Dnevnik Pikove Dame

Beograd je bio okupan suncem, toplim vetrom i mirisima koji najavljuju leto.

Glavna tema ,tih dana, bila je hoće li Milošević biti izručen Hagu.

‘’Hoće li ga dati...Ili ipak neće...’’ milion glasova se čulo stopljenih u jedan.

Nije mnogo mislila o tome.

Mislila je o svim onim događajima koje trebala za koji dan ostaviti iza sebe, a koji su počeli da dobijaju lik stvarnog života i to njenog.

Sanju više nije videla, ali se čula sa njenom majkom. Tih dana , jednim letom, njena prijateljica ju je napustila i otišla u pravcu severa.

‘’Biće je joj dobro tamo’’, tešila se , žaleći u sebi što nije imala priliku da joj udeli zagrljaj na rastanku.

Onaj topli, prijateljski zagrljaj koji osetimo tek nekoliko puta u životu.

Čuvala ga je u svojim rukama samo za nju.

Priča o silovanju i prebijanju njene drugarice je ostala neispričana. Nije znala da li je istinita ili ne, što joj je donekle godilo, jer joj je dopuštalo da veruje da ipak nije sve tako crno.

Njen svet je , tih dana, bio obojen nekim jeftinim svetlim bojama koje se daju lako oguliti .

‘’Došla sam da vam se javim, eto.Idemo na put prekosutra.’’ rekla je jednog sparnog podneva svojim roditeljima koji su sedeli u dnevnoj sobi kuće njenog detinjstva.

‘’Srećan ti put’’, rekli su skoro u isti glas , ne trudeći se da saznaju zašto i kome idu.

Posmatrala je nekoliko trenutaka svoje roditelje. Majka je imala visoko podignutu punđu, koju je nosila uvek kad bi bila kod kuće, otkako je Ona postala svesna sebe. Primetila je da nosi naočare i kod kuće ,a ne samo na poslu . Otac je bio onaj stari isti duhoviti čovek , ovog puta nekako ozbiljan, neko tmuran.

Na polasku , činilo joj se kao da joj je želeo nešto reći. Osetila je reči koje su mu igrale na usnama, koje su svakog trenutka mogle da se sapletu i padnu pred nju.

‘’Imamo novo mače’’, rekao je ‘’ Ukralo je novčanicu pre neki dan i igralo se sa njom’’, nastavio je.

Nasmejala se.

Bila je ,tada već , sigurna da je želeo nešto važno da joj kaže , jer kad se odustane od važnih reči , na pozornicu stupaju neke sasvim nevažne.

‘’Znam da idete. Rekao je on juče. E nedostajaćeš mi’’, rekla joj je Lela. Pokušavala se setiti kojoj je skoro rekao da će mu nedostajati. Osim njega, niko. Prijalo joj je da čuje te reči, ne mareći da li su istinite ili ne.

Vrlo brzo , pred njenim očima je bilo more okupano maglom. Činilo se kao da je zarobljeno u njoj, kao da se talasa ne bi li joj pobeglo, ali nije uspevalo. Bila je na jugu italijanske zemlje. Osećala je miris tog juga:nemrnog , nežnog , mračnog i svetlog, ali nikako hladnog . Krio je , taj jug, u sebi vrelinu onu koja dolazi iz svakog nemirnog srca , iz svake uznemirene duše.  Za razliku od hladnog, bezosećajnog, uvek dalekog severa .

Dok ga je držala za ruku, shvatila je, negde ,da je on ponekad podseća na sever, a ona sebe samu upravo na taj jug.

Ali nije želela mnogo misliti o tome.

Dok je sedela na terasi,a on telefonirao osetila je kako se svi oni problemi , loše vesti , tužni izrazi lica kriju iza njenih leđa koje je okrenula Beogradu, negde u tami se guraju i šapuću, čekajući svojih pet minuta.

‘’E to je to ,onda. Je l’ ti se sviđa ovde?’’ pitao je dok su koračali kraj mora.

Bilo je tmurno, ali nekako prijatno.

‘’Da, vidi ovo kamenje’’, rekla je posmatrajući masu crnog kamenja.

‘’Vulkansko’’ dodao je posmatrajući je.

‘’Bio si ovde?’’ zanimalo je.

‘’Sto puta. Ali nisam nikad nešto dugo boravio’’ kao za sebe ,nastavio je.

‘’A sa kim si bio?’’ nastavljala je.

‘’Sa raznim ljudima, imena ti ne znače puno. Da, znam šta tebe zanima, i sa bivšom ženom sam bio, ali ne toliko ovde koliko u jednom većem gradu u kom ćemo biti za koji dan’’ , smejao se.

I bio je u pravu, morala je to priznati.

O toj ženi joj nikada nije mnogo pričao. Tek po neku reč bi joj posvetio , sasvim običnu, sasvim nebitnu.

Ti njihovi dani su se nizali poput perli. Nije joj bilo dosadno, osim jednog popodneva i večeri kada nije bio sa njom. Tog vedrog dana čitala Bokačove pripovetke pokušavajući ,preko tih redova , da upozna dušu ljudi koje je sretala na širokim gradskim ulicama, okružene prelepim katedralama.

Stajao je naspram nje, pružajući joj ruku.

‘’Ajde , hoćeš da idemo da se prošetamo?’’ sa osmehom je pitao.

Pružila mu je ruku.

Shvatila je da se nikada , za svo to vreme, nisu prošetali zajedno.

Toliko malih i običnih stvari oni nisu radili zajedno, i ponekad je osećala veliku tugu zbog toga.

Koračala je kraj njega, u tišini. Mimoilazila se sa ljudima nasmejanim poput njih. Sa zaljubljenim parovima, mlađim i starijim roditeljima sa decom, koji su zastajali,smejali se, govorili nešto što ona nije razumela, ali po njihovim licima shvatala je da govore o svakodnevnim stvarima. Malim , na prvi pogled, nebitnim. A zapravo previše bitnim i velikim zbog toga što čine život.

‘’Ova ulica se zove po vulkanu, jel tako?’’ pitala ga je.

‘’Jeste, ovde ti je sve u znaku tog vulkana’’ potvrdio je. I kad je malo bolje pogledala oko sebe , shvatila je da je tako. Gomila razglednica, sličica, suvenira razne vrste nosilo je ime tog vulkana, najvišeg u Evropi.

I dok je ona tako koračala, negde u daljini, sanjala je Etna ,okružena skamenjenom lavom i mrakom. Podsećala je nju na srce ,previše veliko i toplo, ali sticajem okolnosti okovano lažnom hladnoćom , koje će morati jednom da pukne i izbaci tu ljubav iz sebe.

Još jedna noć je tekla pomešana sa zvucima juga. Poneki zvuk neke ulične violine, toplog povetarca koji je šaputao koješta moru i melodičnog italijanskog jezika ,lebdeli su u vazduhu.

Grlio ju je. Nasmejan. Pomalo detinjast i neozbiljan. Rasterećen . I njen, potpuno njen.

‘’Ajde reci mi iskreno, jel imaš neku ljubavnicu ovde ili si imao?’’ kikotala se u mraku.

‘’Što? Ja ti nisam dovoljan ,pa ti još i neka žena treba?’’ smejao se.

‘’Pitam te, kaži mi.’’ nastavljala je.

‘’A šta ako neću?’’ čula ga je.

‘’Onda ću te izujedati.’’krenula je u svoj napad.

‘’Nemam , zaista nemam’’, odgovorio je.

‘’Dobro ja ću da ti verujem’’, gnezdeći se kod njega, odlučila je.

‘’To mi se dopada’’, već je bio ozbiljan.

‘’Ipak svakako ću bar jednom da te ujedem’’, skočila je ,spuštajući usne na njegov obraz.

‘’Nisam mislio da nećeš’’, smejao se, ali se nije branio.

Zaspali su . Zagrljeni i  potpuno spokojni.

‘’Vidiš kako je lep pogled’’ pokazivao joj more sa vidikovca iz malog antičkog grada.

‘’Osećam se kao da stojimo na velikoj terasi’’ uzviknula je.

Nagnuo se ka njoj i poljubio je u kosu.

Ponekad se ,kraj njega, osećala kao dete.

Još nekoliko gradova se našlo na njihovom putu.

Toplih, obavijenih dahom prošlosti i misterijom.

Smejala se tih dana zajedno sa njim. On je bio baš onakav kakvog ga je zavolela.

Stajala je i posmatrala more. Osetila je njegov dodir na svojim leđima.

‘’Volim...Volim što si tu’’, šaputao je dok je stezao ‘’Nemoj da ideš nikada’’, rekao je i odaljio se.

To je bio On.

Zaboravila je , bar na trenutak, sve one brige koje su je proganjale.

Volela je tog čoveka ,koji je spavao mirno kraj nje. Tog čoveka koji je prvi put zaspao , te sveže večeri na primoriju.

‘’Je l’ moramo da idemo odavde?’’ pomalo tužno ga je pitala.

‘’Moramo, da se vidim sa nekim prijateljima, upoznaćeš ih’’ grlio je.

Za samo jedan dan bili su velikom gradu , dugačkih ulica kojima je tekla reka ljudi.

Sedela je sa njim i njegovim prijateljima očito dobrim.

Iznova i iznova ga je upoznavala.

Otkrivala i sagledavala , i volela.

‘’I šta ti se najviše dopalo?’’, pitao je.

‘’Vulkansko kamenje’’, odgovorila je kao iz topa.

Počeo je da smeje i duboko zagledao u nju.

‘’Ti si...Ti si ,bre, dete još znaš’’ , kroz smeh joj je rekao. Zagledali su se, nekoliko trenutaka, jedno drugome u oči.

Ona u njegove plave , ledene, koje su ponekad sijale nekim opasnim sjajem. On u njene, tamne i tople, koje je voleo,kako je često pričao.

Toplota juga ostala je iza njenih leđa. Okružena crnom okamenjenom lavom , talasima i mirisima starog kamena.

Pred njom je sanjao Beograd ,okupan tamom i mirisom leta. Tama ,činilo se kao da se uznemirila i uskovitlala , razjapila svoje čeljosti i ispustila nemire.

‘’A u pizdu materinu ,bre. Jel si nesposoban ?’’, čula ga je dok je nameštala njihov zajednički krevet.

Ležala je ,svet se vrteo ,nijanse od najmračnijih do najsvetlijih su se razlivale ,poput toplih suza, i stapale sa tom nemirnom tamom.