Dnevnik Pikove Dame

To leto 2002.godine se gasilo . Mnoštvo nasmejanih lica je polako beledelo i nestajalo, a dugačke kamenite i peščane plaže su postajale puste i preteće obale. Šarene boje , glasni zvuci i reka ljudi koja je ,do samo pre neki dan, proticala pored nje kao da je presušila. Uske  i dugačke ulice između kamenih građevina postale su puste i nekako prijatnije za koračanje. A more je bilo mirno ,veliko i plavo, smejalo se kao onog dana kada je došla.
''Ej bre seko! Je l' imaš vremena malo za mene sutra? U prolazu sam ,znaš ,pa sam mislio da svartim da vas vidim.'', jednog dana neočekivano joj se javio brat.
''Slobodno , ja sam tu, a zeta ne znam hoćeš li uhvatiti '', smejala se .
''Dobro, ja dolazim.'' , rekao je veselo dok se sa njegovim glasom mešala galama koja dopirala uz nekog kafića.
Veza se prekinula.
Talas uzbuđenja i sreće je preplavio njeno telo i um. Sa bratom kao i sa sestrom čula se telefonom redovno, ali otkako je boravila u Crnoj Gori , nije ih videla.
''Alo ti mala, ako dolaziš na more da svartiš kod mene, važi?'' , u jeku leta zapovedila je svojoj mlađoj sestri.
''Hoću!'', uzvinula je samo.
''Ej neću stići kod da dođem kod tebe. Izvini. Vidimo se kad dođeš u Beograd, mi smo promenili plan'', saopštila joj je ta živahna klinka nekoliko dana posle.
''Dobro, pazite šta radite ako treba šta,zovi'', rekla joj je samo.
Miris mladosti i neizvesnosti je ispunio prostoriju. Miris planova koji se kuju danas, da bi se realizovali sutra. Miris uspona i padova , bura i oluja. Sve je te mirise osetila Ona, nekoliko sekundi nakon tog razgovora sa sestrom i samo  par nedelja pred svoj 25.rođendan.
Dugo ih nije osetila, morala je sebi priznati.
''Aaaaa'', vrištala je tog vrelog popodneva dok je grlila svog brata po ocu.
''Au bre, postala si prava Crnogorka'', zezao ju je on.
Sedeli su, satima koji su prolazili kao minuti, na terasi.
''I eto, ja sam ovo leto proveo sa društvom. Milica i ja smo rešili da iskuliramo malo, znaš. Otkud znam zašto, pa iskreno počeli smo dosta da se svađamo u poslednje vreme.Videćemo kako i šta , kad se vratimo kući '', ispovedao joj je on sve što je propustila.
''E da imam jedan trač da ti ispričam za tvoju drugaricu Miru'', sav važan je počeo.
Pretvorila se u uho.
''Imam nekog druga što živi u njenom komšiluku. Kaže, muke ima sa onim njenim . Vara je okolo, svi se prave ludi , a svi znaju. Ona šta će , pravi se da ne zna. Baš mi je žao'', završio je.
''Daj nemoj zezati, pa kako to?'' čudila se.
''Ne znam kako. A ja sam je video pre nekih mesec dana , napravila se luda i okrenula glavu. Možda me nije prepoznala, mada je bila kod nas bezbroj puta'', cinično se smejao.
U jednom trenutku obuzela je neka tuga. Ma koliko da ju je ta žena već iznervirala prilikom njihovog poslednjeg susreta, da joj se javila sa željom da se izjada , posavetuje ili bilo šta, ne bi je odbila.
Ipak prijatelj možeš biti samo onome ko ti to dozvoli . U suprotnom, ako nudiš prijateljstvo onome ko to odbija, postaješ mu samo neprijatelj.
''E da, Goran tvoj čuveni pacov se oženio i to nekom Vlajnom!'', dodao je na kraju.
Već je brojala godine kako ga nije spominjala. Možda, da je Sanja postojala još u njenom životu, ime te osobe bi i bilo spomenuto u nekom beskrajno smešnom kontekstu, ali pošto nije, beše zaboravljeno.
Ipak prošlost budi neke emocije koje sadašnjost nikada neće moći.
Nije osetila tugu niti bes, samo prolaznost koja je u svom punom sjaju zablistala pred njenim očima, na terasi, gde su ona i njen brat ispijali kafu, dok se more njihalo i nešto mrmljalo sebi u bradu.
''Pa dobro...Sve su to lepe vesti, bio je red da se i on skrasi. Za Miru mi je žao baš'', pustila je svoje misli slobodno da teku.
''Ma šta se skrasio? Je l' si luda ti?Namirisao pare , njeni su neki gastabrajteri koliko sam shvatio'', nije prestajao da je iznenađuje .
Ma koliko da je taj Goran ostavio iza sebe krhotine i loše uspomene, nije verovala da bi stupio u brak samo zbog para.
''Ma daj bre , sad i ti'', odbijala je.
''Ja ti kažem , bolje da ne znaš na šta mu žena liči'', kao da se naslađivao.
''Kako , kako?'' , ženska radoznalost pomešana sa sujetom je bila jača .
''Lepa je koliko ste ti i zet vršnjaci'' , dočekao je sa svojim smislom za humor koji je uvek volela.
''E sad vidim da si ti ozbiljna tračara postao'', smejala se.
''Postao? Sekice , da se ne lažemo, uvek sam bio '' , rekao je i zagrlio je.
I jeste bio, uvek od onih  koji su prvi znali sve. Nije ni sa kim, osim sa svoje dve mlađe sestre, delio te informacije od životne važnosti. 
''O drago mi je da te vidim'', zagrlio ga je On srdačno.
''E pa zete i meni je. Drago mi je da se nismo mimoišli, eto ja nisam planirao...'' govorio je.
''Neka, nema  tu šta da se planira.'' , nastavljali su razgovor uz kafu svo troje.
Tamno nebo se već ogledalo u vodi iste boje.
Talasi su udarali u obalu i stene praveći penu .
Topli povetarac je donosio mirise i zvukove ,iz daljina.
''Dobro, idem ja. Ostao bih, hvala, ali moram već ujutru za Beograd, čeka me drug'', pozdravio se sa njima.
Kroz nekoliko trenutaka ,kuća je već bila prazna.
Samo je u njoj ostao da lebdi miris Beograda, njenog starog kraja i roditeljskog doma koji je njen brat doneo i ostavio za sobom. Disala je duboko , trudeći se da svaki komadić tih sećanja koja su imala miris, zadrži u sebi.
''E pa gotovo je. Još malo pa otvaramo, dođi sutra rano tamo'' , čula je njegov glas koji je dopirao do nje.
''Šta to?'' ,pitala ga je mazno dok je sedala pored njega.
''Videćeš'', rekao je samo poljubvši je.
''Ali, reci mi'', gnjavila ga je.
''Ali neću sad i nemam vremena da ti pričam'', branio se.
''Zašto nemaš?'' , uozbiljila se.
''Idem sad u Podgoricu, vraćam se za par sati. Sigurno pre nego što zaspiš,a sutra ujutru idemo ti i ja negde'', rekao je samo.
''Super '' pomislila je. 
Kao i uvek, kovao je planove  ne mareći za svet oko sebe.
Ustala je i naslonila se na ogradu polukružne terase.
Bilo je veče, a na terasi jedne kamene zgrade u blizinu , sedeli su starac i starica.
Svako veče, u isto vreme, oni bi seli za okrugli sto od plastike, jedno preko puta drugog i igrali karte.
Radili su to, činilo se , sa velikom pažnjom kao da igraju u veliki novac ili u nešto veoma važno.
A zapravo, igrali su iz pukog zadovoljstva i radovali se , bilo da dobiju bilo da izgube.
I delovali su srećno, da.
Sreća se krije u malim stvarima, samo treba pronaći ili stvoriti te male stvari koje čine veliku sreću.
Te večeri uzela je telefon u ruke i poslala Miri sms poruku.
Nekoliko sati posle toga je neprestano proveravala da li je stigao odgovor.
Nije.
''Đe si ljepotice!'' imitirala je Lela crnogorski akcenat .
''Otkud ti ?'' iznenadila se kada je na ekranu ugledala neki njoj nepoznat broj.
''Pa došla sam i ja, videćemo se za koji dan. Stigla bih i ranije, nego znaš , kad ti Nenad daje instrukcije mora bar nešto da krene naopako'', objasnila joj je.
''E ovo mi je novi broj, umemoriši ga. Imam svašta da ti pričam''rekla joj je smejući se. 
Veza se prekinula.
''Gde idemo?'' pitala ga je tog jutra dok su oblaci plesali iznad mora.
''E da vidiš gde žive najčasniji ljudi ove zemlje'', smejao se.
''A gde?'' i dalje je bila u čudu.
''U planine. Videćeš, lepo je.'' odgovorio je i dodao gas.
More se izgubilo iz njenog vida. Vazduh je bio hladan i svež, a tamna i , činilo se, beskrajna šuma poput onih začaranih iz bajki se prostirala svuda okolo.
''Prelepo je'', rekla je samo.
''Je l' jeste? Nisam ni ja ovde bio dugo'', komentarisao je.
''Evo ti moja jakna kad me ne slušaš , ovo je planina'' , podsećao ju je skidajući jaknu.
''Gledaj- ono tamo ti je Savin kuk, pa ovaj do je Međed, eno ti ga najviši Bobotov kuk, a ono poslednje ti je Crvena greda'', upoznavao ju je sa vrhovima Durmitora.
''Baš izgleda jezivo'', primetila je posmatrajući gole vrhove okovane stenama.
I zaista , činili su joj se ogromnim i velačnstvenim, ti planinski vrhovi naspram kojih se ona osećala malom.
''Što jezivi? Meni nisu, baš su lepi'', začudio se.
''Je l' si bio na nekom od njih?'' , pitala ga je radoznalo. Pokušavala je da zamisli kako izgleda stajati gore, tako blizu nebu , na nekom pustom vrhu, i gledati ceo jedan svet kako diše i kreće se ispod.
''Ma davno, kao klinac. Nije to tako zanimljivo,znaš. A treba oprema i sto čuda, nezgodno je malo'', objasnio je.
Noć koja je bila pred njima odisala je svežinom i mirisom suve trave. U daljini su se mogli čuti zvukovi planine, hladnog i oštrog vetra , borovih grana koje su se njihale i trave koja je šuštala.
Bio je mrak. Onaj pravi, beskrajni mrak. 
Mrak koji ne remete veštačka svetla . Mrak koji počinje od ivice zemlje i pruža se sve do samog neba. Milion zvezda , manjih i većih, je gorelo iznad njihovih glava. Svaki pedalj tog prostora delovao čarobno. Što bi ga čovek duže posmatrao , sve bi više oklevao  da se kreće po njemu. Iz straha da ne pokvari tu čaroliju , da je ne pretvori u stvarnost.
Kuće su bile od drveta , sa crvenim krovovima od lima. Ograde su bile od tarabe, a iza svake od tih drvenih kuća se nalazila bašta sa drvenom štalom. Ispred tih kuća su sedeli visoki i zamišljeni muškarci, koji su pušili i pili rakiju zajedno sa ženama , mahom u crnini. Ovde su žene počinjale nositi crninu sa prvom smrću u kući i porodici, i svlačile su je tek onda kad bi ta ista smrt došla po njih, i dodelila ulogu 'stare majke' nekoj drugoj, nešto mlađoj ženi, ozbiljnog i tmurnog lika, koji krije lepotu i sve što ona nosi sa sobom.
''Je l' ti lepo ovde sa mnom, a?'' čula ga je iza svojih leđa i osetila njegov dodir.
''Da!'' rekla je samo.
''E dobro onda'', dodao je tiho i spsutio usne na njenu kosu.
''Je l' ti hladno?'' pitao je.
''Malo, ali ti ćeš da me greješ'', veselo je rekla.
''Naravno'', dodao je uz osmeh.
Ležali su jedno kraj drugog dok je planina tonula u svoj noćni san.
''Idemo sutra kući,ok?'', rekao je tiho.
''U Beograd?'', pitala je iznenađeno. I pored sve lepote mora, bogatstva mirisa i zvukova, njen grad u kome je njen dom, nedostajao joj je i sve češće je koračala beogradskim ulicama u mislima.
''Ne. Dole idemo. E da, ''kockari'' će biti u Podgorici za koji dan'', rekao je tek onako.
''Kako ?'' iznenađeno je pitala.
''Lepo, videćeš.'' nastavio je ravnim tonom.
''Ali...'' , krenula je nešto da kaže, a nije ni sama znala šta.
''Šta ?'' , pitao je.
''Ja sam mislila da ćemo se uskoro vratiti kući.'', samo je rekla. Osećala se izneverenom negde.
''Pa nećemo. Ti kad hoćeš idi tamo kod tvojih i to. '' , čula ga je.
''I nisi mi ništa rekao?'' , nije uspela da izdrži.
'' Šta bre ti nisam rekao?'', iznervirano je pitao.
''Da se selimo'', podsetila ga je na bitnu stvar koju je zaboravio .
''Ma stani , videću još, polako bićemo još neko vreme ovde'', odbrusio je.
''A ja? '', insistirala je .
''Ti si sa mnom. Gde sam ja , tu si i ti. I to je to .'', pokušavao je da završi razgovor koji mu, očigledno, nije prijao. 
''Znaš ja nisam stvar'', rekla je tiho.
''O čemu ti pričaš?'' , čula je.
''Mogao si da mi kažeš, bilo šta. Ne tako, da me uzmeš i preneseš gde ti odgovara'', objasnila je konačno ono što je osećala.
Ćutao je nekoliko trenutaka.
Kao da je razmišljao šta da kaže ili kao da nije verovao u ono što je čuo u toj hladnoj i vedroj noći.
''E dosta! Ne mogu da objašnjavam ništa'', odbrusio je.
Bili su daleko jedno od drugog. Opet, ne toliko fizički daleko , ali dovoljno da im se tela ne dodiruju u toj postelji. Dve duše su , u tom času, jedna drugoj okrenule leđa.
On je ćutao, a ona je šarala pogledom po zidovima te prostorije. Sve je potonulo u tišinu, miris tišine se mogao osetiti svuda. U vazduhu, u krevetu, na maloj terasi , bilo gde.
Noćni sati su odmicali ,sporo, ali sigurno. Zvuci novog dana , koji još nije bio na vidiku, su se mogli čuti jer je to bio prostor koji je naučio ljude da žive u mraku.
''Malo mi je hladno'', rekla mu je u tom gustom mraku.
Ćutke se okrenuo ka njoj i zagrlio je .
Snovi su polako počeli da joj plešu pred očima.
''Nije fer'' ,pospanoj otimalo joj se u mislima.
Snovi su je pobeđivali i donosili sliku njenog grada. Sivog i okupanog kišom. Belog, prepunog gužve , pod snegom. Veselog , živog , ispunjenog mirisima jorgovana i suvog lišća tokom jesenjih i prolećnih meseci. Vrelog i pustog, sa asfaltom koji se topi, i ljudima koji hrle na Adu tokom leta. 
Sanjala je, te noći u maloj planinskoj varoši u njegovom zagrljaju, okružena stenama, gustom šumom, ponekim ljudskim ili životinjskim krikom . Obruč te planinske tame , činilo se, bio je sve uži i uži , sužavao se oko nje i pretio da je uvuče u svoju utrobu.