Dnevnik Pikove Dame

Beograd je , tih meseci, već bio obojen prolećem. Sivilo koje su doneli zimski dani i mnogobrojni događaji početkom te 2000. godine nestajalo je pred najezdom vedrijih dana i kraćih, toplijih noći. Oko nje sve je već bilo sasvim drugačije. Četvrta godina fakulteta je odmicala polako, ali sigurno. Živela je u novom domu koji se zvao njihov. Taj dom mirisao je na njih, budio se onda kad su oni ustajali i postajao tiši onda kad bi odlazili na spavanje. Činilo se da svaka stvar u njemu ima dušu i život. 
''Ma radi ti šta hočeš, znaš. Mene baš briga , nemoj meni posle da se žališ kad ti taj tvoj dođe glave. Završavaš još malo to, dok ne završiš, ja ću ti pomoći. Posle vidi šta ćeš i kako ćeš. Tvoj život je tvoja stvar, nemoj samo meni posle da se žališ'', bile su reči njene majke kojima ju je ispratila.
Otac je samo slegnuo ramenima, namrštio se i ćutao.
Otišla je i za sobom ostavila nepregledno more tišine u kojoj se davilo toliko reči koje su trebale biti izrečene , ali iz nekog razloga nisu bile. I koliko god zvučalo čudno, baš te reči koje nije čula zadavale su joj bol.
''Mene oni mrze'', rekla mu je jedne večeri dok su sedeli u dvorištu.
''Ne mrze te. Ne mrzi se tek tako rođeno dete, svašta ti pada napamet. Nego , moraš da se potrudiš i ti. Ako oni ćute , ti pričaj. Inat nikome nije dobro doneo'', govorio je dok je šarao pogledom okolo.
''Šta bi ti rekao svom detetu?'' odjednom ga je pitala.
Pogledao je, činilo se kao da preispituje samog sebe, u toj tišini jedne vedre prolećne večeri okupane mirisom lipa.
''Ne znam.'' slagao je.
Nasmejala se , a on je pokušao ostati ozbiljan. 
Tih dana njihov život je tekao brzo , kao u nekom filmu. Sva vrata u kući su se zatvrala i otvarala , on je izlazio i ulazio , bez reči, osim ako bi telefonirao. 
Na svako njeno pitanje ''šta se to dešava'' uvek bi dobijala odgovor ''ništa''.
Prihvatila ga je , tih dana, čovek shvati da je nekad bolje da veruje u ono što zna da nije istina. 
Uostalom, vreme promena je počelo za nju odavno, kao i za sve oko nje. Mirisalo je na novo doba.
''Gotov je! Gotov je!'' čula je u prolazu.
Jednoj epohi ,polako ali sigurno, dolazio je kraj.
''Otići će diktator!'' mogla je čuti negde.
''Idiote pravićeš ga od blata !'' čula bi sa druge strane.
Njoj je mahom bilo svejedno. O svim tim događajima i o revoluciji ,građanskom ratu, katastrofama svih vrsta, nije mnogo mislila.
U njenom životu odigravala se mala ,lična revolucija tako da je ova koja je trebala doći i nije mnogo zanimala.
Miru nije videla dugo. Čestitala joj je, onomad još, završetak više škole.
Sa druge strane žice mogla je čuti samo kulturno i hladno ''hvala''.
Sanju odavno nije prepoznavala. Bila mršava i bleda, nekako nezaineteresovana za svet oko sebe.
Skoro i da je zaboravila njihov poslednji susret koji se desio ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Duvao je hladan vetar, sedele su na klupama ispred ulaza i ćutale. 
''Daj bre Sanja, reci mi, šta ti je?'' pokušavala je da učini nešto.
''Ništa,a šta treba da bude?'' odgovorila bi gledajući više kroz nju nego u nju.
Pomirila se sa sudbinom da neki ljudi prosto odu. Ne zato što ih oteramo, možda ne i zato što oni to žele, već je tako suđeno.
''Ma jel ti bre imaš oči, j*** mu mater? Kako šta joj je? Drogira se , eto to joj je. Sklanjaj se od nje, pazi šta ti kažem.'' otkrio joj je jedne noći tajnu koju je dugo potiskivala.
''Ona? Nema šanse. Zašto bi se ona drogirala?'' nastavljala je da ne veruje.
''Ne bih znao, valjda iz istog razloga što se još milion ljudi drogira. Ne lažem te , samo nemoj da te vidim sa njom.'' rekao je skroz hladno.
I nažalost, bio je u pravu.
U tim trenucima sapletala se samo u ruševine jednog dotadašnjeg sveta. I među tim ruševinama, valjda to tako biva, stekla jednog novog prijatelja u kog veruje i danas.
Bilo je to veče prošarano prolećnom , neočekivanom kišom.
''Ajde dođi, pa ćemo posle negde'' rekao joj je preko telefona.
Ubrzo, bila je kod čuvenih ''kockara''.
Tek što je sa momcima iz obezbeđenja tog mesta razmenila po par reči, desilo se nešto što do tada nije videla.
''Ma j*** ti sve po spisku , baš'' drao se on, na jednog njemu i njoj dobro poznatog čoveka.
''Ma ti ćeš meni đubre jedno, džukelo, ubiću te'' svađu je nastavljao, za nju , u tom času, nepoznat čovek.
''Ti se skloni, odmah'' rekao je njoj.
I niotkuda pojavila se ona. Devojka , već spomenuta, duge i negovane plave kose, sa kojom je do tada razmenila samo par reči. I koja joj je , da budemo iskreni, bila trn u oku kao što bi bila i svakoj zaljubljenoj ženi.
''Pusti da završe to, ajde da ti pokažem nešto'' uhvativši je za ruku, sa osmehom, rekla je.
''Šta je bilo ovo?'' pitala je.
''Ma ništa , tako to  bude ovde. Ovaj sa kojim se svađa on ti je jedan iz Podgorice , tako mu i treba.Nije ni važno , treba ga izbombati. Nego, znaš li ti Nešu koji je dolazio ovde često?'' pitala ju je i dalje vesela plavuša.
Odmah se setila visokog momka,prelepog lika, i krupnih očiju.
''Znam, nisam ga dugo videla.'' rekla joj je. Zaista činilo joj se da ga nije videla nekoliko meseci.
''Pa nije tu,otišao je preko'' rekla je tužno,a zatim dodala '' Mi smo već neko vreme zajedno, nadam se da će se vratiti, ali ako se ne vrati imam ovo'' pokazala joj je malu sličicu na ruci. Bilo je to slovo N ispisano na zanimljiv način.
''Prelepo je.'' rekla je ona samo gledajući tu tetovažu.
''Misliš da nije glupavo?'' pitala ju je devojka, gleedajući je u oči.
''Nije. Lepo ti stoji, a što se ne bi vratio?'' bila je radoznala.
''Ne znam '' reče plavuša odsutno.
''Je l' piješ kafu?'' pitala ju je odjednom.
Ona je klimnula glavom.
''Idem da je skuvam dok se ovi druže lepo tamo, he he he'' cerekala se.
Tako su one razgovarale, smejale se. Kao neka deca, na prvi pogled. Pričale su o svemu, o Neši o njemu, o Crnoj Gori odakle je bila ova devojka i mnogim drugim stvarima.
''Blago tebi, ti si živela na moru'' oduševljeno je rekla ona.
''Ma nije tamo toliko lepo zimi. I mi sa primorija godinama ne ulazimo u more.'' rekla joj je, s vremena na vreme, zagledajući svoju tetovažu.
''Idi ti kući, dolazim ja za par sati'' ,samo se pojavio i rekao. Delovao je kao da ništa nije bilo, kao da je sve u najboljem redu.
''O ,vidim ovde se ne tračari uopšte'' kroz smeh je prokomentarisao njihovo kafenisanje.
''Rekla mi je da mi je moja tetovaža lepa,'' reče devojka sa ponosom.
''I ja sam ti rekao. Samo nemoj da se išaraš previše dok ti Nenad ne dođe , možda te ne prepozna'' reče kroz smeh.
''Znači doći će!'' uskliknula je  '' On ne bi rekao to tako, nikad ništa ne govori bez razloga'' veselo ju je tada naučila nečemu važnom kada im se izgubio iz vida.
Odlazila je , pozdravivši se opet sa momcima na ulazu, koji su bili nasmejani i raspoloženi.
Analizirali su događaje, smejali se i radovali, pričali koješta, mogla je čuti dok ih je ostavljala iza svojih leđa.
Neverovatno je koliko svetova postoji u jednom. 
I koliko smo samo naivni kada verujemo da su ljudi isti .
Tako je teklo to proleće 2000. godine.
Drugačije od svih proleća, za nju. Čula je nove glasove , gledala nova lica , živela neki drugi život, čini se. I često pila kafu sa Lelom upoznajući svet onih koji odlaze bez pozdrava  i vraćaju se bez najave,  beže od sunčanih dana,a hrle u mračnu noć i smeju se nekim čudnim, grčevitim osmehom.
Slučajno ili namerno, postale su ono što se stvarno retko može sresti-  prijatelji.
Dani su već postajali sve topliji i topliji. Beli cvetovi sa sa stabala trešanja su već polako opadali i pretvarali se u plodove. Slatke , mekane i mirišljave.
Ona je čitala sve ono se od nje , te poslednje godine studija, zahtevalo.
Dosadne, ali i veoma zanimljive knjige. Njoj neobično drage. Činilo joj se da svaku od njih poznaje po određenoj boji, tonu i mirisu. Tog proleća čudna veza se stvorila između nje i tih knjiga.
On bi, u tim časovima njenog učenja, iako se nije razumeo u to, odlazio. Da ne smeta , kako je govorio, jer ne zna da pomogne. 
Slagali su se dobro , sasvim, što je mnoge ljude moglo samo začuditi.
''Evo ga ovde jedan kao ti'', rekla mu je jedno veče dok je sedela naslonjena na njega na trosedu, čitajući, dok je on gledao neki film bez tona.
''Jel? Kakav je to?'' pitao je.
''Pa kao ti, nekako, hočeš da ti pročitam?'' pitala ga je stidljivo.
''Ajde '' reče on radoznalo.
I otvori Ljermontovog Junaka našeg doba i poče da čita pasus koji su nazvali Njegovim.
Smejali su se.
''Nije loš, samo nemoj da se zaljubiš u njega.'' reče on kroz smeh.
''Samo kad me ti ostaviš,možda'' uzvratila mu je.
''E onda nećeš nikada, ne brinem se.'' odgovorio je.
Letnji, vreli dani nadvijali su se nad Beogradom. Govorilo se o raspisivanju izbora, o nestancima političara i zaverama razne vrste. U vazduhu osećao se miris jeseni koja će svima biti važna.
Njegovo raspoloženje je bilo dosta bolje , nego proteklih meseci.
Kod ''kockara'' je sve proticalo normalno i mirno uz tek poneku psovku.
U njihovom domu je sve bilo u najboljem redu.
''Idem sutra uveče na put.'' rekao je samo jedne noći.
''A što ideš, a gde ideš...'' nizala je svoja pitanja.
''Idem ,imam neka posla.'' potom je dodao ''Tebi oni tvoji ispiti kreću kad?'' raspitivao se.
''Na jesen'' samo je rekla.
''Dobro. Spakuj se polako , dok ja nisam tu, a brzo ću nazad, idemo na more, važi?'' milujući je po kosi reče tiho.
Prihvatila je sa oduševljenjem.
Nekad je toliko maštala o tome. Da provode vreme , daleko od Beograda, na nekom lepom mestu. Ni sama nije znala što ,činilo joj se da su njihovi najlepši momenti kod kuće, mada je on uvek bio isti prema njoj. Ipak ,maštala je o tim nekim drugim mestima i trenucima tamo.
''I dok nisam tu , idi kod tvojih, javi im se. Ne budi tvrdoglava , veruj mi, znam što ti kažem. Moraš ti da popustiš da bi bilo kako ti hoćeš. '' ubeđivao ju je.
Letnji dani su se nizali jedan za drugim. Vreli, sparni i dugi. 
Njihov dom joj se činio beskrajno kao da je sablasno prazan i tih. 
Kao da je guta tokom letnjih noći. Svaki zvuk koji je dopirao , bio to nečiji retki uzvik, šuštanje lišća ili škripa guma nekog automobila , njoj se činio previše glasnim i strašnim. Nikada nije bila takva, mogla je da primeti.
''Je l' ti se sviđa ovde?'' pitao je dok su posmatrali more okruženo planinama.
''Sviđa mi se.'' rekla je pomalo umorna od njegovog odsustvovanja.
Ti dani bejahu obojeni suncem i mirisom soli. On se smejao, govorio o svom detinjstvu i mnogim drugim stvarima. 
Jedno jutro probudio ju je rano.
''Vodim te na jedno mesto'' rekao joj je.
''Gde, gde?'' pitala je, bunovna, dok se rasnjivala uz kafu.
''Videćeš'', bio je i dalje tajanstven.
Vozili su se dugo kroz neka brda i šumu .
''Jao to je ona crkva za koju sam te pitala!'' uskliknula je veselo.
Klimao je glavom.
Jednog jutra posmatrala je sa terase tu crkvu u brdima. 
''Kako si se setio?'' čudila se jer ga je pitala o tome.
''Eto, mene je isto zanimala kad sam bio mali'' tiho je odgovorio.
''Ali ja nisam mala'' uvek je mogla da se raspravlja.
''Dobro, dobro, nisi'' branio se.
Građevina od kamena je mirisala na tamjan i neko cveće. Radila je samo određenim danima u nedelji. Činilo joj se, tog časa, da je u nekom drugom svetu u vremenu. I bila je.
''Ovde sam svojevremno hteo da krstim decu'' rekao je zagledan negde.
''Što nisi?'' pitala je.
''Nisam bio ovde'', odgovorio je ''Ali mogao bi jednom, jel da?'' gledajući je pitao je.
''Mi? Našu?'' odgovarala je sama.
Ćutao je.
Prišla mu je i zagrlila ga. Topli povetarac koji je mirisao na more milovao joj je lice.
Grlio ju je čvrsto .
''Volim što si tu, znaš. Mnogo. Ja ne znam šta bih bez tebe'' bio je to jedan od retkih trenutaka kada je on pričao o onome što oseća. 
U tišini, vozili su se nazad. Crkva ,okružena šumom , ostala je da sanja u tami.
U njoj mešala su se osećanja. To je bilo jedno od najlepših leta,možda, u njenom životu. Ispunjeno mirisom života, ljubavlju. Obojeno njim koji je bio onakav baš kakvog je ona želela da ima kraj sebe.
''Ajde da doručkuješ ''rekla mu je jednog jutra kad je ustao.
''Ti si gora od moje pokojne majke, ona nije dala da se ide iz kuće dok se ne jede'' smejao se.
''Nešto si zaboravio.'' rekla je.
''A da, kako sam mogao. Jutarnji pozdrav.'' setio se . Volela je da ga ujeda za obraz,a njega je to izludjivalo.
''Gric'', zadovoljno je rekla na kraju.
Ćutao je i dalje, ali sa osmehom.
Poslednju noć njihovog boravka na moru , razgovarali su, onako kako ,činilo joj, se nikada nisu.
''Ja bih volela da imam ćerku da liči na mene i sina da liči na tebe'' rekla je naslonivši glavu na njega.
''Inače to odeš poručiš i dobiješ.'' smejao se.
''Pa ja kažem šta bih volela.'' rekla je samo.
''I ja bih voleo .'' dodao je ''Da liči i na mene i na tebe, to je najbolje.'' 
''Pa šta čekaš onda?'' pitala je okrenuvši se ka njemu.
''Čekam da sve bude kao što smo se dogovorili. Da završiš to , zbog sebe. Ja te volim i bosu , meni taj papir ne znači ništa, ni tebi neće, ali zbog sebe, da ga imaš. Da ne bude da si počela, pa nisi mogla i odustala. Eto to čekam.'' rekao je tiho dok su te reči parale tišinu jedne magične noći na primoriju.
Osetila je tuđu brigu, onu iskrenu , negde roditeljsku. Ona koja joj je nedostajala neko vreme. Osetila je ljubav , bez mnogo reči. Osetila je , dodirnula i videla njen lik.Prvi put u svom životu.
I videla je , te noći, lica njihove dece, čula njihov glas, videla je oči koje liče na njene i njegove.
Videla je svoj život ,koji se poput reke, stapao sa njegovim.
Videla je dve osobe koje koračaju zajedno kroz poraze i pobede, tamu i svetlost. 
Beograd je bio okupan olujom i toplom kišom koja je pljuštala . Mirisao je na jesen, koja je polako kucala na vrata njihovih života. Jesen koja je donela promene. Jesen o kojoj su mnogi sanjali godinama. Jesen, koja je za neke predstavljala smrt bogova,a za druge rođenje iznova. Tu jesen ona je provodila kraj njega, bližeći se kraju svojih studija, u kući koja je mirisala na crnu kafu koju je i on ponekad pio sa njom, na kolače sa čokoladom koje je ona volela da pravi, na Diorov parfem koji je Lela volela da koristi. Mirisala je na prohladne noći koje su provodili zagrljeni i dvoje koji se voleli i verovali da jednom nađena sreća traje zauvek.