Koračam sokakom satkanim od magle,
korakom lakim, gazim oblake,
dok pod mojim nogama snovi krvare.
Koračam kaldrmom u neke sitne sate,
i poznajem sve one koji noćas pate,
čujem kako govore, kunu i slute.
Prosipa se mesečina iznad Beograda,
dok klone mi glava,
umorna je duša koja luta sama.
Ako me sretneš, nekad, u nekom snu,
ako ti se učini da sam opet tu,
samo se nasmej i pruži mi ruku.
Ako me poznaš medju onima koji lete,
kroz nebeske plavetne doline.
Podji za mnom, ne plaši se.
Ponela sam neke reči nevažne,
suze,poraze i opraštaje.
Ostavila sam ti jedno obećanje,
da čekam te tamo gde sunca radja se.
Tamo na obodu grada,
Tamo, postoji jedna poljana
Nije ona tek tako na obodu ovog grada,
Na tu poljanu odlaze oni kojima se spava
Uz pesmu ptica i miris cveća
Tamo se isti san sanja
Tamo se tiho govori i bez koraka korača
Da se ne uznemiri ona duša koja nemrino spava
Tamo kad se nadješ pred očima ti život proleti
Memerni grad čuva tajnu večnosti
Tamo,kad hodaš po najvedrijem danu
Oko sebe osetiš onu najtežu tamu
Čuješ je kako za tobom korača,neumoljivu,gordu i hladnu
Na toj poljani raste čudna trava
Trava,koja nije simbol života i zdravlja
Na toj poljani postoji bezbroj staza
Staza, koje ne vode nikuda
Tamo, na obodu grada
Tamo,postoji jedna poljana
Tamo, ne padaju noći i na radjaju se zore
Na toj poljani spavaju oni za koje verujemo da su negde gore.
Noćas su me posetili mrtvi,
osetih hladnoću i telo koje drhti.
Noćas, kad su me posetili mrtvi.
Opet sam tu kraj bagrema starog,
koji cveta iza starih ograda,
kao i pre mnogo godina.
Ponovo je ono leto,
davno i daleko.
Leto u kome živ je drag neko.
Govori, hoda i smeje se,
zastaje kraj mene,
čini mi se da ne poznaje me.
Želela sam da poljubi me još jednom,
želela sam da zagrli me nežno,
želela sam, ali on nije hteo.
Maglovito i hladno,
osećam miris kiše.
Mrtvo ponovo diše.
Oblačno i tiho,
čujem glas, a ne govori niko.
Približava se ono što zvali smo daleko.
Prozračno i neuhvatljivo,
nisam ni ovde ni tamo.
Sanjano ,postalo je stvarno
Rekla sam...Ne govori, pusti vreme da govori mesto nas,
Rekla sam...Pogrešne reči u pravi čas,
Rekla sam...Sve ono što se ne govori,
Rekla sam...Sve ono što ume da zaboli,
Rekla sam...Sve ono što govori biće koje voli,
Rekla sam...Idi, ako ti je milo, meni je dobro ma kako bilo,
Rekla sam...Sve ono što mi je srce krilo,
Rekla sam...Mnogo toga , veoma lako
Rekla sam...Toliko toga , ne znam ni sama,
Rekla sam...Iz besa , iz običnog inata,
Rekla sam...Samo da bi čuo ,
I govorila ,govorila sam dok nisi otišao,
Zaplakala sam onda kad sam ostala sama,
Zaplakala tada, a plačem i sada.
****
Kažu mi
Kažu mi, sreli su te danas,
Kažu , obuzela te je neka sablast,
Kažu, govorio si o nama,
Kažu mi, a ja čujem tvoj glas,
Kažu mi, a ja vidim tvoj lik,
Plave oči, pogled koji volim,
Kažu mi, uvek uspravno stojiš,
I veruju da si nesalomiv,
Kažu, ti se ničega ne bojiš,
Kažu, pogled ti je bio blag,
Nimalo odsečan i hladan,
Kažu, dok si govorio o nama,
Kažu mi, da mi želiš dobro,
Iako me odavno ne zoveš svojom,
Iako si mi tek onako rekao zbogom,
Kažu mi, da me vidiš drago bi ti bilo,
Kažu, oprostio se sa sujetom,
I pitaju ko je kriv bio,
Kažu, spominješ me čudno nekako,
Nežno i sa setom,
Iako znaš da pored mene stoji drugi neko,
Kažu mi,a ne slute koliko smo daleko,
Kažu mi, a ne znaju da me ne bi poznao,
Ti, koji si me stvorio,
Kažu mi, a ja pogled obaram,
I opet pred tobom bitku gubim,
Svoje srce besom punim,
Kažu mi, a ne znaju da često krenem ka tebi,
U onim noćima kad sam iskrena prema sebi,
I na pola puta uvek stanem, ma koliko da boli,
Kažu mi, a svesni nisu da sam neko drugi,
Za tebe osoba nepoznata i potpuno drugačija,
Za tebe, obična strankinja,
Sve što kažu jako boli,
Srce za tobom još gori,
A sudbina mu kriv put kroji...
Kažu mi, dovešće me tebi,
A ja to ne smem da dopustim sebi,
Jer , izgubilo se u ovoj ženi,
Sve ono zbog čega si voleo da te zove njenim..
