Dnevnik Pikove Dame

Prve dane te 1999.godine obojile su loše reči i tmurne misli. Reči kao što su  ''rat'' i ''neposredna opasnost'', ''slučaj Račak''  su se mogle čuti svuda. Hoće li biti rata, neće li ga biti- šaptalo se na ulicama, u dugačkim fakultetskim hodnicima koji su mirisali na duvan i stare , prašnjave knjige. 
U njenom životu , bez obzira na sve te činjenice, ništa nije bilo isto. Postali su bliski, postali su dvoje. Sredinom februara bio mu je rođendan. Iako joj je samo jednom rekao, kad ga je pitala kada je rođen i šta je u horoskopu, ona je dobro pamtila taj datum. 
''Je l' mogu večeras da dođem da te vidim?'' pitala je ga je tog snežnog dana preko telefona. Pahulje su prekrile ulice, vetar kao da se poigravao sa tom srebrnastom prašinom, razbacujući je svuda . Vazduh je bio svež i hladan. Počela je, te godine, da voli beogradsku zimu.
''Ajde, ali imam neka posla. Dođi u deset, zovem te pre toga '' odgovorio je.
U deset časova te večeri bila je kod čuvenih ''kockara'' kako ih je zvala. Noć je bila vedra , obojena snegom,pomalo vraljiva , kao iz neke bajke. 
''Nek se nosi u tri lepe p**** materine, baš. '' čula je njegov glas. Nije često tako govorio pred njom, mada, se nije iznenadila. Nekoliko ljudi je sedelo sa njim, muškaraca. Crnogorski akcenat , tamna kosa i pogledi koji ne skreću , su bili njihovo obeležije kao i obeležije tog mesta, za nju tajanstvenog i pomalo opasnog, a za njega sasvim uobičajenog , čak bi se moglo reći i udobnog. 
Držao ju je za ruku. Volela je tu njegovu osobinu. Volela je to što na njegovo ponašanje ne utiču oni koji su oko njega. Volela je, a nije tada shvatila da voli jednu ljudsku manu. Učili su je , ceo život, da su vrline ono što zavolimo kod drugih, a mane ono zbog čega ih prezremo. 
''Srećan rođendan'' izgovorila je tiho, a ipak dovoljno glasno da je čuje . Naglo se okrenuo ka njoj i počeo da se smeje.
''A ti si, lopužo ,zato došla, vidi mene, ja mislio ti slučajno htela da svratiš.'' iznenađeno je dodao.
''Ja nisam lopuža.'' samo je rekla.
''Jesi, jesi.'' nastavio je, pomilovavši je ovlaš po kosi. Za trenutak, osetila se kao su sami. Kao da ti ljudi oko njih ne postoje , iako je čula njihove glasove, mogla registrovati njihove pokrete , delovali su kao priviđenje.
Visoka plavuša koju je zapamtila po tome što je u opasnosti da ostane bez svoje blajhane ,ali lepe kose, je opet bila tu. Kao što je rečeno na početku, kad zapamtimo nečiji lik ,prvi put kad ga ugledamo , ta osoba postane bitna- to je ,u njenom životu, bilo neko nepisano pravilo.
Kako je za stolom već počeo uveliko da se vodi razgovor o Miloševiću i Đukanoviću , koji su, ruku na srce, bili junaci većine razgovora tih dana , da ne kažem meseci, ona je prošla kraj njih i prijateljski joj se osmehnula. I ma koliko da je tada u njoj postojala ona kvarna ženska sumnja, nešto joj je govorilo da se u tom osmehu krije početak jednog lepog prijateljstva.
''Ajde ,moraš da kreneš. Zovem te noćas.'' rekao je i ustao da je isprati.
''Zovi , ja ne spavam, moram da učim.'' složila se i već počela da vaga hoće li zvati ili ne.
Rastali su se na ulici koja se već belela , bolje rečeno ,presijavala. Gole grane drveća su se njihale na vetru,tek sa ponekog prozora okolnih zgrada je dopirala topla ,žuta svetlost, slična onoj koja je obasjavala njihova lica u tom mraku. Mirisalo je na mir, na spokoj, na sve ono za čim svako ljudsko biće žudi, ma kakve odluke donosilo i poteze vuklo, te zime 1999.godine koja je u očima drugih bila sasvim drugačija. Neizvesna i zazorna. Hladna i vetrovita, puna pitanja bez odgovora. 
''Ja ne idem nigde, briga me za sve, neće meni Ameri da kvare moje planove , da su sto puta toliki.'' urlala je Sanja tog marta . Sanja je postala drugačija. Sanja je postala ono što do tada nije bila- zaljubljena i što je još važnije, spremna da sve učini za osobu u koju je zaljubljena. Naravno, njen otac je imao plan da decu skloni u inostranstvo kod svoje sestre, u slučaju bombardovanja. Međutim ,ona nije htela da čuje da ide negde. Ona, koja je do samo pre nekoliko meseci, mogla otići na kraj sveta bez pozdrava. 
''Dobro, čekaj prvo da nas napadnu pa se brini. Šta je toliko i strašno da odeš?'' pokušavala je da je dozove pameti, Ona.
''Kako šta ? Napašće nas, ne brini, ali me baš briga, ako ću im ja biti ratna žrtva, e onda su svetska sila do moga. Nisam ja ti, znaš.'' zajedljivo je odbrusila.
''Kakva sam to ja?'' odsečno je upitala.
''Teško za definisati, iskreno. Ja tako nikad ne bih mogla, da znaš. Ja moram da znam gde je i šta radi onaj ko je sa mnom, ako ne znam i ne mogu da saznam, taj neko i nije sa mnom'' hladno je objasnila.
Te reči su je ujele za srce onako kako mogu da ujedu samo zaljubljenu osobu. Skoro da su izazvale suze.
''Pa i ovaj tvoj će negde da ide, samo je pitanje dana.On ide i kad nema rata , što bi sad sedeo tu.'' nastavila je da joj pretura po mislima. 
''Dobro, radi kako hoćeš. Ja ti kažem i da odeš, ne ideš zauvek. Ako baš tada nađe drugu, e onda stvarno nemoj ni da se vraćaš'' uzvratila joj je.
Veza se prekinula.
Neke reči je bolje ne izgovoriti nikada, ali to shvatimo, najčešće kasnije.
Ona je tog dana mislila samo o tome gde bi on mogao otići. I sutradan je mislila o tome, čak i onda kad su se oglasile prve sirene i čuli prvi uzvici za vreme emitovanja poznate serije. Ništa što se dešavalo nije joj moglo skrenuti pažnju sa toga. On je bio jedan od retkih u njenom okruženju kome celo to stanje nije ,naizgled, predstavljalo neki teret. 
''Ne budi dosadna, kakva Crna Gora, kakve druge gluposti, ne idem nigde, osim osamdeset kilometara od Beograda. Doći ćeš kod mene, ne brini.'' objasnio je jednom kada je konačno rešila da ga pita gde će provoditi te sumanute dane. 
''A kako ćeš da pređeš most?'' setila se čuvenih upozorenja.
''Kolima, jer mi se ne pešači baš, što?'' pomalo nervozan je nastavio.
''Onako...'' pomirljivo je rekla.
'' Što da ne ostaneš udovica?'' smejao se ludački.
Koliko god te reči morbidno zvučale u njoj su probudile neku sreću.
Međutim rat je doneo i neke smešne i zanimljive stvari, kao i pomirenje sa Sanjom.
''Čim se oglase sirene, idemo na terenče u inat agresoru.'' govorili su njeni vršnjaci iz kraja.
''Alo deco, niste normalni.'' govorio je njen otac. Majka je samo prevrtala očima.
Tako su oni provodili svoje dane. Smejali se, pričali viceve o Bilu Klintonu i Olbrejtovoj. Ponekad gledali filmove koji su se na nekim kanalima emitovali čitavu noć. Posmatrali ljude sa metama na grudima koji su pevali na trgovima. 
''Zamisli čak su se Ivanka i Anđa pomirile, eno piju kafu  ispred podruma ako čuju sirene da mogu odmah da uđu. Zaboravile su i onu ogradu i pse i policiju i sve.'' zaključila je njena sestra. To su bile dve komšinice koje su vodile svoj rat , godinama pre pravog rata. Čudno je to kako ljudi nekada preko noći zaborave sve ono što ih čini njima. Dotične su u njihovoj ulici,a i šire, bile sinonim za besmislenu svađu i glupe ljudske pakosti.
Te godine postale su simbol ljudske solidarnosti u teškim situacijama.
Večeri koje su provodili na tom malom terenu između kuća i sivih zgrada , za nju su bile neobično lepe.
Čak je i primetila dva crna oka kao noć koja je stalno gledaju. Pomalo neobična , pomalo tajanstvena. No, ipak sasvim naivna i nezrela, a pokušavala su se predstaviti drugačijim. Naučila je to da prepozna , ni sama nije znala kada.Prijali su joj ti trenuci nečije naivne  pažnje.Momenti te vrste njoj su negde nedostajali, činilo joj se da ih je zaboravila. Zato je , neobjašnjivo, pobegla. 
Osećaj nekad, u pravi čas, nadvlada um. 
Zvuk telefona je prekinuo njene misli jednog pomalo sumornog dana kada su svi ''pouzdano'' znali da će gađati jedan most u blizini.
''Šta radiš?'' čula ga je sa one strane.
''Čekam da gađaju most,je l' si me zaboravio?'' pitala ga je. 
''Ma baš neko zna gde će oni da udare, gluposti. Ti, mene? '' pitanjem je poklopio njeno ,a zatim počeo da se interesuje gde ide, šta radi.
''Vidimo se za koji dan'' samo je rekao.
Veza se prekinula.
Negde, kao da je osetio, da određene godine traže određene doživljaje, misli,uspone i padove i na sebi svojstven način , događaje je preokrenuo u svoju korist. Čekala je da dođe, kako je rekao, jedan dan.
Dani su odmicali, kao i sam rat. Narod se već nekako , navikao, činilo se pomalo i zabavljao. 
Mira je bila očajna, jer je shvatila da nema smisla praviti svadbu u takvom stanju, očekivati od ljudi da donesu bilo kakav poklon, pevaju i vesele se. 
''Njoj će na svadbi svirati PVO'' jednom je rekla veselo Sanja.
Ona je bila zamišljena. I dalje su je zasmejavale njene dovitljive izjave, ali počela je da joj nedostaje nekad njena najbolja drugarica iz detinjstva. Onako, stvarno da nedostaje. Počela je da seća , da presabira u mislima i u srcu.Nije mogla da se seti kada su se poslednji put videle, kao nekada.
''Je l' hoćeš večeras da dođeš kod mene ili ja kod tebe? Malo da se vidimo.'' stidljivo ju je pitala jedan dan. Kao da se plašila da će biti odbijena.
''Pa...Čekaj....Ajde , doći ću do mojih, pa se vidimo, dođi ti.'' kao da je teška srca presekla.
Bio je to susret, i za jednu i za drugu, sa ogledalom svoje duše.
''Nemoj da si tužna zbog venčanja. Venčajte se vi sada, formalno, a svadbu pravite kad prođe ovo'' savetovala je svoju drugaricu .Posmatrala je nju. Bila je ista,a skroz drugačija. Nekako mirna, nekako tiha i tuđa. Pogled joj je lutao okolo, činilo se kao da joj duša napušta telo. 
''Ne znam. Možda si u pravu, tako je najbolje. Znaš, moram nešto da ti kažem, ali da se ne ljutiš na mene.'' postala je ozbiljna.
''Reci.'' jeza joj je prostrujala telom.
''Onaj dogovor naš, znaš...Ipak smo se odlučili za porodično kumstvo.'' bile su reči njene drugarice koje su je ujele za srce.
Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda je iz nje ,neumetno, isplivala ona osobina koju je ponekad prepoznavala kod Njega, kad bi pričao sa ljudima oko sebe, koji nisu bili Ona. Hladnoća. Ona koja dolazi iz srca za koje svi misle da ne postoji.
''Dobro. To je sve u redu.'' samo je izustila.Mira ju je netremice gledala nekoliko trenutaka, a zatim sa nekim olakšanjem ,iz njene pakle izvukla jednu cigaretu.
''Ponekad zapalim sa svekrvom, znaš.'' samo je prokomentarisala njen začuđen pogled.
Tako su prolazili poslednji dani čuvenog ratnog stanja.Nekome su bili laki, jer su nagoveštavali kraj jedne situacije koja je predstavljala mučenje ,a njoj su bili teški. Osećala je da se nešto završava, a nije znala šta počinje. 
Jednog sunčanog popodneva mu se bacila u zagrljaj. Stegao je jako i ćutao. Mnogo toga je , baš tada, nesvesno rekao.
Ona, je u tom zagrljaju zaboravila na sve dotadašnje brige. Kao da su nestale kad su je dve ruke ,muške i snažne, pribile uz sebe.
''Ja sam te se baš uželela.'' samo je rekla.
Nasmejao se.
''Baš, a?'' govorio je kroz osmeh.
''Da.'' klimnula je glavom.
''To je dobra stvar.'' pomalo ozbiljno je rekao.
''Šta si radio tamo, jel ti bilo zabavno?'' počela je da ga ispituje.
''Ne. Bilo je dosadno ,kao u svakoj ravnici. Ali lepa je ta ravnica.'' pričao je za sebe više.
''Hočeš da me vodiš?'' pokušavala je nešto izvući iz njega.
''Hoću i to često.'' odgovorio je . Izmamile su joj te reči osmeh na lice. Pred njenim očima lebdele su slike njih dvoje.
''Šta će ti ti telefoni?'' primetila je.
''Trebaju nam. Da mogu uvek da te čujem.'' rekao je nekim sigurnim, pomalo nadmenim glasom.
Veče se polako spuštalo na umorni Beograd. Pomalo pospan, ponegde razrušen, koji je u isto vreme pucao od snage da se bori sa još mnogo nedaća koje su mirisale u vazduhu. Vazduhu koji je bio sparan, pomalo težak, kakav ume biti leti. Ubrzo bila je u svojoj sobi, sama sa svojim mislima i jednim sivim mačetom koje se valjalo na njenom krevetu. Milovala je njegovu nežnu dlaku, meku i toplu, izbegavala poneku oštru kandžu, tonula u san, ne sluteći da su to poslednji snovi koje sanja u toj kući