Dnevnik Pikove Dame

Jesen 2001.godine je bila obojena bojama prirode koja se sprema za počinak i uzdasima umornog naroda . Umornog od prepreka koje su mu se nalazile na putu ka sreći , kao i od strahova da može biti gore nego što jeste, nego što je ikad bilo.
''Au napadoše Amerku!Neka, neka ničija nije gorela do zore!'', čulo se tog 11.septembra u Beogradu.
''Ma kako te nije sramota? U toj zgradi su bili nedužni , obični ljudi,a ne Klinton i Olbrajtova. Budalo.'', odzvanjalo je.
''I mi smo bili nedužni gluposne. Pa šta ? Neka im, neka .'' ,sladali su se neki rušenjem bliznakinja.
''Joj nećemo mi valjda biti krivi? Opet će biti rata'', neka paranoja se uvukla među svet.
Pojava terorista negde tamo je odjeknula glasno. Pomisao na to da možete sediti u kafiću sa porodicom i prijateljima , u koji može ući sasvim obična osoba, naručiti kafu i eksplodirati zajedno sa vama i vašim najmilijima, nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
''Neće nas niko, pa čad ni balije'' smejao se on ''Konačno imamo zajedničkog neprijatelja'' rekao je On jednom.
Nažalost ljudi se pre ujedine onda kad imaju zajedno protiv koga da se bore, nego kada treba zajedno nekoga da vole.
''Vau ,kako su zgodni ovi specijalci. Nisam znala da takve frajere imamo i to na jednom mestu '', smejala se Lela početkom novembra kada su se specijalne jedinice pobunile.
''Eto nešto dobro od te pobune', dodala je ona.
''Da. Vidi ovaj liči na Nenada'', pokazala joj je jednog od njih .
Smejale su se.
''Dokle ste vi stigli?'' upitala ju je.
''A dokle..Klasika ,ide pa se vraća ,ali funkcionišemo. Rekla sam mu uhvatim li ga sa nekom , neće mu pomoći ni bog ni đavo. '' pretila je više za sebe.
''Ma nećeš bre, šta ti je.'', tešila je svoju prijateljicu.
''Vidi , ako hvata krivinu, neka hvata ali da ja ne znam. Prvi znak da te neko ne voli i ne poštuje je da ga baš briga hoćeš li saznati ono što ne treba. Ako već krade , neka krade da ga ne uhvate'', iznosila je svoju životnu filozofiju plavuša.
''Ako ću ja zbog njega opet da se selim ,možda, lepo bi bilo da to ceni'' , otkrivala se.
''Gde ideš?'' , pomalo umorna od odlazaka onih koji su joj manje ili više dragi pitala je.
''U Crnu Goru. Možda. Videćemo se , ne brini.'' , kao da se ujedala za jezik dok je izgovarala te reči.
Tih dana ,ona nije propuštala da bar jednom nedeljno okrene broj Sanjine majke.
Prvih nekoliko razgovora je su obojile kratke i šture rečenice.
'' Eto to bi bilo to. Dobre je, bolje. Odlazi na terapije kod psihijatra, pije lekove. Tetka je pazi i ona je tamo doktor ,inače. Nismo hteli ovde da ostane, jer znaš kako to ovde ide- daju im lekove koji još gore deluju'', jednog maglovitog jutra objašnjavala joj je ta žena.
Nervozno je lupkala prstima po stolu, grickala usnu. 
Bolelo je da sluša tako crne vesti o ljudima iz jednog lepog vremena. Bolelo ju je da , u svakom razgovoru, shvati da je jedan svet srušen bespovratno.
''Hvala ti sine...Hvala ti što zoveš. Niko skoro, osim tebe, ne zove. I šta god da ti zatreba,  javi mi se. Ja te volim kao i nju'', rekla je majka njene drugarice. 
Njoj je ponekad nedostajalo da priča sa osobama slične njenoj majci. Sa svojom je pričala, ali nekako poslovno i zvanično. Nekako tiho, sa pogledima koji se mimolilaze ,i dave u moru neizgovorenih reči i rečenica .
''Jel bi mogla da se vidimo sutra?'' bilo je Mirino pitanje jedne vedre i sveže večeri.
''O, da . '' ,sa nekom srećom u glasu joj je odgovorila. Nije se mogla setiti , kad ju je videla poslednji put. Davno je bilo. Ponekad su se čule telefonom, ali viđanje nisu spominjale. Njihovo prijateljstvo kao da je bilo stavljeno na neko čekanje mučno, dugo i neizvesno.
''Čestitam ti!'' , uskliknula je kad joj je njena drugarica saopštila da je trudna. 
''Lepe vesti '', konačno mislila je u sebi.
''Dobro sam , eto. Malo mi bude muka, ali je sve u redu. Čekala sam da zagazm u treći ,pa da objavim, ne valja se pre'', objašnjavala je.
''Nego htela sam da te pitam nešto...Je l' istina ono za Sanju?'' radoznalost je progovorila.
''Pa sad nešto da , nešto ne. Upala je malo u neke probleme , verujem da će se izvući'' , objašnjavala je Ona ,dok su njene želje govorile više nego razum.
''Valjda si u pravu. Ma ona je uvek bila čudna, toliko da me ne čudi ništa.'' , rekla je Mira.
''Šta te ne čudi?'' začuđeno ju je pogledala.
''Pa sve to, eto. Ne možeš da da veruješ da je svet samo tvoj. Moraš i jednom da se uveriš da nije ,a to boli. To je život'', filozofirala je negde zagledana u daljinu.
''A tebi je milo ,šta?'' nije izdržala da joj ne da do znanja da je prepoznala skriveno zadovoljstvo u njenom glasu.
Mira ju je pogledala sa čuđenjem. Nekoliko trenutaka kao da je zurila u njen lik ,pokušavajući da ga prepozna.
''Ne, nije mi drago. Ali seti se kakva je ona bila – uvek je sve znala najbolje, svima je htela da začepi usta. A vidi sad..'' govorila je.
''Znaš kako draga, svako u životu može pasti. I ti i ja i bilo ko. Zato bolje ćuti, ne znaš šta tebe čeka sutra'', pokušavala je biti kratka, jer bi u svako produženje ove rasprave dovelo do svađe.
''Ma znaš , ja tebe ni ne poznajem više majke mi. Skroz si čudna. Meni si našla u ovakvom stanju tako da kažeš, e bre, nije te sramota. Mada ne čudim se znamo sa kim živiš, zato si i takva.'' siktala je Mira.
''Ako će tebe to učiniti srećnom, veruj da sam ja najnesrećnija osoba na svetu. I nisam ti poželela ništa loše, već sam ti samo rekla jednu veliku istinu'', govorila je dok je ustajala. 
I zaista , to je bila jedna velika istina koju smo svi spoznali pre ili kasnije.
Od tog dana sa Mirom se čula veoma retko. Uglavnom povodom onih važnih datuma , kada nam srce omekšaju šarene boje i lepe reči, pa poželimo da oživimo uspomene.
''Moram da se nešto konsultujem sa tobom'', rekao je sav važan jedne večeri koju su provodili kod kuće.
''Slušam'', bila ozbiljna.
''Hoću da promenim imidž, ali moraš ti da se složiš'', nastavio je.
Njen smeh je izazvao njegov.
''Kako? Menjaš boju kose?'' šalila se.
''Ne, promeniće se sama'' , rekao je.
''Pa šta onda?'' bila je nesrtrpljiva.
''Da pustim bradu, šta misliš?'' pitao je.
Pogledala ga je. Lepo bi mu stajalo, ma kad ga je ona gledala njemu je sve lepo stajalo.
''Mislim ne onu ko pop ne sekiraj se. To mi već ne bi stajalo, jel?'' naslonio je glavu na njeno rame.
''Ne bi nikako. Pusti, jedva čekam da vidim kako će da ti stoji. Ako mi se ne sviđa ,onda ćeš da se obriješ'', kikotala se.
''Sve po želji'', rekao je i zatvorio oči.
Veče napolju je bilo tiho i vedro.
A njena želja je bila da izgleda upravo tako kako je izgledalo.
''Dođi do 'kockara' '', rekao je kratko preko telefona sledeće večeri.
''Ćao, ćao'', pred nju je iskočio Nenad . Bio je veseo i raspoložen, nekako je sijao što bi se reklo. Na njega takvog i nije navikla . Uvek je bio ljubazan, ali ozbiljan možda pomalo i ljut na nekoga , izgledalo je. Na licu ovog mladića igrao je neki osmeh, širok i iskren.
''Ljubav očigledno menja ljude'', zaključila je , čudeći se da čak može promeniti i one poput Nenada.
I bila je srećna zbog njega.
Mimošla se sa nekim nepoznatim licem, bez osmeha, čiji ju je blagi pogled zakačio u prolazu.
Sela je pored Njega.
On je razgovarao sa nekim ljudima, neki su joj bili poznati, a neki ne.
''Dobro onda ,idem i ja sada. Javi ti sutra pre nego što bude. Vidimo se'',   reče jedan od njih i ode .
Ostali su sami,a ona ga je uhvatila za ruku.
''Falio si mi'', rekla je iskreno. Nije ga videla od jutros.
Nasmejao se.
''Idem sutra na put'', rekao je samo.
''Biću nešto duže,a onda se nalazimo videćemo gde'', nastavio je.
''A što , jel sve u redu?'' zanimalo ju je.
''Sve je u najboljem redu, bolje biti ne može'', odgovorio je sigurno.
''Dobro '' rekla je samo. 
Veče je proticalo kao i svako na tom mestu. Poneki ljudi, pogledi, glasovi. Tajanstvena i pomalo neobična boja bojila je to mesto, ljude i predmete. 
Navikla se . Više joj nije bilo ni čudno i neprijatno tu. Kao da je počela da upoznaje dušu tog mesta i na neki njoj čudan način da je razume.
'' Ne veruj tom ništa, on ti se smeje kao Jovanka Broz'', bile su neke od mudrosti koje je mogla čuti tu.
''E najbolje bi bilo mesto ruleta da uvedeš ruski rulet ovde'', cerekao se jednom Nenad dok je pričao sa Njim.
''Nije ti to loša ideja'', govorio mu je On kroz smeh.
''A ko će da zavrti krug?'' nastavljali su sa svojim smejanjem.
''Pa ja,'' reče Nenad .
Potapšao ga je po ramenu. Činilo se da tog momka voli na neki čudan način, što je par puta diskretno i rekao, jer nije bio od onih ljudi koji su voleli da pričaju o svojim osećanjima. 
I dok je ona tako tonula u svoje misli, sedeći pored njega , napolju je već padao mrak. Jesenji, tihi, prepun šuštanja hladnog vetra.
''Šta je tebi bre?'' pitao ju je .
''A što moraš da ideš, koliko ostaješ?'', bila su pitanja kojima ga je zasipala jedna zaljubljena osoba.
''Eto moram. Ne znam, duže malo ,zvaću te.'', rekao je samo, gluv i slep za nju.
''A gde?'' , želela je da zna.
''Z V A Ć U  T E '', ostajao je isti .
Završen je i taj razgovor bio, ako se tako uopšte i mogao nazvati. 
Ona, nekako tužna i prazna, tonula je u neke plitke snove.
On je ostao još neko vreme budan, zagledan u noć ,koja je pred njegovim očima sijala poput dijamanata i imala svoju cenu, mogla da se naruči, upakuje u kesu i kupi, kao i sve u životu, kako je on sam verovao.
Jutro koje je svanulo bilo je neobično maglovito i tiho. Tek poneki veštački zvuk, bi se provukao između njih.
Oni su ćutali.
''Hoćeš da me pratiš?'', rekao je nezainteresovano.
''Hoću'', iznenadilo ju je njegovo pitanje. Prošlo je već podne, tišina je bila sve gušća i teža.
I ovo je bio prvi put da je išla da ga prati na aerodrum. Nikada to nije voleo. 
Ipak to nije doživela kao nagradu ili uspeh. 
''Pa srećan put'', rekla mu je samo.
Gledao je besno nekoliko trenutaka i samo izustio '' pa hvala''.
Stajali su tako jedno naspram drugo kao dva dobra prijatelja koja su se posvađala i svaki od njih veruje da je u pravu.
Međutim , nekada zarobimo reči na usnama jer veruju da samo one mogu da otkriju naša osećanja , a nismo ni svesni da one vrlo retko odaju tajne.
Osetila je jednu toplu suzu na svom obrazu.
''Ej bre, šta je tebi? Ajde nemoj da plaćeš, pa ne idem ja od tebe nigde. '' govorio je nekako nežno, možda čak i sa nekim osećajem krivice u glasu ili je to bila samo njena želja, no nije ni važno , njoj je to tako zvučalo.
Čutala je i gubila se u njegovom zagrljaju. Kao i uvek, čvrstom i snažnom. Nije želela da mu kaže šta oseća, nije bio trenutak, a i postala je svesna da on to ne može razumeti.
''Izvini'', rekla je.
''Ma nema veze , zvaću te ja, videćemo se '', rekao je.
''I da imaš bradu kad se budemo videli'' podsetila ga je na njihov razgovor i smeh. 
''Obavezno. '' nasmejao se ,spustio svoje usne na njene i ne okrećući se nestao.
Njemu je to bilo tako lako, činilo se.
Da odlazi i vraća se. Da živi u nekom svom svetu u kome sve ima cenu.
Veovala je da mu tako i prija da tim cenama i ciframa sve opravda i objasni. Drugačije nije znao, shvatala je. 
Sačekao ju je njihov dom tih i mračan. Mislila je, da upali sva svetla u njemu , tu tamu neće oterati.
Sačekala su je jutra u kojima nije imala kome reći ''dobro jutro''.
Sve duže zimske noći i kratki, dosadni dani.
Beograd je mirisao na zimu. Na one tople praznične dane , ispunjene veseljem , smehom i snovima koji izgledaju kao ostvareni.
Činilo se da je svaka kuća u njenom komšiluku dom, osim one u kojoj ona živi.
Da svako svetlo koje dopire iz neke od tih kuća, sija nekim toplim i zlatnim sjajem , sem svetala u njenoj kući, koja su joj ličila na neku veštačku svetlost koja umara već umorne oči.
Pobeđena , jednog ledenog popodneva dok je očekivala najavljeni sneg, spustila je glavu na jastuk ,verujući da se u snovima kriju neki zvuci i lepše slike.
Kroz tihu i praznu kuću prolomio se jedan uznemirujući zvuk.
Trgla se, oteravši neki šareni san koji se spremio da je osvoji.
''Halo?'' javila se na nepoznat broj.
''Nedostaješ mi'' bio je to poznat , očekivani glas ''Znam da je u Beogradu hladno i loše vreme i da si kod kuće, ovde je lepo, ali j***š sve to '' govorio je .
Razgovarala je sa njim nekoliko trenutaka, ne želeći da taj razgovor prestane. Konačno tišina i tama u kući kao da su počele da se razilaze.
''Jesi li promenio imidž'', pitala ga je.
''E neću da ti kažem. Videćeš uskoro. Zovem te.'', odgovorio je veselo.
Veza se prekinula.
Napolju je padala ledena kiša, vetar je divljao i vrištao, a ona ne paleći svetla , ležala je sa osmehom uživajući u tim zvucima noćne igre , sjajne i blještave