi neki osmeh, pogled ili pokret. Umela je da, ponekad, prati izraze lica ljudi iz svoje okoline. Da pročita sa njih kada su tužni, kada ogorčeni ili zbunjeni. 
Ove večeri nijednom joj to nije pošlo za rukom. 
''Možda mu se i ne sviđam. Možda sam mu dosadna. Ma možda je on i lud'' mislila je u sebi , nesvesno , grickajući donju usnu. Lako se odavala.
Tišina je i dalje lebdela između njih.Parala joj je uši.
Polako, kao da se plaši da ne sruši taj tihi zid između njih, koji je sprečavao da kažu ili urade nešto pogrešno, nagnuo se ka njoj. Osetila je njegov dah, i nežan dodir usana na uglu svojih.
''Laku noć. Ja bih do sutra sedeo ovde sa tobom, ali moraš da ideš kući'' šapnuo je.
Osetila je kako je preplavljuje neki talas sreće i spustila usne na njegove.Bile su meke.
Nikada , do tada, nije prva poljubila nekog muškarca. 
I nikada nije ni želela to da učini, sve do tog momenta.
Osetila je kako je grli, jače nego što treba, činilo se. Imao je snažne ruke, prijao joj je taj zagrljaj. 
''Ajde, zovem te sutra ,oko pet, ok?'' tiho je rekao ,odmaknuvši se.
''Nemoj da zaboraviš '' otelo joj se.
''Ne nadaj se da hoću'' spustio je poljubac na njen obraz.
Sačekao je da uđe u dvorište, a zatim dodao gas.Zvuk guma,kao da je trgo.
''Pa ja nemam ni njegov broj telefona'' zavapila je u sebi.
Zahladnelo je. Mirisalo na jesen. Na kiše koje će uskoro doći. Na zimske noći koje nije volela, na kratke i sive dane. 
Ona, osetila je, te sveže noći ,dah proleća.
Ležala je , a ceo svet se vrteo ,u njenoj glavi, poput šarene dečije vrteške.

 Retko mi se dešavalo u životu da čujem neko ime i odmah ga zapamtim ili ugledam neko lice i zadržim ga u sećanju. Kada bi se to desilo , uglavnom, pomenuto ime ili lice bih srela opet i dodelila mu bitno mesto u svom životu. 

’’I kako je bilo sinoć? Otkud to da je asocijalna izašla napolje?’’ zapitkivala ju je njena drugarica Sanja.
Napominjem neki ljudi u ovim tekstovima će se zvati nekako, a njih dvoje ćemo zvati jednostavno : On i Ona.
Ona je nervozno cupkala kraj telefona , vrteći gumanu ,spiralnu žicu . Imala je potrebu za cigaretom, i nedoumicu da li da sve odmah istrtlja svojoj drugarici ili ipak ne. Da budemo iskreni, najvažnije joj je bilo da telefon bude čitavog dana, koliko je god to moguće, slobodan.
’’Nije bilo loše. Ma bilo je odlično. Morala sam da idem , šta ću, verila se’’ zvučalo je kao da se pravda.
’’Ha ha ha šalim se bre. Nego otkako si se raskantala sa Goranom ,potpuno si poludela ,ne ideš nigde, samo te ispite spremaš. Izađi malo bre’’ umela je Sanja ponekad biti zajedljiva.
Sanja i nije bila tako loša devojka. Bila je prosečno lepa, ali izuzetno zgodna. Visoka plavuša ,krupnih smeđih očiju , vitke figure. Ona je bila od onih devojaka koje su uvek u svemu bile prve. Najlepša i najbolja učenica u razredu, potom najpoželjnija devojka u kraju , mis mature u gimnaziji, odličan student na fakultetu. Bila je od onih devojaka kojima sve druge zavide,a potajno im se dive. Imala je puno muških prijatelja, a vrlo malo ,pravih i iskrenih, ženskih. Od nje ste uvek mogli da čujete neku poučnu priču o tome kako joj je najbolja drugarica probala da mazne dečka, ili da je posvađa sa nekom drugom drugaricom, upropasti omiljenu bluzu i slično. Bilo je u svemu tome istine, ali i Sanjine zasluge. Od malena ,život joj je nametnuo ulogu savršene osobe i ona je htela ili ne ,morala da nauči da nosi istu. Savršenstvo možda i postoji ,dok njega i ne postanemo svesni . Dok nas samo drugi vide kao savršene mi to, u neku ruku, i jesmo. Onog trenutka kada mi  u svojim očima počnemo biti savršeni, svet pod nogama počinje da se urušava. Da ne filozofiram mnogo- već u trećem razredu gimnazije, Sanja je postajala svesna svoje prednosti nad drugim devojkama. Nju nikad nije ostavio dečko zbog druge, nikad nije mučila muku sa aknama ili kilogramima, nikad nije dobijala slabe ocene , nikad joj nije falilo novca čak i u danima najveće inflacije, jer je poticala iz bogate porodice. Nikada se nije osećala usamljeno jer su svi sa njom želeli da se druže. I kako je sve to bilo tako, Sanja je počela svima oko sebe da drži lekcije, suptilno verovatno nenamerno se podsmeva i zadirkuje . Kažem nenamerno , jer ona nije tada shvatala da postoje ljudi koji imaju probleme koje ona nema, ali ju je život kasnije naučio.
’’C,c,c al’ smo opasni danas’’ umela je Ona da odgovori ’’Kažem ti, otišla sam zbog veridbe, a mogu ti reći bilo mi je zanimljivo , nisam nijednom, veruješ li, pomislila na pacova Gorana’’ pobednički je otvarala dušu, delimično da bi drugarici začepila usta , a delimično jer više nije mogla da ćuti.
’’Opa! Šta se desilo? Pričaj, sad će keva da mi skuva kafu i donese da slušam na miru. Je l’ djuvegija doveo nekog dobrog druga?’’ bila je radoznala Sanja.
’’Ma ne. Komplikovano je ,mnogo, i ne mogu preko telefona.’’ bila je potpuno iskrena.
’’Šta je toliko komplikovano bre? Nismo se videle dve nedelje i nećemo još toliko jer kreće rok, daj opis bar u kratkim crtama’’ nastavila je biti uporna.
Ona je uzdahnula duboko, od cigarete se već oprostila ,a pogled joj je pao na časovnik . Bilo je šest popodne, letnje vreme, dan je još trajao ,kako to biva leti. Međutim vreline su utihnule , vazduh je bio svež,a vetar je donosio miris pečenih paprika ,koji je podsećao na to da je jesen sve bliža.
Sama pomisao na hladne noći slala joj je poruku da taj poziv neće stići, mada ko zna zašto je to dobro?
’’Videla sam jednog tipa ,tamo kad smo bili. Pričala sam sa njim, ima prelepe plave oči. Ne možeš da veruješ kakve. Nismo razmenili brojeve, ništa, tada. ’’govorila je u dahu kao da se plašila da joj ne pobegne neka reč.
’’ Međutim, pre neki dan , kada je bio onaj pljusak otšetala sam do grada ,sama. U onom restoranu preko puta Saborne bio je on, prepoznao me je i dva sata smo sedeli i pili čaj’’ završila je.
Nekoliko trenutaka tišine.
’’Čekaj srela si tog lika opet?’’ pokušavala je da shvati Sanja.
’’Da. Bila sam kod crkve,a on je bio u restoranu u toj ulici. Prepoznao me je i pozvao na piće’’ ushićenje je govorilo iz nje.
’’Zezaš me, pa to je sudbina! Koliko ima godina?’’ Sanja je znala njen ukus.
’’Ne znam, Sanja. Duplo više nego ti i ja , sigurno. ’’ nervozno joj je odbrusila.
’’Nema tebi leka, još jedan Goran u najavi, mada je za ovog onda Goran mladunac. Dao ti je broj?’’ nastavila je da ispituje.
Goran je bio njen bivši dečko. Prva ljubav , moglo bi se reći. Lep i visok, ali pokvaren do srži. Nekih sedamnest godina stariji od nje. Muškarac koji je živeo za to da ga žene jure. Trudio bi se onoliko koliko je potrebno da osvoji svoju žensku žrtvu. Imao je dara za priču, kao i za glumu, što nije čudno jer je bio večiti student režije i filma. Iako možda nikada nije diplomirao, za razliku od mnogih koji jesu, on je ono znanje koje je stekao na akademiji, znao da primeni u svakodnevnom životu. Zaljubila se u njega na prvi pogled ili na prvu laž kako je znala reći njena mladja sestra. Nekoliko meseci bila je njegova životna ljubav. Onda , malo po malo, počeo je da joj nalazi mane. Zatim je počeo da se pojavljuje samo onda kad je njemu odgovaralo, dok joj jednog dana nije saopštio da ima drugu devojku. Pun sebe , ponosan na to ,valjda, što je slomio srce još jednoj klinki i što je preko veze uspeo da se zaposli kao novinar na televiziji. Plakala je kao kiša, ali je prihvatila tu surovu igru. Trudio se da je sretne, kad god je bilo moguće, kao slučajno , baš kad bi bio sa novom devojkom. 
’’Znaš , mala si ti još. Moram da se uozbiljim, keve mi. Znaš ,sad radim, ti učiš još, druga je to priča. Volim ja tebe na neki poseban način’’ jednom prilikom je pokušao da je laže i na taj način sačuva u rezervi što bi se reklo.
Ma koliko teško bilo shvatila je , konačno, igru koju je igrao, kao i da sve što je ikada rekao da je slagao. Pomirila se sa tim, povukla u sebe, nadajući se da ga tako neće sresti kao ni ljude koji bi je podsmešljivo gledali, jer su pretpostavili da se ludo zaljubila u njega. Kao i mnoge ,uostalom.
I naravno, svako poređenje bilo kog muškarca sa Goranom u njoj je izazivalo osećaj gađenja i želju da što pre pobegne od istog.Međutim, ovog puta nije bilo baš tako.
’’Mislim da on nema neke sličnosti sa pacovom. Prvo, vrlo malo priča , više voli da sluša. Drugo, pitanje je da li će se uopšte javiti . Možda je samo hteo da prekrati kišu i ništa više’’ objašnjavala je svojoj drugarici.
’’Ako ti nije dao broj, onda si možda u pravu. A šta radi, šta je završio?’’ ujedno je davala odgovore i postvljala pitanje Sanja.
’’Ne znam, nije živeo ovde dugo. Zaista ne znam, vodili smo malo neobičan razgovor’’ sve nesigurnija bila je Ona.
Opet joj je pogled pao na sat.
Bilo je pola sedam. Veče je već sijalo u svom punom sjaju . Imala je neki osećaj da će noć koja se rađa biti lepa. Poput onih noći iz romana i pripovetaka. Onih noći u kojima se dešavaju neke čudne ,nepredvidive stvari, onih noći u kojima se sanja bez snova.
’’Ma batali budalu. Možda je budala neka, ko zna. Nego kao ide učenje, koliko još strana imaš?’’ pitala je Sanja.
’’Još pedesetak. Nije mi frka.’’ snuždeno odgovorila je ’’Ej ja moram da idem mami treba telefon, opominje me, ne ljutiš se?’’ ni sama neznajući zašto slagala je.
’’Važi draga. Sretan rad pa kad prođe rok ,mi se vidimo. E nisam te pitala, kakav je Mirin verenik? je l’ stvarno mehaničar?’’ nije mogla da odoli.
’’Mogu ti reći da je u redu. Koliko sam shvatila, jeste, ali njena stvar. ’’ pokušavala je da izbegne ruganje njihovoj , tj. više njenoj drugarici.
’’Jel ima crne nokte?’’ kikotala se sa druge strane.
’’Sanjaaa!’’ nije mogla da savlada smeh ’’Nisam zagledala , ajde moram da idem’’ pokušavala je da se obuzda.
Nekoliko trenutaka smejale su se obe, toliko da ih je boleo stomak.
Njena majka je stvarno došla da vidi o čemu se radi.
’’Crni nokti...Crni nokti..’’ ponavljale su.
Žena, srednje visine, tamne kose skupljene u visoku pundju, slegnula je ramenima, počela se smejati zaražena njihovim smehom i otišla.
Veza je bila prekinuta.
Sedela je u mraku svoje sobe.
’’Sanja nikad ne greši. Verujem da neće zvati. Možda i bolje’’ konstatovala je u sebi dok je pokušavala da sredi beleške i natera sebe da uči. 
Iako je imala sasvim dovoljno vremena do ispita, nije imala šta drugo da radi.
Svaki trenutak odmora bi joj bio tegoban. Slušala bi radio, i razmišljala o svemu onome što je tišti, a to je bila usamljenost najviše. Iako je uvek imala sa kim da razgovara telefonom, ti razgovori su bili prazni,svodili su se na ispovesti njenih prijateljica. Beskonačne analize svake reči njihovih aktuelnih momaka. Rešavanje problema kojih nema. Zapravo, služili su samo da bi podigli njihovo samopouzdanje.
’’Ma sutra ćete biti duže zajedno, veruj mi, umoran je i on , piše diplomski’’ govorila bi Ona svojoj prijateljici.
I bila je u pravu.
Uvek posle  tih razgovora osećala bi se kao da su svi srećni , samo ona ne.
Goran je otišao ,bespovratno, jer je tako hteo.
O njemu nije želela da priča.
Slagala je da je zaboravila.
Prozvala ga je pacov.
Pravila se da je baš briga. Zato što nije mogla iz njihovih usta da čuje ono što je sama shvatila- da je ne voli.
Bilo joj je lakše da joj se pravi da joj je svejedno , a zapravo kad bi okončala te razgovore, legla bi na krevet, zatvorila oči i nadala se da će je pozvati.
Da je laže još malo, da joj proda par minuta sreće.
Nekoliko trenutaka, da učini, da se oseća voljenom .
Iako je znala da bi sve to bila neistina, želela je da čuje čak i tu neistinu, sa njegovih usana.
I ove večeri, koja je bila topla i prošarana vetrom, koji je donosio zvukove grada, koji su odzvanjali negde u daljini ,činila je isto.
Mira , njena najbolja drugarica iz detinjstva ,se udaje za koji mesec.
Više neće živeti blizu, više neće piti kafu u ponoć i obrtati šolju.
Više je Mira neće razumeti, jer ona ima nekog ko je voli.
A kada čovek ima nešto, dok to ne izgubi, ne shvata kako je onome ko to nema,a za tim žudi.
Sanja će uvek biti tu ,da izmedju redova, joj pokloni neki dobar savet.
Da se hvali armijom momaka koji seku vene za njom.
Da je podseti da je ispala budala i da joj se to može desiti opet.
Da podigne svoje tanke obrve iščuđavajući se kako joj nije dosadilo da samuje.
Da ne shvata da se ne može tek tako ići dalje. Da ne shvata da rane moraju da zarastu, da bi se mogle stvoriti nove.
Ležala je i razmišljala o tome. Pokušavala je da se seti kada je poslednji put pričala sa Goranom. U koliko sati, kog dana u nedelji- sve te podatke je čuvala u sećanju.
Kao i datum kada joj je saopštio da mu više nije potrebna.
I verovala je, još nekoliko trenutaka, da će ta sećanja u njoj živeti večno. Nije bila svesna da će za samo nekoliko minuta ,početi da zaboravlja.
’’Eeee, telefon je za tebe ,traži te neki dečko, mislim da je onaj tvoj sa fakuteta ima isti glas’’ vikala je njena majka.
’’Ko?’’ kao probuđena iz nekog sna mumlala je.
’’Pa onaj mali što ste učili onda zajedno. Ajde javi se , treba mi posle telefon’’ požurivala ju je majka.
’’Halo?’’ zadihano se javila jer je trčala do telefona.
’’Šta radiš? ’’ sa druge strane začula je dubok muški glas.
Istog trenutka znala je ko je.
’’Evo...tu po kući nešto. A ti?’’ bila je zbunjena . Nije očekivala da će pozvati. Posebno posle razgovora sa Sanjom, verovala je da će sve ostati na jednom dvostanom razgovoru. 
’’Nisi verovala da sam ja’’ kroz smeh čitao joj je misli.
’’Nisam. Pričao si sa mojom mamom, malo pre. Ona je mislila da je neko sasvim drugi’’ bila je skroz iskrena.
’’Aha. Dao sam jednom dečku ,tu, da te traži , ne želim da ti pravim problem. ’’ objasnio je jednostavno.
Ni sama nije znala odakle se pojavila ta misao- ali pokajala se zato što mu je rekla da je mislila da je neko drugi. Mogao je da pomisli svašta . Kao da je bitno, pa ko joj je on?
Ipak nekad naše lične misli budu brže od događaja koji slede.
Ćutali su. To je bila ona neprijatna tišina preko telefona, koja traje svega par sekundi, a onima koji ćute deluje kao da traje godinama.
’’Pije ti se čaj?’’ pitao je.
Razum bi tada, niko neznajući zašto, kratko odgovorio ne.
Posegnuo bi za nekim razumnim odgovrom- moram da učim ili majka mi je večeras dežurna u bolnici pa moram biti kod kuće ili idem u goste .
’’Toplo mi je za čaj’’ odgovorilo je ,stidljivo, srce.
’’A ništa drugo ne piješ?’’ prihavtio je ,kao najnormalniji ,njen odgovor.
Smejala se.Smejao se i on.
’’Budi u devet ispred Freske, čekam te tamo.’’ kratko joj je objasnio.
’’Važi, neću kasniti’’ obećala je.
’’I da kasniš, pa šta? Sačekaću te, samo polako, dođi taksijem’’ objašnjavao joj je .
Veza je bila prekinuta.
Nije sebi mogla da objasni zašto ju je toliko obradovao taj poziv.
Taj razgovor koji se sastojao od nekoliko izmenjanih rečenica činio ju je uzbuđenom.
I dok se užurbano spremala ,kao u nekom snoviđenju, pred očima joj je lebedela slika njegovih usana, koje je videla samo dva puta, a sa kojih padaju te čarobne reči ’’čekaću te’’.
Koliko god suludo zvučalo ,uvek se osećala kao da je ona ta koja čeka nekoga,
Mada nije to baš uvek bilo tako, ona je tako svoju stvarnost doživljavala.
A stvarnost  najčešće ima oblik našeg ličnog doživljaja.
Goran je ,naprimer, uvek požurivao, iako on sam nigde nije žurio.
Ubrzo je na sebi imala prijatnu letnju haljinu crne boje. 
Sedela je u taksiju koji je jezdio beogradskim ulicama koje su mirisale na poslednje dane leta 1998.godine.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.