Dnevnik Pikove Dame

Leto 1999.godine je bilo vrelo i sparno poput svih drugih leta, obojeno jeftinim bojama lažnog optimizma , jer je juna iste godine bombardovanje bilo završeno. Neko se osećao kao pobednik, neko kao gubitnik, isto tako je bilo onih kojima je bilo svejedno.
’’Samo da više nema sirena’’ govorili su mnogi ,a za sve ostalo ih je bilo baš briga. Međutim , osećaj iznevernosti lebdeo je u vazduhu. Osećaj potlačenosti jačem od sebe, bespomoćnost i prepuštenost tuđoj milosti i nemolisti se krio duboko u duši svih ljudi koje je Ona poznavala. Ništa nije bilo isto ,a sve je delovalo kao da jeste.
’’Dobila sam opkladu! Anđa i Ivanka su se opet posvađale.’’ uskliknula je njena mlađa sestra jednog toplog popodneva. 
’’Čovek je dobar samo kad se plaši’’ pomislila je.
Sedela je sama , u malom dvorištu njene porodične kuće. Bio je kraj avgusta , i već je moglo lakše da se diše. Posmatrala je jednu brezu čije su se grane njihale na vetru . Zajedno sa njima ljuljuškale su se i njene nemirne misli.
Mira se udala i počela da izbegava sve oko sebe. Ako bi ,retko, imala vremena da sa nekim priča, trudila bi se da hvali svoj bračni i porodični život. Više nijednom nisu spomenule njenu odluku da joj druga osoba kumuje na venčanju. Bolelo je to nju, bolelo jako, ali je rešila da ćuti. 
’’Dobro je da se nećete okumiti, jer se onda nećete ni posvađati. Ja sam se sa većinom kumova posvađao.’’ kroz smeh rekao joj je On jednom.
Znala je da to tako ne bi bilo tako između njih dve, ali je probala da uteši sebe tim njegovim rečima.
Sanja je postala druga osoba koju više niko nije mogao prepoznati. Ona Sanja koja se uvek pobednički smejala se pretvorila u ucveljenu devojku slomljenog srca. Naime, onaj mladić zbog koga nije htela da napusti Srbiju za vreme rata , je otišao u jedno mesto unutrašnjosti odakle je inače. I to sve ne bi bilo tako strašno da joj jednog dana nije hladnokrvno saopštio da nema nameru da se vraća u Beograd , da će pokušati da ode u Beč. 
’’Hoćeš ja da idem sa tobom?’’ govorila je luda ljubav iz nje.
’’Ne...U stvari...Čeka me tamo ona devojka  sa kojom sam bio pre tebe. Izvini.’’ slomio joj srce jednom rečenicom.
Od tog dana ona je postala druga osoba. Uplakana, povučena  i daleka. Drska , kad god bi neko pokušao da  otkrije ono što je tišti.
’’E ajde promeni temu, molim te. Kad budeš imala nešto pametno da me pitaš, zovi’’ u par navrata odbrusila je njoj.
Izlazila je, bančila, legala u zoru i budila se u podne. Nije to više bila ona Sanja koju je ona poznavala.
Sa takvim i sličnim mislima u glavi Ona je provodila svoje dane.  Osećala se kao da   se dotadašnji svet u kome je živela bespovratno ruši.
Sa njim , naprotiv, sve je išlo drugačijim tokom. Postao je otvoreniji. Neskromno bi bilo reći da se otvorio potpuno, ali ipak jeste. Tu i tamo, u nekim sitnim satima, kada bi bili zajedno ,imao je običaj da spomene kako su oni ludost. Imao je, mada bi se vrlo brzo ugrizao za jezik. Govorio je jedne, a činio sasvim druge stvari.
Krajem novembra iste godine kad je promenio svoje prebivalište , kada je rešio da počne da stvara dom sa Njom, poklonio joj je prsten.
’’Vidimo se danas popodne. Javi kad kreneš , čekam te tamo’’ saopštio joj je bez mnogo uzbuđenja.
Sve nas da prevariti, ali osećaj najređe. Dok je podizala kosu u punđu, u njenoj utrobi se nešto prevrtalo.Bezbroj puta bi namestila kosu, pa je potom raspustila i počela da je namešta ispočetka. Ruka joj je drhtala, da nije mogla naneti alajner.  Iako je stajala u mestu, ispred ogledala u svojoj sobi, osećala je kao da se sve oko nje vrti. 
’’Zdravo’’ bio je njegov sasvim uobičajen pozdrav te večeri, uz neizbežan , snažan zagrljaj.
Sedeli su, jedno do drugog, a on ju je bez reči , posmatrao.
’’Što me gledaš tako?’’ pitala ga je.
’’Kako te gledam?’’ tiho je uzvratio ne sklanjajući pogled sa njenog lica.
’’Pa ne znam nekako čudno’’ konstatovala je.
’’Gledam te kao i uvek’’ samo je dodao i pomilovao je po obrazu. 
Nije mnogo pričao tada, niti je kleknuo. Samo je, dok su sedeli u restoranu, uzeo je njenu ruku u svoju i bez mnogo reči stavio joj taj komad nakita na prst.
’’E sad si ti moja žena’’ rekao je samo.
Oko njih nije bilo puno ljudi, ali svm prisutnima je zastao zalogaj u grlu, kada se kroz salu polomio vrisak njenog oduševljenja. Ne mareći ni za šta, bacila mu se naručije.
’’Ej bre ,polako,šta je tebi , pa već sam te pitao onda.’’ pokušavao je da je smiri.
’’Neka, neka sada sam sto posto sigurna’’ pričala mu je kroz smeh.
’’Ti si stvarno mislila da ću da te zeznem? Ja ti ličim na budalu?’’ iščuđavao se. Ćutala je, dok su se njene oči smejale, dok joj je srce ubrzano lupalo i pretilo da iskoči iz grudi. 
Mirisalo je na zimu, na sneg koji će za koji mesec doći, na novogodišnje praznike , na smog koji se u oblacima širio svuda. Ulice su bile puste, nebo sivo , često je padala ona hladna i neprijatna kiša, a na njenom licu , bez obzira na to, plesao je osmeh.
To veče se polako primicalo kraju.
’’Idemo.’’ rekao je.
’’Hoćeš  li ti da me voziš kući?’’ mazno ga je pitala.
’’Važi’’ odgovorio je samo i pustio je da ide ispred njega.
Vozio je sporije nego inače. Činilo se da krade svaki trenutak, svaki minut. Parkirali su se u njenoj ulici.
’’Šta je sad?’’ pitao je nekako nežno dok ga je ona grlila.
’’Ništa. Meni se ne ide kući.’’ rekla mu je i poljubila ga u obraz. Onako naivno i  detinjasto.
’’Znam. To je mi je već poznato. Ali moraš da ideš, od sutra nas već čeka puno posla.’’ dodao je.
Ćutala je.
’’Moraćeš da pričaš sa tvojima, ako hoćeš pričaću i ja. Ne možemo otimati mladu, to su i Goranci prestali da rade, mislim’’ rekao je ozbiljno.
Kikotala se.
’’To me mnogo plaši’’ samo je priznala ono što ju je mučilo već dugo. Imala je osećaj da nešto znaju. Izbegavali su da je pitaju gde ide, nije ih mnogo ni zanimalo kad se vraća.Inače nisu bili takvi. Kad bi položila neki ispit, samo bi se osmehnuli i u prolazu , ne dižući pogled  izustili ’’čestitamo’’. Nije imala hrabrosti da prva započne razgovor, a ni živaca da čeka da ga započnu oni. I jednima i drugima je ovako bilo lakše, a kad se ide lakšim putem retko ili suviše kasno se stigne do cilja.
Uzdahnuo je.
’’Znam ,moramo da smislimo nešto pametno. Roditelji su ti to , nema zaj***.’’ naglas je razmišljao.
’’Dobro. Onda se vidimo sutra, jel da?’’ podižući teško glavu sa njegovog ramena pitala je.
’’Obavezno.’’ rekao je pre nego što je spustio svoje na njene usne.
’’Baš mi se spava pored tebe. ’’ dodala je izlazeći iz kola.
’’Ne brini, spavaćeš. Imaš ceo život pred sobom. Ajde sad, laku noć, idem do ’kockara’.’’ objasnio je. Retko je činio ovakve stvari. Nije voleo mnogo da se zadržava ispred njene kuće, onda kad bi je dovezao. A njoj je to neobično prijalo, da ga u mraku  gnjavi i smeje se nečemu samo njoj znanom. I retko je ,sam bez potrebe, otkrivao svoje dalje planove. Naravno , njoj ništa nije moglo promaći.
Pomilovala ga je po glavi, onako kako se miluju deca. Osećala je neku sreću, neku euforiju, bez straha od nepoznatog iako je u tom trenutku sve pred njom bilo upravo nepoznato. 
Duvao je hladan zimski vetar koji je pretio da se pretvori u oluju. Noć je bila gusta i teška, ledena. Iako je samo nekoliko trenutaka provela na ulici , koliko joj je trebalo da otključa kapiju i uđe u kuću, prsti su joj se već zaledeili,a obrazi nekako goreli, činilo se.
Dočekala ju je tišina i mrak. Jedna lampa je gorela , čisto da se ne bi saplela o nešto, pretpostavljala je.
Tiho, na prstima, ušunjala se u svoju sobu.
Imala je želju da vrisne. Možda čak i da zaplače. Imala je želju da razgovara , da se smeje.
Ipak, oko nje je samo mrežu plela tišina njenog usnulog porodičnog doma.
Nije imala , u tom času, sa kim da podeli sreću.
Njene prijateljice su imale neke sasvim druge radosti ili muke, a roditelji knedlu u grlu koju će tek progutati.
Jedino što je mogla u tom času, bilo je da ćuti.
I to je činila. Ćutke se pripremala za spavanje, misleći o njemu i o njima.
Nekoliko kišnih kapi je udarilo u prozorsko staklo.
Jesenja oluja je počela. Čula se galama, , vetar koji ruši nešto. Činilo se kao da neka nevidljiva ruka menja svet, uređuje ga onako kako joj odgovara.
Ležala je u svom krevetu ,u potpunom mraku, dok je divljalo noćno nevreme.
Teške kapije od gvožđa su se zatvrale i otvarale, negde u daljini se čuo zvuk stakla koje puca.
Zavladao je potpuni mrak , jedino bi ga neka munja  na sekundu prekinula.
Ona je ležala u krevetu, pokušavajući da prizove snove.
U gluvom mraku sijao je jedino taj prsten na njenoj ruci, ličio na zvezdani roj, koji zaslepljuje i oduzima dah.
U toj svetlosti živeli su snovi, želje i ona najiskrenija osećanja , tog davnog novembra pre nešto više od jedne decenije.