Dnevnik Pikove Dame

Približavalo se još jedno toplo i šareno leto.
Ulice kamenog grada su postale nasmejane i bučne. Obala kao da je oživela. Već je bilo, na njoj, onih koji su pobegli od nekog dalekog i bučnog grada. Na trgovima , između starih građevina, crkava i katedrala , u baštama lokala sedeli su neki ljudi nasmejanih lica ,pili svoje kafe i čitali novine. Večeri su bile vedre , ne onako sablasno tihe kao tokom zimskih meseci, već ispunjene glasovima i muzikom koja bi dopirala iz nekog lokala. Tokom onih popodnevnih sati ,devojke bi se u grupicama šetale rivijerom , kikotale i šaputale nešto među sobom, srećne što će leto uskoro biti u njihovom gradu od kamena. Leto, koje će im doneti mnoštvo novih lica, među kojima se krije i neka njihova nova ljubav. Leto koje će oživeti njihovu mladost ,pomalo usporenu i zatočenu među svim tim kamenom. 
Ona se tih jutara budila sa osmehom. Uglavnom je mirovala, onako kako joj je savetovao lekar. No, nije joj nimalo teško padalo, jer je on bio pored nje. Bio je onakav kakvim ga je zamišljala. 
Sedeli bi na terasi zajedno i posmatrali more. Ponekad sami njih dvoje, a ponekad i u društvu njihovog čudnog i nevidljivog cimera , Nikšićanina. Visokog i lepog mladića, blagog pogleda i toplih očiju boje badema. Mladića koji je , na neki čudan način, nosio u sebi mir i spokoj. Koji je retko govorio, ali kada bi nešto rekao to je uglavnom imalo smisla.
''Ja ,znaš, jesam prošao svašta. I ovakvog i onakvog. Jednom mi majka reče ''A što ćeš ti pričati svojoj đeci jednog dana kad ih budeš imao?''Ja se mislio i shvatio sam- pričaću im sve onako kako je i bilo, da znaju što im ne treba. Biću iskren da bi oni bili iskreni prema meni'', rekao joj je jednom taj mladić kada su pričali o deci.
Smejala se , od srca se smejala, tim njegovim rečima iza kojih su se vešto skrivale mnoge nedoumice.
''I sve ti je to isto, neke stvari se ne promijene. Narod ima danas stotinu čuda- i internet i telefone i svašta. A eto , gle, toliki svijet stoji zagledan u more. Kao i prije onoliko godina kad je vladika hodao ovuda'', zagledan u mirno more odgovarao je na njeno pitanje šta vidi tamo u toj plavoj daljini.
Držala je slušalicu u ruci koja je blago drhtala.
Sa druge strane, telefon je zvonio neobično dugo.
''Molim'', čula je poznat i malo odsutan glas.
''Tata! Šta radiš?'', pitala je veselo.
''Ej ti si. Da sam znao, ne bih se zamajavao sa tvojim stricem koji je rešio srušiti celu kuću. Kako si ?'', veselim tonom je govorio.
''Ruši kuću? Što je ruši?'', iznenađeno je pitala.
''Ma znaš njega kako poludi kad je na godišnjem. Svake godine isto sa njim- na kraju će samo vrata prefarbati, eto, ali mi se dogovaramo kao da će realizovati svoje megalomanske planove. Ti si zaboravila koje ja muke imam ovde'', kroz smeh, pomalo tužno, je rekao.
I to je , nažalost, bilo negde tačno.
Zaboravila je sve te sitnice koje su nekada bojile svaki njen dan. Zaboravila je sve te identične razgovore koji su se vodili, u njenoj kući, svake godine.
''Ovaj zid ću srušiti, da moja gospođa ima veću kujnu, stalno kuka kako joj je ova mala. '', govorio bi njen debeljuškasti stric udobno zavaljen u fotelju.
''Nećeš valjda? Je l' isto onako kao i pre dvadeset i jednu godinu kada smo se venčali?'', smejala bi se njena strina.
''E videćeš , samo nemoj posle da ti se ne sviđa, jer će mi trebati još toliko da je vratim na staro'', dočekao bi je on, a potom bi svi prasnuli u smeh.
''Ajde deco, palačinke su gotove, poješće vam on sve ako se ne odvojite od tog televizora'', zvala bi ih .
Bilo je to nekog davnog leta koje je lebdelo u magli.
''Dobro sam, tata. Čekam bebu. Mislila sam da dođem da vam kažem i da vas vidim, ali moram da mirujem. Ko zna, možda i dođem'', govorila mu je nekako nesigurno.
Sa druge strane žice zavladala je tišina.
Ona tišina u kojoj odzvanjaju otkucaji srca. Ona tišina koju prekine tek poneki uzdah. Ona tišina koja je toliko nepomična i tiha da se u njoj čuje zvuk suze koja klizi niz obraz.
''E pa to je lepa vest'', rekao je konačno glasom koji je otkrivao da mu telo drhti.
''Nemoj dolaziti'', prekinuo joj je misao ''Ako hoćeš...Ne znam...Dogovorićemo se, ja ću da dođem'', pričao je dok je neko šuštanje prekidalo njegov glas.
''Dođi!Dođi!'', uzviknula je samo.
''Pa hoću. Nego veza će se prekinuti...'', nastavio je.
''Je l' tu mama?'', prekinula ga je.
Nekoliko sekundi mogla je čuti samo taj šuštavi zvuk koji se prostirao između njihovih reči poput neke zavese.
''Nije. Mislim da je otišla do neke žene da joj odnese neki lek. Reći ću joj da te zove'', nevešto, kao da se plaši da ga ne pita još nešto, odgovorio je.
''Važi! Reci joj obavezno'', i dalje vesela, dodala je iako je znala da je laže.
Veza se prekinula.
Nekoliko trenutaka posmatrala je igru sunčevih zraka sa one strane prozorskog stakla, a potom uzela Groficu u naručije i otišla na terasu, gde su je  čekale Rusoove ''Ispovesti'' na stolu.
''Bože, kako je mogao ostaviti svu tu decu u sirotištu'', mislila je dok je listala stranice.
Njeno stanje ju je činilo previše osetljivom, previše nežnom, ali i neizmerno srećnom .
''Aaa vratio si se'', radovala se spuštajući usne na njegov obraz.
Zagrlio ju je i bio nasmejan. Grlio ju je nekako nežno, nekako pažljivo i toplo.
''Hoćeš jabuku?'', pitao je.
''Može, ali moram da je iskeckam ,čekaj'', rekla je.
''Sedi bre tu'', rekao je samo i otišao po nož.
''He he he'', cerekala se ''Ajde , hrani me ,tako je ukusnije''
''E to volim da čujem'' , smejao se ubacujući joj komadiće svežeg voća u usta.
''Doći će mi deca za par nedelja'', rekao joj je dok je polako sve tonulo u mrak.
''Stvarno? '', pitala je pomalo iznenađeno. Do tada, videla ih je samo dva puta. Uglavnom je on odlazio kod njih.
''Ma da, jedva čekaju.'', dodao je.
Pomislila je kako ih razume , jer ga previše dugo nisu videla zbog njegove opsednutosti svojim poslovima i mnoštvom događaja koje je pregurao što sam što sa njom.
Ipak , ništa mu nije rekla.
''I ti jedva čekaš.'', zaključila je.
''Aha'', čula je samo.
Čudno je to kako je svoja osećanja skrivao i onda kada za tim nije bilo potrebe.
''Jao, biće sve u redu ne brini. Ma šta ti god treba, ja sam tu. Zovi u pola noći, budna sam, mali stalno plače'', razdragano joj je govorila Lela.
''To tako treba, verujem'', rekla je ona pomalo uplašena od svega što je čeka.
''Pa da , sve je ok bre. I ne zaboravi mora biti glasan na Nenada ,on ga je pravio'', cerekala se plavuša.
Smejale su se obe. Nenad se negde promenio. Postao je mirniji, nekako staloženiji. Manje agresivan i besan ,kao da su okovi mraka ,koje je svuda nosio sa sobom, polako popuštali.
''O pa čestitam. Taman će da se druže'', rekao joj je samo , kad ju je video u prolazu.
I bilo je čudno gledati to. Mladog čoveka , poput njega, koji je vazda bežao od svetlosti , kako drži u naručiju svog malog sina i bezbroj puta se fotografiše sa njim. Kako ga svojim rukama ,nežno i polako, uzima u naručije i spušta usne na njegovu glavu. Niko nije verovao da on to ume. Čak ni njegova žena.
''Znaš kako je on meni smešan, ponekad. Hoće da ga uzme, a sve se plaši da ga ne povredi , ne znam ni ja što. Onda prvo moram ja da ga uzmem, pa da ga dam njemu. A sada je već naučio'', pričala je pomalo u nevereci.
''Nisam očekivala da će da bude takav. Mislila sam da čim počne da se dere, pobeći će napolje. Međutim, jok. '', zadovoljno sa nekim olakšanjem je objasnila.
''Pa što bi pobegao?'', pitala ju je naivno.
''E što, što su muškarci takvi. Sete se dece tek kad porastu ,a možda ni tada. Pa seti se svoje drugarice'', pomalo zajedljivo je rekla.
I ona je često mislila o tome. Mirina priča je bila mnogo drugačija od Leline, iako bi svako sa sigurnošću mogao reći da je Mirin muž bolji čovek od Nenada. I jeste bio, sigurno. Samo nije umeo biti dobar otac i muž. Dobar za svet, loš za svoju porodicu, dok je sa ovim drugim bio obrnut slučaj.
''Ma ne veruješ, samo banči okolo ,kući ne dolazi. Vara je na sve strane, ona sama mora da brine o svemu. A ove njegove koji su je kao toliko voleli baš briga. '', jednom joj je rekla njena sestra.
Dugo je mislila o tome, ali je rešila da joj ne postavlja nikakva pitanja.
Takva pitanja samo bole, ne donose olakšanje.
Ona kada bude želela da priča, setiće se da je jedna osoba u gradu od kamena, uvek može i želi saslušati.
Dan je bio prepun oblaka. Sunce se nije moglo videti, ali su se snopovi zlatnih zraka probijali kroz te guste oblake . 
''Ja se vraćam za dva sata. Ako ti treba šta, zovi me ,a i Nikšićanin ti je tu'', rekao je i izašao napolje.
Poljubila ga je kroz vazduh, mada on to nije stigao da vidi.
I dok je posmatrala te oblake , zazvonio je telefon.
''Čestitam ti'', čula je glas svoje majke .
Zvaničan i pomalo hladan. Onaj, kojima je saopštavala pacijentima od čega boluju ili njoj, kada je bila dete, da mora prvo da uradi domaći zadatak da bi posle mogle da ide u dvorište da se igra sa svojim mačkama.
''Hvala, mama'', rekla je ne sećajući se koliko dugo nije izgovorila tu reč.
Žena, sa druge strane žice, je samo ćutala.
''I šta ti je tačno rekao doktor?'', pitala je samo.
Ona je počela opširno da joj priča o svemu. Ne  zbog toga što ju je ona to pitala. Ni zbog toga da bi čula njeno mišljenje. Pričala je samo zbog toga da bi taj razgovor duže trajao.
''Dobro, slušaj šta ti je rekao'', glasio je njen odgovor .
''Hoću'', potvrdila je.
Razgovor se približio kraju. 
''Ej mama...'' izustila je, ali veza se već prekinula. Tišina je ispunila prostoriju, dok su oblaci bili sve teži i gušći , a njoj na neki čudan način, previše blizu.
Tišinu je prekunuo njegov dolazak.
''Ajde bre ,dosta. Reši to, zabole me kako'', urlao je na telefon.
''Šta je bilo?'', pitala ga je pomalo uznemireno.
''Ma ništa'', sa širokim osmehom na licu je rekao i spustio usne na njeno čelo.
''Hoćeš da gledamo film? Ajde , lezi kod mene'', dodao je pripremajući se da je primi u svoj zagrljaj.
Iako to nije bilo vidljivo na prvi pogled , ležala je na grudima čoveka koji je imao nekoliko lica. Ovakvih i onakvih, a ona je za sve to vreme  upoznala tek neka od njih.
''Koliko sam spavala?'', pitala ga je .
''Ne znam. Film je odavno gotov, samo ti spavaj'', govorio je tiho.
''Je l' ti bilo neudobno?'', dok se pridizala sa njega rekla je.
''Meni nikad pored tebe nije neudobno'', čula je.
''Ti si tako ...Tako...Dobar prema meni'', nekako nevešto, nekako stidljivo mu je rekla. Ona , iako je to potiskivala duboko u sebi, nije očekivala da će biti takav. Brinula se da će odlaziti i da će se vraćati, da će se ponašati onako kako ona ne voli.
''Nemam razloga da budem drugačiji. Daj mi ga ,pa ću biti. Drugo, ja sam ti rekao da ću ja brinem o tebi. A kad nešto kažem tako i radim'', dodao je nekako hladno.
''A kakav si bio kad su trebala da se rode tvoja deca?'', nije izdržala da ga ne pita.
Kao da se začudio malo i nekoliko trenutaka odsutno šarao pogledom po plafonu, trudeći se da prizove neka stara sećanja.
''A to ti je bilo neko drugo vreme. Nismo imali ništa, i bili smo mladi. Ona je bila i mlađa od tebe tada. Plašila se mnogo, a ja sam se pravio da sve znam. Međutim kad bih ostao nasamo sa sobom, i meni je bila frka. Nisam mogao da zamislim kako to sve izgleda'', pričao je nekako setno.
''Ona tek...Samo se plašila,a ja sve kao da je u redu. Samo sam mislio kako pare da nađem, j*** . Onda dođem, legnem ovako pored nje, ona mi priča šta je boli i kako. A ja joj kažem da je sve to normalno, a nemam pojma. Onda se ona smiri, misli ja sve znam'', u toj večernjoj tami je lebdeo njegov glas.
''Kad se prvo dete rodilo, nisam ni bio tu, otišao sam preko. I kad sam se vratio ona je plakala kao kiša. Jao kad se setim. Kaže mi da je mislila da nikada neću doći. Ja je tešim,objašnjavam,svašta sam joj doneo, ali džabe , samo plače, mislila je da ću je zaboraviti. Čudno je bilo to, ali takva bila vremena'', kao da je želeo da završi tu svoju ispovest.
''A sa drugim je već bilo drugačije. Krenulo me dobro, pa nam je bilo lakše. Ja sam češće bio tu, a i njena majka je dolazila stalno. Pre nije mogla, bila je bolesna nešto...'' govorio je i dalje ,a ona se pomalo rastužila. Setila se da njena mama neće tu biti stalno, iako nije bolesna, već samo ljuta, i nije je krivila, niti mrzela, već je samo istinski ,onako iz srca, osećala prazninu koja je rasla i postajala veća od samog mora koje se već stopilo sa mrakom i činilo ogroman tamni krug.
Te noći, on je zaspao nekako mirno kraj nje. U tišini, iskrala se iz kreveta i stala kraj prozora. Nebo se već razvedrilo, neka nevidljiva ruka kao da je razmakla oblake. Između njih lelujao je mesec. Hladan i srebrn, obasjavao je njen lik koji se gubio u tom mraku. Lik, pomalo zabrnut i ozbiljan, koji je mislio samo jednoj tankoj niti života koja je rasla u njoj i koja je ,bez reči, od nje tražila da bude srećna. A ona okupana tom tamom koja se kretala, smejala, bojila kameni grad svojim nijansama, pokušavala je rečima bez glasa dopreti do onih visina neba za koje mnogi sumnjaju da postoje, a koje jedine pletu te životne niti, ne pitajući nas kakve bismo želeli da budu.

Zimski dah u primorskom gradu se više nije osećao. Bilo je kiša ponekad, ali i sunčanih dana tokom kojih je more blistalo poput ogromne zvezde. Blago bi se talasalo, dok bi se sunčevi zraci razlivali u bezbroj malih iskri. Kamene zgrade kao da su dobile neku novu, živu boju. Drvene i teške škure bi se otvarale rano ujutru , a šarene zavese bi se blago njihale na vetru. Na polukružnim terasama tih kuća i zgrada mogao se videti i poneki cvet , ili neko nasmejano lice zagledano u morsku površinu. Na trgovima su odzvanjali koraci nekih nasmejanih ljudi, vesele dece koja su žurila u školu , i svih drugih običnih ljudi koji su udisali život koji se vratio u ovaj grad od kamena.
Ona je bila srećna jer se more opet smejalo. Zbacilo je onaj svoj tmurni i sivi lik, i bilo ponovo veselo , onakvo kakvog ga je zavolela.
''E života mi nijesam joj ništa učinio. Samo sam je hteo pomilovati ,a one mi pokaza zube'', pravdao joj se Nikšićanin koji je upoznao ljutu Groficu.
''Ma znam, ne brini. Ona je takva prema svima koje ne poznaje'', kroz osmeh mu je govorila dok ju je uzimala u naručije.
''Ej mnogo je lijepa. Znaš na što me podseća?'', pitao je dok je posmatrao belu mačku raskošne dlake.
Pogledala ga je radoznalo.
''Ne znam znaš li onaj crtani ''Mačke iz viskog društva''? E pa na jednu belu'', rekao je ozbiljno.
''Kako ne znam, uvek sam volela da

I ta 2002.godina se polako približavala kraju.
U Srbiji i Beogradu, ona je mirisala na krv i nove nemire koji su se uvukli u dušu jednog naroda.
Mirisala je na izneverene nade i prevelika očekivanja od petooktobarske revolucije.
U gradu na obali mora, koji je već počela da zove svojim ,sve je bilo obojeno nijansama sive, ispunjeno vlagom i mokro od kiše. 
Magla je poput vela često prekrivala uske ulice između zgrada, pustu i sablasnu obalu koja je spavala zimskim snom. Tek poneki talas bi pokušao da je razbudi, ali bez uspeha.
Naslonila bi se na ogradu od terase i posmatrala more. Pokušavala bi dočarati misli i osećanja velikog mislioca koji je jednom davno napisao pesmu o sunčevoj svetlosti ''Ljetnje kupanje na Perčenju''. Dok je studirala i izučavala Njegoševo pesništvo nije joj bilo baš jasno šta je on želeo reći. Malo po malo, shvatala je. Sunce koje sija, ali ga nema. Tu je, ali se ne vidi. 
Kažu, voleo je vedre noći nad Cetinjem. Ogromno nebo na kome trepere samo rojevi zvezda. U njima, zapisana je sudbina. Nebo je knjiga, a one su slova. Vrlo jednostavno zvuči, a zapravo nije uopšte. Tih maglovitih dana te misli su okupirale njen um.
''Aj kod mene malo u Podgoricu'', pozvala ju je Lela jednog dana koja se u tom gradu skućila sa Nenadom.
''I kako ti se čini ovde?'', smejala se nekontrolisano.
''Lepo je. Između planina i mora.'', rekla je Ona samo.
Taj grad , kao i svi u ovoj maloj i čudnovatoj zemlji imali su svoju priču.
''E da ti ja kažem nešto- ovo ti je pravi crnogorski grad. Taman je između ludjaka i mirnih primoraca'', objašnjavala joj je jezikom svog iskustva.
''E onaj što skreće tamo je sto posto iz Nikšića'', pokazivala je prstom na jedan automobil koji je prolazio mimo svakih pravila.
Ona, radoznalo, pokuša da vidi registarske tablice.
I bila je u pravu.
Smejale su se obe.
''Moramo na Džakin burek'', upozoravala je.
Bila je to još jedna priča o  jednoj prokletoj ljudskoj sudbini i urbanoj legendi Podgorice i jugoslovenskog asfalta.
Dugo bi sedele tako u Lelinom i Nenadovom domu i pričale o bebi koja treba da se rodi.
Razgovarale bi o mogućim imenima, horoskopskim znacima, i svemu onome što nosi trudnoća.
''Plašim se porođaja'', samo je izgovorila plavuša.
''Ma nemoj da se plašiš. Šta je to za tebe ?'', pokušavala ju je utešiti . 
''Ne znam, baš zato se i plašim. Ja se ovako ničega ne bojim, ti to znaš'', odvratila je.
Bilo je čudno čuti to od osobe koja čitav svoj život korača sigurno po ivici noža. Koja se ne boji ni najtamnijeg mraka ali zato je jedan radostan događaj, koji je pred njom, pretvara u najplašljiviju osobu na svetu.
''Ej bre hvala što si tu. Šta bih ja bez tebe? Ne brini , mi se super slažemo, ne svađamo se, ne bijemo se, ponašamo se kao da pijemo lekove svaki dan'', na trenutak se budila ona stara Lela.
Opet je pred njom bilo beskrajno sivo more, dok se oko njenih nogu motala već velika Grofica.
''Dođi ,namoćore. Je l' te neko ljutio danas?'', uzimala bi to nežno i mekano stvorenje u ruke koje se ljutilo na sve ,osim na nju.
Mirno bi počela da prede u njenom krilu i da tone u snove.
Tih zimskih dana stekla je još jednu novu prijateljicu.
Stariju od nje, ali po mnogo čemu sličnu njoj.
''Zdravo'', pružila je ruku ,devojci ili ženi, nije sasvim bila sigurna jednog njegovog zemljaka ,prijatelja i poslovnog partnera neke vrste.
''Darija, drago mi je'', samo je izustila visoka i vitka žena guste , kao noć crne, talasaste kose i krupnih crnih očiju.
Nosila je puno nekih zanimljivih narukvica koje su zveckale svaki put kad bi načinila bilo kakav pokret.
Jakom šminkom je isticala oči koje su što bi se reklo ''čitale'' onoga ko sedi naspram nje.
Bila je umetnica, slikarka.
''Koji ti je omiljeni slikar?'', pitala ju je samo.
''Munk'', odgovorila je.
Darija je svoje lice pokušala pretvoriti u slično onom koje je poznato kao ''Krik''.
''Liči ,a ?''  pitala je proučavajući njen lik pogledom.
Klimnula je glavom.
''Znam, volim ga i ja kao i mnoge druge ekspresioniste'', odvratila je zagonetno kao da odaje neku dobro čuvanu tajnu.
I tako su te dve žene nastavile da vode razgovor o mraku.
''Imam ideju: Ako nađeš knjigu o tarotu, nemoj da tražiš karte. Naslikaću ti ih ja'', pao je dogovor posle razgovora o Alisteru Krouliju.
''Stvarno? Neće te mrzeti?'', pitala je ,Ona, koja nikada nije imala dara za slikanje i toliko je žalila zbog toga.
''Ne, jer mene nikada ne mrzi da crtam. Sve drugo me mrzi'', objasnila joj je.
Nije uspela baš dobro da je shvati, ali se pravila da jeste.
Uostalom prijalo bi joj da komunicira sa osobom poput nje.
Februar je za ljude sa primorija bio mesec karnevala. Bala pod maskama. Onih trenutaka kada luda postane kralj, a kralj se pretvori u ludu , slično kao u delu čuvenog Rablea. 
Mada Ona je imala utisak da je zapravo karneval stalno .
Ipak , taj februar koji je u njenom Beogradu možda jedan od najsnežnijih meseci , njoj je doneo loše vesti i zvuk ispaljnih metaka.
''Ma ništa nije bilo, majku im j***. Samo su auto malo sjebali. j*** im sve mrtvo i živo'', pričao je On sasvim ravnim tonom.
''Kako?Šta?'', pokušavala je da sazna.
''Šta bre kako? Bezuspešno , valjda vidiš'', odbrusio je.
''Ne možeš sam okolo, j***. '' , dodao je Nenad koji se već oporavio od povrede koju je zadobio na nekom treningu.
''E ajde se malo manje pravi pametan. Rešićemo to, ajde dosta'', nastavio je u svom stilu.
''Nego šta, kako drugačije'', sa nekim čudnim osmehom odgovorio je Nenad.
Nastavili su da psuju, zatim da se smeju , i tako u krug.
Čudan spoj, moglo bi se reći.
Neka tanka i prozračna magla prekrivala je grad i bojila noć.
Bila je varljiva. Činilo se da biste je mogli samo jednim dahom oterati, ali ako biste pokušali da gledate kroz nju, samo bi vam umorila oči i vrlo brzo vas naterala da odustanete.
''Idemo'', samo je dodao bacivši mobilni telefon na fotelju.
''Gde?'', pitala je iznenađeno.
''Sutra ujutru. Rano.'', nije se obazirao.
''A gde?'', mislila je da je nije čuo.
Izašao je iz sobe i tresnuo vratima.
Slegnula je ramenima i nadala se da neće ostati , gde god da idu, dugo .
Još jedna selidba, još jedan novi početak, još gomila novih lica, bilo bi za nju zaista previše.
U italijnaskom gradu večnosti klima je bila, te godine, nalik onoj u gradu na primoriju.
Snega nije bilo, ali su kiše padale često.
Sivilo je prekrivalo glavne ulice, stare i prelepe građevine, raskošne trgove ukrašene fontanama, kao i periferiju tog grada na kojoj su sanjale sive ,obične zgrade.
U Tibru su se utapale mnogobrojne kišne kapi i ogledalo se sivo nebo.
Anđeli na mostu kao da su krišom plakali.
On je ličio na nekog sasvim nepoznatog ,stranog čoveka.
Da ga je upoznao Krakov, verovatno bi pokušao pratiti tok njegove svesti , ali teško da bi uspeo, zaključila je.
''Kako si?'', pitala ga je.
''Nikad bolje'', rekao je.
Znala je da nije tako, ali čemu bi vodila rasprava da li jeste ili nije? Napolju je počeo još jedan pljusak.
Kišne kapi su se sudarale sa prozorskim staklima , pretvarale u ogroman mlaz vode i izgledalo je kao da se ceo grad topi , razliva u bezbroj boja i oblika .
Dani su se nizali sporo, veoma sporo.
''Šta li radi Grofica?'', razmišljala je dok je on sa nekim razgovarao telefonom.
''Verovatno je ljuta i često frkće'', zaključila je i bilo joj je pomalo žao što ju je ostavila samu. Iako je imao ko da je hrani, nju je grizla savest i to belo stvorenje joj je previše nedostajalo.
''Hoćeš da legnemo?'', opet je tih dana pokušavala da započne pristojan razgovor sa njim.
''Idi, spavaj. Ja moram da telefoniram'', rekao je ne dižući pogled ka njoj.
Ležala je sama u postelji koja je bila hladna. Zapravo nije, ali to je bio njen osećaj tada.
Mrak je bio gust, toliko gust, da se teško moglo disati.
Bio je to onaj osećaj koji imaju planinari kada se približavaju vrhu planine koju moraju da osvoje.
Sve je manje vazduha, sve je teže, ali do tog vrha mora da se ide.
Ispod njih je ili neka provalija ili sipar, a iznad oštro i golo stenje , dok se ne oni negde na sredini puta bore za vazduh koga, nažalost, ima sve manje.
Koliko god čudno zvučalo, ona se te noći osećala baš tako.
On je tu noć proveo sam , sa svojim mislima valjda, iako je bio blizu, činio se miljima dalekim.
''E ova kiša nikada neće stati'', počeo je da razgovara.
''Da, tako je i kod nas'', setila se.
''Briga me baš'', dodao je.
''E ako hoćeš da me pitaš kad se vraćamo, ne znam. Nikada, rešio sam da crknem ovde'', sam od sebe je rekao, mada je i negde bio u pravu jer je baš to želela da ga pita.
''Dobro'', rekla je ''Nemoj tako, svejedno je, bitno je da smo zajedno'', vešto je izbegnula svađu.
Gledao ju je svojim dubokim plavim očima i ćutao.
Tišina se prostirala između dve prilike tog zimskog popodneva u jednom stranom gradu.
Ona je negde pomislila da će zaista opet biti daleko ,od još jednog mesta koje zavolela, dugo i to joj je predstavljalo brigu.
Stajala je na maloj terasi, na kiši, pušila svoju cigaretu i posmatrala jedan pust trg.
Zamišljala je da njime koračaju neki srećni i nasmejani ljudi.
''Je l' si ti normalna ? Šta kisneš tu?'', povukao je za ruku .
''Ma nema veze, nismo izlazili napolje ,pa zato'', rekla je samo.
''Idemo večeras kući'', poljubivši je u obraz saopštio je.
Zatim se presvukao i otišao negde. Ona je pokušala da izbroji dane koje su proveli tu, ali nije uspela. 
Iza njenih leđa ostali su da sanjaju anđeli ,čuvari mosta, za koje se od srca nadala da su prestali da rone suze.
Sačekalo ju je more, tiho i mirno.
Pokušavalo joj je šapnuti nešto, ali ona nije mogla čuti šta.
Velike istine se uglavnom govore tiho, i moraju biti ponovljene da bismo ih čuli i shvatili.
''Ko je ovo?'', pitala ga je dok ju je nekoliko koraka delilo od kućnog praga.
''Ej Nikšićanin, pa gde si ti?'', zagrlio je visokog momka u crnoj jakni.
''Pa eto mene, Nenad me zvao.'', rekao je samo.
''Je l' si dobro?'', pitao ga je.
''Vala kako bi trebalo biti, ja sam i odlično'', dodao je mladić čije ime nije znala.
''Dobro veče'', pružio joj je ruku samo.
Onda se setila. Taj lik joj je bio poznat. 
Ugledala ga je u prolazu , još onog dana, u Beogradu kod ''kockara'' kada joj je on saopštio da ide na put.
''Šta si ti rekla?'', podsećao ju je na njeno pitanje kad su ušli u kuću.
''Ko je ovo? Mislim da sam ga videla'', prisećala se.
''Možda i jesi. Nebitno ko je. Biće tu stalno , da znaš.'', objasnio je.
''Zašto?'', nije joj ništa bilo jasno.
Ništa joj nije odgovorio.
Grofica joj je veselo skočila u krilo.
''Nedostajala si mi'', rekla je joj je kao da je razume, kao da će joj ta bela mačka svaki čas odgovoriti da je nedostajala i ona njoj. Umesto reči, ona je svoju glavu namestila u neki čudan položaj , želeći da je ona mazi.
''Idem da spavam'', rekla mu je posle nekog vremena ,dok je plela svoju mokru kosu u kiku.
''Sad ću i ja'', dodao je samo.
Dok je ležala u krevetu i tonula u neki prvi naivan san , čula je Njega kako remeti tišinu , za promenu,te vedre noći.
Sa zvukom njegovih tihih koraka bio je pomešan hladan i veštački zvuk čelika u ljudskoj ruci.
''Šta to radiš, šta je to?'' , trgla se iz lakog sna.
''Spavaj , samo. '', čula ga je u mraku.
''Šta ?'', nije izdržala , pridigla se da vidi.
''j*** šta ,šta...Hoćeš i serijski broj da zapišeš?'', već besno ju je pitao.
''A šta će ti to sada?'', pitala ga je , videšvi da ga odlaže na natkasnu kraj njihovog kreveta.
''Eto za ukras. Sviđa mi se. Daj bre , ne pitaj me gluposti više, molim te'', počeo je da gubi strpljenje.
Nekim čudnim sitacijama čovek se sam od sebe prilagodi.
''Hoćeš i meni da pokažeš da to namestim...?'' gledala je zainteresovano u njega.
''Sutra. I to se ne zove nameštanje nego repetiranje. '', dodao je već raspoloženijim tonom.
Spustila je glavu na jastuk. Hiljade misli rojilo se u toj glavi. Poput zrikavaca koji žive na livadama, te misli su vrištale svaka za sebe, ali zajedno su činile jedan glas.
Previše glasan, da bi ona mogla da spava.
Osećala je neki gorak ukus u ustima ,za koji je verovala da dolazi od tih divljih  misli naruženog lika.
On je ležao kraj nje, ali daleko od nje.
Samo je jednom rukom milovao jedan slobodan pramen njene kose.
U tišini  tonuo je u neke svoje misli , samo njemu znane.
Negde na horizontu, zaplesala je zora. Rumena svetlost obasjavala je kamene zidove grada na obali. Ta svetlost je konačno bacila u zaborav ovu noć, koja se njoj činila dužom od samog veka. Vreme kao da se usporavalo. Kamene građevine, slana voda koja besumučno udara u stenje, dugačke i uske ulice, više nisu mirisale na lepotu večnosti. U njene nozdrve počeo je da se uvlači miris prolaznosti, sve oko nje je dobilo smrtoliki izraz , i neki hladan dah ništavila koje je bilo modrozelene boje ,obavijo je njen um, njenu dušu, a telo je ostavio da baulja ,naizgled slobodno, u prostoru u vremenu koje više ne poznaje. 
Iako ga nije mogla videti ni jasno čuti, činilo joj se da sat na velikoj katedrali otkucava toliko glasno , kao da želi da probudi i mrtve koji nemirno sanjaju na nekom zapuštenom groblju  u visokim brdima.

Ulice tog kamenog grada već su bile puste.
Visoke i uske zgrade od kamena nisu izgledale magično i zavodljivo kao onih letnjih meseci, već pomalo sumorno i tajanstveno. Drvene škure bi otvarale starice setnih osmeha i pogleda, kojima su deca u unuci bili tu tokom celog leta, a sada su već otišli putem nekog srpskog ili evropskog grada gde ih je čekala siva svakodnevnica.
''E vidiš ,šta sam ti ja pričala , zašto ne volim more.'', objasnila joj je Lela dok su pile kafu na jednom trgu.
''Ali nije tako loše , malo je depresivno ponekad, ali mi se sviđa'', govorila je Ona . Uspevala je pronaći nešto lepo i u toj slanoj vodi u kojoj se ogledalo sivo nebo ,i u tim mračnim i uskim ulicama u kojima nije bilo sunca ponekad tokom celog dana.
''Svaka ti čast, mada ovo je veći grad pa je bolje. U mestu odakle sam ja sada je sve mrtvo'', rekla je plavuša nekako zamišljeno i odsutno.
Potom ju je pogledala značajno, sklopila dlanove , i nekoliko trenutaka prepustila se tišini.
''Moram da ti kažem, nisam još nikome rekla. Trudna sam'', tiho je izgovorila.
''Jao...Čestitam ti'', Ona je takođe tiho odgovorila i zagrlila je.
Bio je to topao zagrljaj. Zagrljaj koji je mirisao na bliskost. 
''Hvala ...'' ,čula je kako šapuće.
''Čekam da se Nenad vrati, pa ću mu reći. Glupo je preko telefona'', izgovorila je samo.
Nenad je , tih dana, bio u njenom Beogradu u kome su već počele kiše.
''Da...Jesi li srećna?'', nije odolela jer na njenom licu nije bio osmeha.
''Da, čudno je. Bojim se'', samo je izgovorila sa nekim drhtajem u glasu.
Lela. Bila je to, pred njom, prvi put nesigurna i uplašena ova luckasta i smela plavuša, nežne lepote i grube, muške pameti.
''Nemoj da se bojiš. Ti ćeš biti najbolja mama, videćeš. Znam. A Neša će sigurno biti srećan'', govorila joj je nežno , glasom koji je ličio na glas majke.
Nekoliko trenutaka ona je gledala u nju netremice.
U tom pogledu krile su se i sreća i tuga, hrabrost i strah. I nazirao se lik jedne druge, nove Lele. 
''Veruj mi. Čuvaćemo bebu zajedno'', veselo je uskliknula.
''Nikad nisam imala drugaricu kao što si ti'', samo je rekla gledajući u nju.
''I kako god , drago mi je da sam te upoznala'', ostavljajući je u čudu ,rekla je, polako ustala i izgubila se u nekoj od kamenih ulica.
Još nekoliko trenutaka oko nje je lebdeo oblak Diorovog parfema, a zatim je vazduh počeo da miriše na kišu.
''Vau'', stajala je kraj prozora i posmatrala nevreme.
More se njihalo , mešalo sa kapima kiše i činilo se da se svet pretvara u jednu veliku, slanu i toplu suzu.
''Baš pada , majku mu '' , čula ga je iza svojih leđa.
''Da...'' , potvrdila je.
''Dobro , dogovorili smo se. Sutra ideš za Beograd, jel?'', podsećao je.
''Da.Videću moje, obići kuću, uzeti neke stvarčice i eto me '', rekla je, spuštajući glavu na njegove grudi.
''Važi. Meni ništa ne treba, taman ću te voziti do aerodruma pa ja idem dalje nekim poslom'', objasnio je i zagrlio je.
Na nebu zaplesalo je par munja. Negde u brdima , čuli su se gromovi. A onda je zavladio muk.
''Hoćeš da te pokrijem malo?'' ,pitao je.
''Aha'', pospano je odgovorila.
''Je l dobro sada?'' čula ga je.
''Da, i ti spavaj pored mene'', opijena nekom lakom pospanošću rekla je.
''Jok, ja ću na plaži da spavam'', smejao se.
Zgrabila ga je i pribila uz sebe. Prijalo mu je.
Odjednom, ceo taj prostor bio je ispunjem mirisom ljubavi, mirisom strasti i snovima koji su čekali pravi trenutak da se spuste na njihove oči.
''Srećan put, pozdravi tvoje i budi dobra'', rekao je i spustio svoje usne na njene.
''Važi, eto mene brzo, falićeš mi'', rekla mu je samo.
''I ti ćeš meni'', dodao je.
Zagrlila ga je još jednom. Onako nežno i detinjasto. Ovo je bio prvi put da on nju prati negde. Uglavnom je bila ona ta koja je pratila, čekala i nadala se.
''Ajde, pa se javi kad stigneš'', činilo se da je bilo vreme da krene.
''Ejj da...Javi se i Nenadu, tamo je on'', bilo je jače od njega izgleda.
Možda bi mu Ona i rekla nešto, ali je previše žurila.
Da vidi svoj grad, uspomene koje u njemu i dalje žive, da oseti sve one mirise i čuje mnoštvo onih zvukova koji se dopiru iz kuća, zgrada i tajanstvenih uglova beogradskih ulica.
Miris smoga. Vetar, koji mrsi kosu i baca prašinu u oči. Gužva, ta gužva. Masa ljudi koja prezire prevoz koji kasni. Deca koja pretrčavaju ulicu van pešačkog prelaza. Psi lutalice koji razvlače najlonske kese. Prosjaci i ulični svirači koji sede na betonu. Svetla koja se mešaju i prelivaju. Poneki žuti list koji šušti pod nogama. Klinke u kariranim suknjicama i kratkim jaknicama koje se tiskaju ispred izloga .
''Gde si baksuze?'', uzviknula je njena sestra.
''Ne veruješ šta smo nabavali!'' , obasipala je rečima.
''Jao, štenci ! Prelepi su'', vrištala je od sreće.
Majka ju je samo pogledala i nasmejala se.
Njena kuća detinjstva je mirisala na pitu od jabuka.
Zvuk televizora koji je pomalo šuštao je remetio svaku tišinu.
Fiksni telefon je zvonio neprestano, a oko njega su se gurali majka, otac ,ponekad i brat.
''Ja nisam tu. Ako je Petrović , nisam'', odmahivao je rukom njen otac.
''Koliko tiho pričaš sigurno će joj poverovati'', smejao bi se njen brat.
''Jao, opet ti. Kao da ne znaš koliki je davež?'', pravdao se kroz šapat.
''Ne znam, on mene nikada nije davio, za to mu služiš ti'', gušio bi se od smeha .
''E jesi bezobrazan'', frknuo bi čovek.
Njena majka bi ih ozbiljno pogledala kroz svoje naočare.
Zatim bi se nakašljala i podigla slušalicu.
''Halo? O, pa Vi ste. Pa kako ste?'' , ozbiljnim i ljubaznim glasom bi pitala.
''Dobro smo svi, hvala na pitanju. On nije tu trenutno, biće za nekih pola sata. Pozovite, slobodno. Da, da izašao je da prošeta malo, voli on to, znate'' i dalje ih ozbiljno gledajući u njih dvojicu.
''Jeste , jeste ovo vreme je baš loše. Biće valjda još sunca malo, dok ne počne zima. Šta ćete, tako je. Hvala i Vi pozdravite sve'', činilo se da je razgovor završen.
''Tata!Tata!'', sa vrata se čuo glas njene vesele i neobaveštene mlađe sestre.
Rukama su joj pokazivali da ćuti.
''Ahaha lažljivci, opet Petrović smarač'', rekla bi veselo i otrčala u sobu.
''E ovo dete je na tebe, sve sam sigurniji'', cerekao bi se njen brat po ocu.
Onda bi svi počeli da se smeju.
Tako je ,otprilike, izgledao jedan običan dan u njenoj porodičnoj kući.
''I kako je na moru?'' pitao ju je otac.
''Lepo. '', rekla je samo.
''Ja sam čula da je letos nekoga napala ajkula. Znaš ona odvratna zubata ,najveća'' pričala je njena sestra.
''A koja ajkula je lepa ?'' , dočekao bi brat.
Najmlađe dete , iako više nije bilo dete, ali u porodici gde ima više dece najmlađe je uvek malo, samo bi se namrštilo.
''Ma ja ne verujem. To su morske , letnje priče. Leti se, deco, ništa ne dešava pa moraju da smišljaju gluposti. Više ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama , nego od ajkula'', počinjao bi njen otac.
Majka ju je samo dugo i pronicljivo posmatrala, ne obazirući se na raspravu o morskim nemanima.
''Ja ću!'' uzviknula je klinka kada je čula zvuk telefona.
''Tata , Petrović'', ozbiljno je rekla.
Čovek je prevrnuo očima i sa mukom se spremio da ustane.
''Šalim se, stric je'', gušeći se od smeha pružala mu je slušalicu.
Ona je samo posmatrala taj, činilo se, zaboravljeni prizor koji joj je nekad bio sasvim uobičajen ,a sada je delovao kao otkriće nekog davno zaboravljenog sveta.
I prijalo joj je to saznanje , da postoje još takvi svetovi u kojima žive ljudi koje ona beskrajno voli.
''Kako je na poslu?'', konačno je započela razgovor sa svojom majkom dok su sređivale sudove.
''Standardno. Imamo novog načelnika, sve se promenilo, nova vlast je dovela svoje, ali je dobro'', samo je rekla kratko.
''Dobro'', odgovorila je , a želela je samo sa njom da razgovara.
Zvuk vode, metalnih viljuški koje se sudaraju sa porcelanskim tanjirima je bio jedino što je mogla čuti.
I u tom času je bila neizmerno nesrećna zbog toga.
''Mogu li ovde da stavim ove čaše?'', nije ni slutila da je zaboravila gde šta stoji u kući u kojoj je odrasla.
Majka je samo klimnula glavom.
''Dobro j***, ti ćeš mene da mrziš ceo život, šta?'', polako je počeo da se budi bes.
''Molim?'' , iznenađena je bila žena . Kuhinjske krpe koje je slagala je samo ostavila zgužvane na jednu gomilu.
''Čula si me. Ti nameravaš zauvek tako da se ponašaš?'', stajala je naspram nje i gledala je pravo u oči.
Nekoliko trenutaka dve prilike iako nepomične nadvijale su jedna nad drugom.
Pogledi su se ukrštali , usne su se stiskale, a dva srca lupala tako jako kao da će da iskoče iz grudi ove dve žene .
Majka je samo slegnula ramenima i uzdahnula.
Sela je na malu stolicu koja je tek tako stajala u kuhinji. Uglavnom nije bila slobodna, već bi nešto stajalo na njoj. Ovog puta, kao da je čekala da se na nju spusti zdravo telo neke bolne duše.
Gledala je oko sebe, tražeći cigarete.
''Evo, imam ja'', pružila joj je paklicu njenog Marlbora.
Žena je uzela ćutke , za nju, prejaku cigaretu.
''Nemam šta ja sa tobom da se raspravljam. Ti znaš šta ja mislim o takvim ljudima kao što je tvoj muž. Niti ih želim u svojoj okolini, a još manje u familiji. Ipak ne možemo o svemu u životu da odlučujemo, ali tvoja stvar'', rekla je samo sa nekim besom u glasu.
''Dobro, ali tako je kako je. Zar ne postoji neki kompromis? Ja ne tražim da se ti družiš sa njim, svašta. Ja želim da se ti družiš sa mnom.'' glas joj je već podrhtavao.
''Ma kakav kompromis, bre? Nije te sramota, prvo sa kim si, bre, svi znaju ko je i šta je. Drugo , koliko godina ima. Treće jednom će skupo da te košta'', siktala je besno žena , držeći u rukama cigaretu koja je gorela sama za sebe.
''I ja više nisam tvoje dete? Hoćeš li i preko ''Politike'' da me se odrekneš?'', bila je zajedljiva, ljuta i tužna.
''Iskreno ,dete, kao da nisi. Kao da te ja nisam ni rodila ni odgajila, sve više ličiš na tog tvog koji te je vaspitao'', rekla je žena ravnodušno.
''I svaka čast tebi na diplomi i svemu, ali ćero, tebi neće pomoći ni još deset fakulteta da ih završiš'', nastavljala je da joj kida srce.
''Dobro,mama. Ponašaš se nezrelo, ti, koja si čitav vek pričala o zrelosti. Tvoja stvar, ako nećeš da me gledaš, vrlo brzo ću ti ispuniti želju. Zdravo.'' rekla je zadržavajući suze.
Proletela je kroz dnevnu sobu, pozdravila oca kratko , kao i sestru.
''Što ne ostaneš?'' pitao ju je.
''Neka hvala . Idem svojoj kući. '' rekla je besno streljajući pogledom svoju majku koja je stajala i gledala u prazno.
Tišina je ispunjavala sobu, koja je bila puna ljudi.
Tišina koja je bila teška , koja je bila gusta i oštra poput nekog sečiva , zabadala joj se u srce.
Zvuk vrata ,a zatim kapije koja lupa ,malo je ublažila taj tihi bol u njenom srcu .
Nekoliko radoznalih komšija okrenulo je glavu u njenom pravcu.
Nije ih gledala, ne zato što nije htela, već jer je skrivala suze.
Kroz nekoliko trenutaka bila je u njihovom domu.
Mirisao je na ustajali vazduh i neke sveže uspomene.
''Uspomene...Da li je moguće da su sve oko nas zapravo uspomene?'' , otimalo joj se u mislima dok je shvatala koliko sećanja pobuđuje samo jedna boja , samo jedan miris ili komad nameštaja.
Bila je umorna, tužna i razočarana.
Ležala je na kauču dnevne sobe u kojoj su nekad provodili vreme.
Napolju je bilo hladno i mračno.
''Ej, kako je tu?'', čula je njegov glas sa druge strane žice.
U tom trenutku samo je želela da bude tu.
''Jedva čekam da dođem kući, eto tako je'', samo je rekla.
''I ja. Pa šta je bilo?'', pitao je bez mnogo ustezanja.
Prvo je plakala i jecala ,a potom vikala , pričajući mu sve do detalja.
''Dobro, dobro. Nije sve tako crno, kad pogledaš malo bolje. Ona je ljuta, šta ćeš, proći će i to, veruj mi. Otac ti nije ljut, brat nije, pa čekaj, nije to mala stvar. Uvek može i gore'', pokušavao je da uteši.
''Meni je ovo najgore'', rekla je samo.
''Znam, ali polako, vreme čini svoje. Ti si njeno dete ,ona tebe voli, da nije tako do ovoga ne bi došlo'', nastavljao je.
Složila se, ali nije bila sigurna da li je u pravu.
Ubrzo, bez obzira na vetar i hladnoću, koračala je svim onim ulicama grada koji beskrajno voli.
Knez Mihajlova je bila neobično pusta, tek poneki par je šetao držeći se za ruke i grickajući kokice.
Na Trgu Republike su se smenjivali ljudi koji su ili čekali ili ispraćali nekoga.
Autobusi su se smenjivali, ispuštajući glasne zvukove.
Jedna kola hitne pomoći su projurila pored nje.
Park preko puta njenog fakulteta je takođe bio pust . Svetla su padala na puste klupe i blatnjavu zemlju.
Beograd je tonuo u snove. Nije bio mračan, nije bio pust, ali je na neki čudan način bio obavijen tišinom.
Umorna, peške se vratila njihovoj kući.
Ležala je u mraku, odlučivši da se ne javlja nikome.
Pre nego što krene natrag pozvaće samo Sanjinu mamu.
Nije želela da svoje srce umori još nekim lošim rečima.
Tišina je učinila svoje i naterala je da spava. Snovi koje je donela ta noć, bili su nemirni, pomalo jezivi i prekidali su se sa vremena na vreme.
Kišno i maglovito podne koje je učinilo ulice njenog grada pustim , donelo joj je povratak Njemu.
''Ej Nenade, ja krećem još malo. Hvala što si zvao opet, je l' si dobro?'' pokušavala je da se skoncentriše na njegov glas.
''Dobro, vidimo se onda za koji dan'', završavala je razgovor ujedajući se za jezik da mu ne bi čestitala što će postati otac.
''Kako li će se samo iznenaditi'', mislila je dok je svega manje od sat vremena delilo od Njega.
''Baš je bilo čudno ovde bez tebe'', rekao joj je dok su sedeli jedno kraj drugog.
''Je l'?'' , želela je to opet da čuje.
''Ozbiljno, nisam skoro imao takav osećaj'', nastavio je.
''Nije prvi put da si bez mene '', podsećala ga je na sve one dane koje je provela sama.
''Nije, to je tačno. Ali u ovoj kući sam prvi put sad bio bez tebe i vala nije mi bilo svejedno'', smejao se i milovao je po kosi.
Ćutala je i gubila se u njegovom zagrljaju.
''Au, nemoj da me golicaš, stežeš me'', vikala je kroz smeh.
''Neću nikad da se rastanemo'', rekao je samo, grleći je previše čvrsto.
''To ti je rešeno'', dodala je.
''Šta se to čuje?'', odjednom se trgla.
''A da, nešto sam ti spremio, umalo da zaboravim. Čekaj tu'', sklonio je ruke sa nje i ustao.
Gledala je za njim.
''Jao, kakva mačka, čupava !'', vrištala je dok je belo , persijsko mače držala u krilu.
''Kako je mekana, nežna'', milujući je govorila.
Dva krupna crna oka su je gledala.
''Kao i ti'', smejao se.
Mnogo je volela mačke. Kao i one nju. I nedostajale su joj, ovde kraj mora. Ta stvorenja, da se ušuškaju u njenom krilu ili pokušavaju da joj umrse kosu.
''Ali ti ne voliš mačke, je l da?'', setila se i iznenađeno ga pitala.
''Ma nije da ne volim, samo ih nikada nisam imao'', dodao je.
''Nego, kako ćeš da joj daš ime?'' smejao se.
Bila je vesela kao neko dete , dok ju je životinja ujedala za prst.
''Grofica'', rekla je ''Otmena je i lepa kao neka grofica'', ozbiljno je nastavila.
Nasmejao se.
Noć je bila vedra. Mesec se ogledao u vodi, koja je bila mirna. Činilo se da se ta srebrnkasta svetlost razliva poput boje pomešane sa vodom. Činilo se da se čitavo more pretvara u srebrni i hladni mesec.Dah Neptuna je uspeo da zamagli i najoštriji vid, omami čula i donese snove koji izgledaju kao stvarni. Činilo se da je on tu, sakriven u nekom kutu, svirao neku laganu i varljivu melodiju ,koja je nju uspavljivala. Kazaljke su se poklopile, bila je ponoć.
Dok je tonula u snove, naslonjena na njega, neka dobro skrivena čežnja terala ju je da se pita misli li neko u Beogradu noćas na nju?
U onom Beogadu okupanom svetlima, mnoštvom glasova i mirisa, koji je sa gorkim ukusom u ustima ostavila iza svojih leđa. Pitala se tako, misleći da sanja, dok se oko nje u tišini i hladnoći kamena davio primorski grad , otkrivajući joj svoje pravo surovo , mistično i prelepo lice.

 

To leto 2002.godine se gasilo . Mnoštvo nasmejanih lica je polako beledelo i nestajalo, a dugačke kamenite i peščane plaže su postajale puste i preteće obale. Šarene boje , glasni zvuci i reka ljudi koja je ,do samo pre neki dan, proticala pored nje kao da je presušila. Uske  i dugačke ulice između kamenih građevina postale su puste i nekako prijatnije za koračanje. A more je bilo mirno ,veliko i plavo, smejalo se kao onog dana kada je došla.
''Ej bre seko! Je l' imaš vremena malo za mene sutra? U prolazu sam ,znaš ,pa sam mislio da svartim da vas vidim.'', jednog dana neočekivano joj se javio brat.
''Slobodno , ja sam tu, a zeta ne znam hoćeš li uhvatiti '', smejala se .
''Dobro, ja dolazim.'' , rekao je veselo dok se sa njegovim glasom mešala galama koja dopirala uz nekog kafića.
Veza se prekinula.
Talas uzbuđenja i sreće je preplavio njeno telo i um. Sa bratom kao i sa sestrom čula se telefonom redovno, ali otkako je boravila u Crnoj Gori , nije ih videla.
''Alo ti mala, ako dolaziš na more da svartiš kod mene, važi?'' , u jeku leta zapovedila je svojoj mlađoj sestri.
''Hoću!'', uzvinula je samo.
''Ej neću stići kod da dođem kod tebe. Izvini. Vidimo se kad dođeš u Beograd, mi smo promenili plan'', saopštila joj je ta živahna klinka nekoliko dana posle.
''Dobro, pazite šta radite ako treba šta,zovi'', rekla joj je samo.
Miris mladosti i neizvesnosti je ispunio prostoriju. Miris planova koji se kuju danas, da bi se realizovali sutra. Miris uspona i padova , bura i oluja. Sve je te mirise osetila Ona, nekoliko sekundi nakon tog razgovora sa sestrom i samo  par nedelja pred svoj 25.rođendan.
Dugo ih nije osetila, morala je sebi priznati.
''Aaaaa'', vrištala je tog vrelog popodneva dok je grlila svog brata po ocu.
''Au bre, postala si prava Crnogorka'', zezao ju je on.
Sedeli su, satima koji su prolazili kao minuti, na terasi.
''I eto, ja sam ovo leto proveo sa društvom. Milica i ja smo rešili da iskuliramo malo, znaš. Otkud znam zašto, pa iskreno počeli smo dosta da se svađamo u poslednje vreme.Videćemo kako i šta , kad se vratimo kući '', ispovedao joj je on sve što je propustila.
''E da imam jedan trač da ti ispričam za tvoju drugaricu Miru'', sav važan je počeo.
Pretvorila se u uho.
''Imam nekog druga što živi u njenom komšiluku. Kaže, muke ima sa onim njenim . Vara je okolo, svi se prave ludi , a svi znaju. Ona šta će , pravi se da ne zna. Baš mi je žao'', završio je.
''Daj nemoj zezati, pa kako to?'' čudila se.
''Ne znam kako. A ja sam je video pre nekih mesec dana , napravila se luda i okrenula glavu. Možda me nije prepoznala, mada je bila kod nas bezbroj puta'', cinično se smejao.
U jednom trenutku obuzela je neka tuga. Ma koliko da ju je ta žena već iznervirala prilikom njihovog poslednjeg susreta, da joj se javila sa željom da se izjada , posavetuje ili bilo šta, ne bi je odbila.
Ipak prijatelj možeš biti samo onome ko ti to dozvoli . U suprotnom, ako nudiš prijateljstvo onome ko to odbija, postaješ mu samo neprijatelj.
''E da, Goran tvoj čuveni pacov se oženio i to nekom Vlajnom!'', dodao je na kraju.
Već je brojala godine kako ga nije spominjala. Možda, da je Sanja postojala još u njenom životu, ime te osobe bi i bilo spomenuto u nekom beskrajno smešnom kontekstu, ali pošto nije, beše zaboravljeno.
Ipak prošlost budi neke emocije koje sadašnjost nikada neće moći.
Nije osetila tugu niti bes, samo prolaznost koja je u svom punom sjaju zablistala pred njenim očima, na terasi, gde su ona i njen brat ispijali kafu, dok se more njihalo i nešto mrmljalo sebi u bradu.
''Pa dobro...Sve su to lepe vesti, bio je red da se i on skrasi. Za Miru mi je žao baš'', pustila je svoje misli slobodno da teku.
''Ma šta se skrasio? Je l' si luda ti?Namirisao pare , njeni su neki gastabrajteri koliko sam shvatio'', nije prestajao da je iznenađuje .
Ma koliko da je taj Goran ostavio iza sebe krhotine i loše uspomene, nije verovala da bi stupio u brak samo zbog para.
''Ma daj bre , sad i ti'', odbijala je.
''Ja ti kažem , bolje da ne znaš na šta mu žena liči'', kao da se naslađivao.
''Kako , kako?'' , ženska radoznalost pomešana sa sujetom je bila jača .
''Lepa je koliko ste ti i zet vršnjaci'' , dočekao je sa svojim smislom za humor koji je uvek volela.
''E sad vidim da si ti ozbiljna tračara postao'', smejala se.
''Postao? Sekice , da se ne lažemo, uvek sam bio '' , rekao je i zagrlio je.
I jeste bio, uvek od onih  koji su prvi znali sve. Nije ni sa kim, osim sa svoje dve mlađe sestre, delio te informacije od životne važnosti. 
''O drago mi je da te vidim'', zagrlio ga je On srdačno.
''E pa zete i meni je. Drago mi je da se nismo mimoišli, eto ja nisam planirao...'' govorio je.
''Neka, nema  tu šta da se planira.'' , nastavljali su razgovor uz kafu svo troje.
Tamno nebo se već ogledalo u vodi iste boje.
Talasi su udarali u obalu i stene praveći penu .
Topli povetarac je donosio mirise i zvukove ,iz daljina.
''Dobro, idem ja. Ostao bih, hvala, ali moram već ujutru za Beograd, čeka me drug'', pozdravio se sa njima.
Kroz nekoliko trenutaka ,kuća je već bila prazna.
Samo je u njoj ostao da lebdi miris Beograda, njenog starog kraja i roditeljskog doma koji je njen brat doneo i ostavio za sobom. Disala je duboko , trudeći se da svaki komadić tih sećanja koja su imala miris, zadrži u sebi.
''E pa gotovo je. Još malo pa otvaramo, dođi sutra rano tamo'' , čula je njegov glas koji je dopirao do nje.
''Šta to?'' ,pitala ga je mazno dok je sedala pored njega.
''Videćeš'', rekao je samo poljubvši je.
''Ali, reci mi'', gnjavila ga je.
''Ali neću sad i nemam vremena da ti pričam'', branio se.
''Zašto nemaš?'' , uozbiljila se.
''Idem sad u Podgoricu, vraćam se za par sati. Sigurno pre nego što zaspiš,a sutra ujutru idemo ti i ja negde'', rekao je samo.
''Super '' pomislila je. 
Kao i uvek, kovao je planove  ne mareći za svet oko sebe.
Ustala je i naslonila se na ogradu polukružne terase.
Bilo je veče, a na terasi jedne kamene zgrade u blizinu , sedeli su starac i starica.
Svako veče, u isto vreme, oni bi seli za okrugli sto od plastike, jedno preko puta drugog i igrali karte.
Radili su to, činilo se , sa velikom pažnjom kao da igraju u veliki novac ili u nešto veoma važno.
A zapravo, igrali su iz pukog zadovoljstva i radovali se , bilo da dobiju bilo da izgube.
I delovali su srećno, da.
Sreća se krije u malim stvarima, samo treba pronaći ili stvoriti te male stvari koje čine veliku sreću.
Te večeri uzela je telefon u ruke i poslala Miri sms poruku.
Nekoliko sati posle toga je neprestano proveravala da li je stigao odgovor.
Nije.
''Đe si ljepotice!'' imitirala je Lela crnogorski akcenat .
''Otkud ti ?'' iznenadila se kada je na ekranu ugledala neki njoj nepoznat broj.
''Pa došla sam i ja, videćemo se za koji dan. Stigla bih i ranije, nego znaš , kad ti Nenad daje instrukcije mora bar nešto da krene naopako'', objasnila joj je.
''E ovo mi je novi broj, umemoriši ga. Imam svašta da ti pričam''rekla joj je smejući se. 
Veza se prekinula.
''Gde idemo?'' pitala ga je tog jutra dok su oblaci plesali iznad mora.
''E da vidiš gde žive najčasniji ljudi ove zemlje'', smejao se.
''A gde?'' i dalje je bila u čudu.
''U planine. Videćeš, lepo je.'' odgovorio je i dodao gas.
More se izgubilo iz njenog vida. Vazduh je bio hladan i svež, a tamna i , činilo se, beskrajna šuma poput onih začaranih iz bajki se prostirala svuda okolo.
''Prelepo je'', rekla je samo.
''Je l' jeste? Nisam ni ja ovde bio dugo'', komentarisao je.
''Evo ti moja jakna kad me ne slušaš , ovo je planina'' , podsećao ju je skidajući jaknu.
''Gledaj- ono tamo ti je Savin kuk, pa ovaj do je Međed, eno ti ga najviši Bobotov kuk, a ono poslednje ti je Crvena greda'', upoznavao ju je sa vrhovima Durmitora.
''Baš izgleda jezivo'', primetila je posmatrajući gole vrhove okovane stenama.
I zaista , činili su joj se ogromnim i velačnstvenim, ti planinski vrhovi naspram kojih se ona osećala malom.
''Što jezivi? Meni nisu, baš su lepi'', začudio se.
''Je l' si bio na nekom od njih?'' , pitala ga je radoznalo. Pokušavala je da zamisli kako izgleda stajati gore, tako blizu nebu , na nekom pustom vrhu, i gledati ceo jedan svet kako diše i kreće se ispod.
''Ma davno, kao klinac. Nije to tako zanimljivo,znaš. A treba oprema i sto čuda, nezgodno je malo'', objasnio je.
Noć koja je bila pred njima odisala je svežinom i mirisom suve trave. U daljini su se mogli čuti zvukovi planine, hladnog i oštrog vetra , borovih grana koje su se njihale i trave koja je šuštala.
Bio je mrak. Onaj pravi, beskrajni mrak. 
Mrak koji ne remete veštačka svetla . Mrak koji počinje od ivice zemlje i pruža se sve do samog neba. Milion zvezda , manjih i većih, je gorelo iznad njihovih glava. Svaki pedalj tog prostora delovao čarobno. Što bi ga čovek duže posmatrao , sve bi više oklevao  da se kreće po njemu. Iz straha da ne pokvari tu čaroliju , da je ne pretvori u stvarnost.
Kuće su bile od drveta , sa crvenim krovovima od lima. Ograde su bile od tarabe, a iza svake od tih drvenih kuća se nalazila bašta sa drvenom štalom. Ispred tih kuća su sedeli visoki i zamišljeni muškarci, koji su pušili i pili rakiju zajedno sa ženama , mahom u crnini. Ovde su žene počinjale nositi crninu sa prvom smrću u kući i porodici, i svlačile su je tek onda kad bi ta ista smrt došla po njih, i dodelila ulogu 'stare majke' nekoj drugoj, nešto mlađoj ženi, ozbiljnog i tmurnog lika, koji krije lepotu i sve što ona nosi sa sobom.
''Je l' ti lepo ovde sa mnom, a?'' čula ga je iza svojih leđa i osetila njegov dodir.
''Da!'' rekla je samo.
''E dobro onda'', dodao je tiho i spsutio usne na njenu kosu.
''Je l' ti hladno?'' pitao je.
''Malo, ali ti ćeš da me greješ'', veselo je rekla.
''Naravno'', dodao je uz osmeh.
Ležali su jedno kraj drugog dok je planina tonula u svoj noćni san.
''Idemo sutra kući,ok?'', rekao je tiho.
''U Beograd?'', pitala je iznenađeno. I pored sve lepote mora, bogatstva mirisa i zvukova, njen grad u kome je njen dom, nedostajao joj je i sve češće je koračala beogradskim ulicama u mislima.
''Ne. Dole idemo. E da, ''kockari'' će biti u Podgorici za koji dan'', rekao je tek onako.
''Kako ?'' iznenađeno je pitala.
''Lepo, videćeš.'' nastavio je ravnim tonom.
''Ali...'' , krenula je nešto da kaže, a nije ni sama znala šta.
''Šta ?'' , pitao je.
''Ja sam mislila da ćemo se uskoro vratiti kući.'', samo je rekla. Osećala se izneverenom negde.
''Pa nećemo. Ti kad hoćeš idi tamo kod tvojih i to. '' , čula ga je.
''I nisi mi ništa rekao?'' , nije uspela da izdrži.
'' Šta bre ti nisam rekao?'', iznervirano je pitao.
''Da se selimo'', podsetila ga je na bitnu stvar koju je zaboravio .
''Ma stani , videću još, polako bićemo još neko vreme ovde'', odbrusio je.
''A ja? '', insistirala je .
''Ti si sa mnom. Gde sam ja , tu si i ti. I to je to .'', pokušavao je da završi razgovor koji mu, očigledno, nije prijao. 
''Znaš ja nisam stvar'', rekla je tiho.
''O čemu ti pričaš?'' , čula je.
''Mogao si da mi kažeš, bilo šta. Ne tako, da me uzmeš i preneseš gde ti odgovara'', objasnila je konačno ono što je osećala.
Ćutao je nekoliko trenutaka.
Kao da je razmišljao šta da kaže ili kao da nije verovao u ono što je čuo u toj hladnoj i vedroj noći.
''E dosta! Ne mogu da objašnjavam ništa'', odbrusio je.
Bili su daleko jedno od drugog. Opet, ne toliko fizički daleko , ali dovoljno da im se tela ne dodiruju u toj postelji. Dve duše su , u tom času, jedna drugoj okrenule leđa.
On je ćutao, a ona je šarala pogledom po zidovima te prostorije. Sve je potonulo u tišinu, miris tišine se mogao osetiti svuda. U vazduhu, u krevetu, na maloj terasi , bilo gde.
Noćni sati su odmicali ,sporo, ali sigurno. Zvuci novog dana , koji još nije bio na vidiku, su se mogli čuti jer je to bio prostor koji je naučio ljude da žive u mraku.
''Malo mi je hladno'', rekla mu je u tom gustom mraku.
Ćutke se okrenuo ka njoj i zagrlio je .
Snovi su polako počeli da joj plešu pred očima.
''Nije fer'' ,pospanoj otimalo joj se u mislima.
Snovi su je pobeđivali i donosili sliku njenog grada. Sivog i okupanog kišom. Belog, prepunog gužve , pod snegom. Veselog , živog , ispunjenog mirisima jorgovana i suvog lišća tokom jesenjih i prolećnih meseci. Vrelog i pustog, sa asfaltom koji se topi, i ljudima koji hrle na Adu tokom leta. 
Sanjala je, te noći u maloj planinskoj varoši u njegovom zagrljaju, okružena stenama, gustom šumom, ponekim ljudskim ili životinjskim krikom . Obruč te planinske tame , činilo se, bio je sve uži i uži , sužavao se oko nje i pretio da je uvuče u svoju utrobu.

 

Još jedna zima je polako, ali sigurno jenjavala. Bila je teška, previše duga i pusta.

Bivšem predsedniku je otpočelo suđenje u Hagu, tako da je narod dobio novu zabavu ili muku, kako god.

Svi su ,mahom, citirali Miloševića, imitirali njegove pokrete i način govora, neko se oduševljavao načinom na koji se brani, a neko zgražavao.

''Ču li to ono? ''U laži su kratke noge'', rekao onom Albancu u kolicima,a on bez nogu. Sve je rekao, takav se jednom rađa'', neko je komentarisao.

''Ma ubiće ga tamo kao psa. Nema nazad za njega , i ne treba sve je upropastio'', pričao bi opet neko drugi.

Mišeljenja su kao i uvek bila podeljena. Ipak svako ko je imao iole bistar vid, mogao je videti samu jednu sliku: jedno krizno i ratno vreme je bilo završeno. Počinjala je jedna nova epoha , epoha otplaćivanja dugova koji su napravljeni u vremenu ratova, tajnih službi i ljudi sa one strane zakona koji su svojim delima koja su činili za jednu propalu vlast oprali obraz ,stvorili milione i ni po koju cenu ih se nisu želeli odreći. Jedna nova, sasvim drugačija kriza je počinjala , dok se još poneka optimistična duša nasmejanog lika nadala boljem sutra.

Ona je mahom svoje vreme provodila sa Lelom.

Upoznavala je tu devojku ,tek nešto stariju od nje , onako kako se upoznaju ljudi koji na ovaj ili onaj način postanu bliski i životno povezani.

''Je l ' ti ponekad nedostaje Crna Gora?'', upitala ju je jednom interesujući se za njeno poreklo.

''Pa šta znam...Nedostaje mi, ali baš retko, jer sam ja davno otišla odande. Sad kad pogledam to i nije bilo tako davno, ali se toliko toga desilo za to vreme, da mi se čini kao da je bilo pre sto godina'', govorila joj je plavuša duboko zagledana negde.

Bio joj je poznat taj osećaj. I njoj se činilo kao da je neko vreme i kao da su neki ljudi sa njom bili davno, u nekom drugom životu. Njihovi likovi su počeli da blede, a glasovi da bivaju tiši. Sanje i njenog smeha bi se sećala svakodnevno, ali nekako kroz maglu.

''Što je ukusna ova čokolada. Šta je ovo?'', pitala je jednog dana svoju drugaricu.

''Ma nemam pojma. Neka strana , doneo mi Nenad'', odgovorila je.

Ukus kao da je oživeo sećanje i pokrenuo bujicu sećanja.

''Ajde da pojedemo ovo, neće više da stoji za ukras. Doneo moj ćale sa puta. A keva je čuva , jer je lepo upakovana. Ja sam do sada verovala da su ukrasi od porcelana'', rekla je tog davnog popodneva 1996.godine Sanja dok su sedele u njenoj sobi.

Iako je to bilo pre nepunih šest godina, ona se više nije mogla setiti koji je to bio mesec, da li je bio dan ili veče i šta su radile pre i posle toga. Nije mogla, ma koliko da se trudila da napregne svoj um.

Bledelo je , spiralo se, to sećanje, zajedno sa snegom koji se topio na beogradskim ulicama.

Njegovi pozivi , te zime, moglo se reći bili su česti ,ali kratki.

''Je l' si dobro?'' pitao bi samo.

''Da , a ti? Kako je tu? Ima li šta novo? je l'..'' , ona se već trudila biti opširna.

''Da, da. Sve je u redu, odlično sam. Vidimo se uskoro. Budi dobra, nedostaješ mi.'', prekinuo bi niz njenih pitanja skoro svaki put na identičan način i identičnim tonom.

Umelo je to da je izludi , ali kako nije bio tu, nije imala kome da se žali.

Lela je često mogla govoriti o tome, ali njena filozofija života i ljubavi je bila potpuno nova i drugačija, za nju.

''Ma šta se brineš ti, doći će pa ćete da pričate. Neka se on javlja samo. Nenad slično tako , samo on se i ređe javlja. Ma rekla sam ja da se ne brine- što napravi daleko, neka ostane daleko. Nemoj da krene za njim neka njegova, pa ugasio ga je'', smejala se.

''Ma daj , što si dosadna sa tim? Ko će da krene?'' , više nije mogla da izdrži da je ne pita što to stalno spominje.

''A ko...Pa svako . Eto ja naprimer, ja sam već jednom bila udata ,znaš?'', uvek je bila puna iznenađena.

''Nisam znala. Za koga?'' , nije mogla da veruje u to što čuje.

''E to ti je priča- ustvari nisam bila zvanično udata , jer sam tada još bila maloletna. Ali kada sam napunila osamnest on je krenuo u Nemačku i ja za njim, jao kad se setim samo'', sa nekim čežnjivim osmehom se prisećala.

''Zamisli mene , klinku iz malog mesta na moru koje živi samo leti i to jedva, kako sam se oduševila kada sam videla pravi, veliki grad i to evropski'', nastavljala je.

''Ogromne ulice, široke , veće nego ove u Beogradu . Sve sija i šljašti, kao neki cirkus. Puno izloga, puno ljudi, pa metro, pa podzemni prolazi, pa zgrade kakve hoćeš, ma neverovatno. I sve je nekako živo, sve kao da se smeje'', opisivala je jedna devojka , neobične i za nekoga tragične sudbine, svoj doživljaj velike metropole.

''A najjače je što sam se mnogo plašila , jer ne nisam znala nijedan jezik . Kad ono , malo po malo, cunjamo mi tako,a ja čujem srpski. E da si tad videla moju sreću, znala bi o čemu pričam. Pa ono ,uđem u prodavnicu , opsujem nešto za sebe, kad zgrabi me žena , neka starija, za ruku, gleda me i poče na našem da priča. Neverovatno , baš'', kao da je ta sećanja, posle dužeg vremena, vadila iz neke davno zaboravljene kutije na dnu njene duše.

I taman kad ju je ona htela da pita šta je bilo sa njim, priča se sama od sebe rasipala i otkrivala mnoga lica i mnoge istine.

''E lepo nam je bilo. Slagali smo se skroz dobro. Planirali smo da dođemo ovamo, da se venčamo i vratimo tamo. Pa ono radimo, budemo gastabrajteri jednog dana. Dođemo, sagradimo kuću , uživamo. Imamo decu , koja bi se rodila tamo, pa imala njihove papire, i strana imena naravno. Ja sam imala već listu imena, jedno je Erika bilo, sećam se'', sklapala je delove svog života kao neku slagalicu.

''Krenemo ti mi tako, posle nekog vremena, u jedan drugi grad , i njega uhapse zbog neke krađe šta god. Meni pravili probleme silne zbog papira, ali izvukoh se. Mislim da tamo više ne smem da priđem. I opet Crna Gora, opet more, opet sve isto. Čekaću ga , kao. Međutim sila boga ne moli. Sretnem ti jednu moju Crnogorku, odem sa njom za Beograd. Ona na jednu stranu, ja na drugu. Ona ti je vrh riba inače , lepotica. I tako, javim se ovim našima ovde...'' rasipala se , ponesene nekom željom da sa nekim podeli svoja sećanja, Lela.

''A kako si upoznala Njega?'' , iskoristvši trenutak njene nepažnje i obuzetost uspomenama , pitala je.

''Pa znala sam ja njega, da kažeš ,iz viđenja. Crna Gora ti je mala, zna se ko je ko tamo. Sretnem i njega u međuvremenu, tad je držao neki klub i došao iz inostranstva, ovde u gradu. Znao je on i mog oca ,inače. Počnem ja tamo da radim, pa onda ovde i eto...Ostalo je istorija, sve znaš'', možda svesna da je previše rekla, a možda i nije imala šta da kaže , završila je.

''A šta je sa tvojim roditeljima?'',usudila se da je pita.

''Ništa. Otac mi je umro odavno, a majka mi se udala isto odavno za drugog, nisam je videla dugo, mislim da na Kosovu živi, da, živi . Mislila sam na nju iskreno kada su počela sva ona sranja, bombardovanja i to.Ali šta ću joj ja, valjda je dobro.'' , odsutna odgovorila je.

''Srećna Nova Godina!'', kao da se taj težak razgovor nije ni vodio, čestitaše jedna drugoj.

Tako je otpočela ta 2002.godina u njenom životu.

Dani su se nizali jedan za drugim , i dalje sporo i dalje su bili obojeni mrakom.

U martu iste godine, država je promenila ime. Neki su to podneli teško, neki se nisu mnogo interesovali, a oni malo iskusniji u vazduhu su osetili neprijatan miris još jednog truljenja i raspada naroda i države.

''E pa kako ćeš sad bez tvojih Crnogoraca'', zajedljivo se našalila njena majka.

''Moji nisu tu, zvali se mi isto ili ne znam kako'', odgorila je ispijajući kafu u svojoj devojačkoj kući.

''Tvoj izbor, šta da ti kažem. Raspašćemo se sigurno'', odgovorila joj je ta žena gaseći svoju dugačku i tanku cigaretu u maloj piksli na kojoj je pisao naziv neke banje.

Slegnula je ramenima i nije želela ništa da kaže.

Reči koje su bile rečene su bile i istinite, a koje misli su se krile iza njih, nije želela da čuje.

Bilo je to još jedno sveže i prohladno jutro.

Magla tek što se pridigla sa zemlje,izgledalo je kao da se nalazi u nekom graničnom prostoru.

U prostoru bez zvukova i pokreta, u kome se ne živi niti umire.

U prostoru u kome se čeka odluka , poziv, šta god , i odlučuje da li će se krenuti levo ili desno.

A takve odluke, velike i životne, o kojima se misli godinama, ma koliko bilo teško da poverujemo, donose se samo u jednom kratkom trenutku.

Kuća je bila tiha, kao i prethodnih meseci. Na stolu je bila gomila knjiga, što ruskih ,što engleskih autora. Čehovljeve pripovetke, Miltonov Izgubljeni raj, čak i Frankeštajn od Šelijeve, zatim tužne pesme ruskih pesnika.

Veštački zvuk prolomio se kroz kuću.

''Halo, eeejjj!'' , uskliknula je veselo. Bio je to On.

''Šta radiš? Kako si? Jesi li dobro? Kad ćeš kući?'', i još bezbroj pitanja padalo je sa njenih usana.

''Čekaj'', smejao se '' U petak. Može u petak? Kreni u Crnu Goru. '' , rekao je samo.

''A ti?'', nije ga čula.

''A ja...Vidimo se'', konačno je rekao.

''Sve se dogovori sa Nenadom, on kreće večaras, zvaće te pre toga da se vidite.'', dao je još jedno uputstvo.

''Idem da se pakujem!'', uzvuknula je svečano i činilo se kao da u toj dalekoj zemlji iz koje je zvao ,odzvanja njen glas.

''Dobro, dobro, imaš vremena. Samo polako, sve će biti kako valja'', nekako tiše je pričao.

''Jedva čekam da se vidimo'', dodao je ne čekajući da bilo šta kaže.

Veza se prekinula. Magle skoro da nije bilo, nazirale su se okolne kuće i ograde , kao i parkirani automobili u njihovoj ulici.

Ubrzo je došao i dan njenog polaska.

Samo jedan kratak avionski let ju je delio od zagrljaja osobe koji joj je i previše nedostajao.

''Dobro to je to, onda. Ne brini ništa. Čekaću te ja tamo , kad stigneš, pa te onda vozim vamo'', u svom stilu objasnio joj je Nenad.

I brže nego što je očekivala , našla se u Crnoj Gori.

''Ajde ,rođaci, lakše malo'', svađao se Neša sa nekim tek onako usput.

Možda bi se i potukao sa nekim da Ona nije bila tu. Uvek je bio spreman za neki nered, kako bi Lela znala da kaže,'' jednom dnevno zakon mora da prekrši ,jer je u suprotnom njegov dan propao.''

Prisećala se tih njenih opisa i smejala.

Nenad je vozio brzo.

''Jer ok?'', pitao je sa uočavajućom greškom u govoru.

Da je neko drugi bio u pitanju, možda bi ga ispravila, ali njega nije htela. Bio joj je drag, na neki čudan način.

''Sve ok. Hvala ti.'', rekla je samo .

''Ma uvek. Čeka te on tamo, videćeš, lepo je. Sigurno si bila ovde već, šta ja pričam uopšte.'', govorio je za sebe pomalo.

''Eto stigli smo. Idem ja sad , imam neka posla. Ti odmori, raspakuj se. Sve najbolje'', u nekoj brzini je rekao, dodao gas i izgubio se u krivinama.

Pred njenim očima blistalo je more. Veliko , nemo i mirno. U njemu se ogledalo nebo, pomalo tmurno, ali prizor je bio lep. Okolo su se izdizala brda, tamna i tajanstvena. Mirisalo je na so, na cveće, na sve ono što voli.

Bio je to veći primorski grad, ali ne onaj u kome su proveli jedno leto. Ovo more, koje je gledala ispred sebe, iako je bilo isto kao ono, bilo je slobodno, otvoreno , beskrajno. Kao da je vodilo u neke daljine, neke nove prostore i pomeralo granice. Sve koje je do tada spoznala.

''Ej'', čula je konačno taj glas iza sebe.

Vrisnula je i bacila mu se u zagrljaj. Njegov osmeh, parfem , dah. Sve ono što voli, bilo je tu.

Posmatrala je , nekoliko trenutaka, njegov lik kao da pokušava da se uveri da je to isti čovek.

''Je l' sam se promenio?'' , primetio je.

''Nisi, isti si. A gde je brada?'', zezala ga je.

''Ipak sam rešio tebe da sačekam. Znaš da ja bez tebe neću ništa. '', zagrlio ju je.

Gubila se u tom zagrljaju koji joj je nedostajao. U nekim momentima, mislila je da se navikla na to što nije bio tu. Da nekako, ume. Međutim , tada je shvatila da je to bila samo zabluda.

''Au bre, pa šta je tebi? Kad idem kukaš, kad se vratim kukaš, sa tobom ne zna čovek, života mi'', smejao se.

''Pa mislila sam da nikad nećeš doći'', priznala mu je tiho.

''E to samo ti možeš da misliš. Kako bre nikad? Jedva sam čekao da te vidim.'', umirivao ju je.

''Stvarno?'' , nije mu davala mira.

''Najstvarnije'', potvrdio je.

''Je l' sam ti mnogo nedostajala?'' , pitala je.

''Nego šta.'',poljubivši je u kosu rekao je.

I nije on nju pitao , što je imao običaj, da li je on njoj nedostajao , koliko i kako.

Kao da je shvatio, samo je ćutao.

Neko vreme su ležali u tišini jedno kraj drugog. Tišini tog prebivališta ili novog doma, ni sama nije bila sigurna.

Morski vazduh je opijao i zanosio. Ona je ,zatvorenih očiju, ćutala u njegovom zagrljaju.

Konačno joj se činilo da sve što treba da bude tu, da je tu.

I valjda, u strahu da neki pokret ili neka reč ne pokvare tu idilu, umirila se.

I on je činio isto.

''Je l' ti se spava? Hoćeš da spavamo malo?'', pitao je.

Samo se namestila kraj njega , kako joj odgovara.

Zagrlio je onako kako najviše voli i ćutao.

''Nije zaboravio'', otelo joj se u mislima.

''Previše dugo si me ostavio samu'', rekla mu je posapana i tek tada shvatila koliko je bila tužna zbog toga.

''Znam, znam. Neću više, obećevam.'', šapnuo joj je.

Posle toliko vremena, tonuli su zajedno u snove.

Dok ju je umor, sa kojim se borila prethodnih meseci, polako stizao u daljini je, napolju su odzvanjali zvuci tog , za nju, čudnog podneblja.

Crnogorski naglasak, taktovi orjentalne muzike koji su dopirali iz ponekog lokala. Koraci, visokih i snažnih muškaraca, koji drže do samo sebi znanih principa, smeju se i vesele, šarajući okolo pronicljivim pogledima. Škripa guma i kočnica. Poneki uzdah mora. Topli povetarac. Poneka psovka, i poneki ženski glas koji neko nestašno dete grdi i naziva poganim. I tišina , neka neobična tišina u svemu tome. Tišina koja miriše na mrak, na tamu, koja obavija sliku tog prelepog prostora, u kome u svakom času se sve može pretvoriti u lokvu krvi, veliku i mirnu ,poput tog prelepog mora koje je ona neobično volela .

Jesen 2001.godine je bila obojena bojama prirode koja se sprema za počinak i uzdasima umornog naroda . Umornog od prepreka koje su mu se nalazile na putu ka sreći , kao i od strahova da može biti gore nego što jeste, nego što je ikad bilo.
''Au napadoše Amerku!Neka, neka ničija nije gorela do zore!'', čulo se tog 11.septembra u Beogradu.
''Ma kako te nije sramota? U toj zgradi su bili nedužni , obični ljudi,a ne Klinton i Olbrajtova. Budalo.'', odzvanjalo je.
''I mi smo bili nedužni gluposne. Pa šta ? Neka im, neka .'' ,sladali su se neki rušenjem bliznakinja.
''Joj nećemo mi valjda biti krivi? Opet će biti rata'', neka paranoja se uvukla među svet.
Pojava terorista negde tamo je odjeknula glasno. Pomisao na to da možete sediti u kafiću sa porodicom i prijateljima , u koji može ući sasvim obična osoba, naručiti kafu i eksplodirati zajedno sa vama i vašim najmilijima, nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
''Neće nas niko, pa čad ni balije'' smejao se on ''Konačno imamo zajedničkog neprijatelja'' rekao je On jednom.
Nažalost ljudi se pre ujedine onda kad imaju zajedno protiv koga da se bore, nego kada treba zajedno nekoga da vole.
''Vau ,kako su zgodni ovi specijalci. Nisam znala da takve frajere imamo i to na jednom mestu '', smejala se Lela početkom novembra kada su se specijalne jedinice pobunile.
''Eto nešto dobro od te pobune', dodala je ona.
''Da. Vidi ovaj liči na Nenada'', pokazala joj je jednog od njih .
Smejale su se.
''Dokle ste vi stigli?'' upitala ju je.
''A dokle..Klasika ,ide pa se vraća ,ali funkcionišemo. Rekla sam mu uhvatim li ga sa nekom , neće mu pomoći ni bog ni đavo. '' pretila je više za sebe.
''Ma nećeš bre, šta ti je.'', tešila je svoju prijateljicu.
''Vidi , ako hvata krivinu, neka hvata ali da ja ne znam. Prvi znak da te neko ne voli i ne poštuje je da ga baš briga hoćeš li saznati ono što ne treba. Ako već krade , neka krade da ga ne uhvate'', iznosila je svoju životnu filozofiju plavuša.
''Ako ću ja zbog njega opet da se selim ,možda, lepo bi bilo da to ceni'' , otkrivala se.
''Gde ideš?'' , pomalo umorna od odlazaka onih koji su joj manje ili više dragi pitala je.
''U Crnu Goru. Možda. Videćemo se , ne brini.'' , kao da se ujedala za jezik dok je izgovarala te reči.
Tih dana ,ona nije propuštala da bar jednom nedeljno okrene broj Sanjine majke.
Prvih nekoliko razgovora je su obojile kratke i šture rečenice.
'' Eto to bi bilo to. Dobre je, bolje. Odlazi na terapije kod psihijatra, pije lekove. Tetka je pazi i ona je tamo doktor ,inače. Nismo hteli ovde da ostane, jer znaš kako to ovde ide- daju im lekove koji još gore deluju'', jednog maglovitog jutra objašnjavala joj je ta žena.
Nervozno je lupkala prstima po stolu, grickala usnu. 
Bolelo je da sluša tako crne vesti o ljudima iz jednog lepog vremena. Bolelo ju je da , u svakom razgovoru, shvati da je jedan svet srušen bespovratno.
''Hvala ti sine...Hvala ti što zoveš. Niko skoro, osim tebe, ne zove. I šta god da ti zatreba,  javi mi se. Ja te volim kao i nju'', rekla je majka njene drugarice. 
Njoj je ponekad nedostajalo da priča sa osobama slične njenoj majci. Sa svojom je pričala, ali nekako poslovno i zvanično. Nekako tiho, sa pogledima koji se mimolilaze ,i dave u moru neizgovorenih reči i rečenica .
''Jel bi mogla da se vidimo sutra?'' bilo je Mirino pitanje jedne vedre i sveže večeri.
''O, da . '' ,sa nekom srećom u glasu joj je odgovorila. Nije se mogla setiti , kad ju je videla poslednji put. Davno je bilo. Ponekad su se čule telefonom, ali viđanje nisu spominjale. Njihovo prijateljstvo kao da je bilo stavljeno na neko čekanje mučno, dugo i neizvesno.
''Čestitam ti!'' , uskliknula je kad joj je njena drugarica saopštila da je trudna. 
''Lepe vesti '', konačno mislila je u sebi.
''Dobro sam , eto. Malo mi bude muka, ali je sve u redu. Čekala sam da zagazm u treći ,pa da objavim, ne valja se pre'', objašnjavala je.
''Nego htela sam da te pitam nešto...Je l' istina ono za Sanju?'' radoznalost je progovorila.
''Pa sad nešto da , nešto ne. Upala je malo u neke probleme , verujem da će se izvući'' , objašnjavala je Ona ,dok su njene želje govorile više nego razum.
''Valjda si u pravu. Ma ona je uvek bila čudna, toliko da me ne čudi ništa.'' , rekla je Mira.
''Šta te ne čudi?'' začuđeno ju je pogledala.
''Pa sve to, eto. Ne možeš da da veruješ da je svet samo tvoj. Moraš i jednom da se uveriš da nije ,a to boli. To je život'', filozofirala je negde zagledana u daljinu.
''A tebi je milo ,šta?'' nije izdržala da joj ne da do znanja da je prepoznala skriveno zadovoljstvo u njenom glasu.
Mira ju je pogledala sa čuđenjem. Nekoliko trenutaka kao da je zurila u njen lik ,pokušavajući da ga prepozna.
''Ne, nije mi drago. Ali seti se kakva je ona bila – uvek je sve znala najbolje, svima je htela da začepi usta. A vidi sad..'' govorila je.
''Znaš kako draga, svako u životu može pasti. I ti i ja i bilo ko. Zato bolje ćuti, ne znaš šta tebe čeka sutra'', pokušavala je biti kratka, jer bi u svako produženje ove rasprave dovelo do svađe.
''Ma znaš , ja tebe ni ne poznajem više majke mi. Skroz si čudna. Meni si našla u ovakvom stanju tako da kažeš, e bre, nije te sramota. Mada ne čudim se znamo sa kim živiš, zato si i takva.'' siktala je Mira.
''Ako će tebe to učiniti srećnom, veruj da sam ja najnesrećnija osoba na svetu. I nisam ti poželela ništa loše, već sam ti samo rekla jednu veliku istinu'', govorila je dok je ustajala. 
I zaista , to je bila jedna velika istina koju smo svi spoznali pre ili kasnije.
Od tog dana sa Mirom se čula veoma retko. Uglavnom povodom onih važnih datuma , kada nam srce omekšaju šarene boje i lepe reči, pa poželimo da oživimo uspomene.
''Moram da se nešto konsultujem sa tobom'', rekao je sav važan jedne večeri koju su provodili kod kuće.
''Slušam'', bila ozbiljna.
''Hoću da promenim imidž, ali moraš ti da se složiš'', nastavio je.
Njen smeh je izazvao njegov.
''Kako? Menjaš boju kose?'' šalila se.
''Ne, promeniće se sama'' , rekao je.
''Pa šta onda?'' bila je nesrtrpljiva.
''Da pustim bradu, šta misliš?'' pitao je.
Pogledala ga je. Lepo bi mu stajalo, ma kad ga je ona gledala njemu je sve lepo stajalo.
''Mislim ne onu ko pop ne sekiraj se. To mi već ne bi stajalo, jel?'' naslonio je glavu na njeno rame.
''Ne bi nikako. Pusti, jedva čekam da vidim kako će da ti stoji. Ako mi se ne sviđa ,onda ćeš da se obriješ'', kikotala se.
''Sve po želji'', rekao je i zatvorio oči.
Veče napolju je bilo tiho i vedro.
A njena želja je bila da izgleda upravo tako kako je izgledalo.
''Dođi do 'kockara' '', rekao je kratko preko telefona sledeće večeri.
''Ćao, ćao'', pred nju je iskočio Nenad . Bio je veseo i raspoložen, nekako je sijao što bi se reklo. Na njega takvog i nije navikla . Uvek je bio ljubazan, ali ozbiljan možda pomalo i ljut na nekoga , izgledalo je. Na licu ovog mladića igrao je neki osmeh, širok i iskren.
''Ljubav očigledno menja ljude'', zaključila je , čudeći se da čak može promeniti i one poput Nenada.
I bila je srećna zbog njega.
Mimošla se sa nekim nepoznatim licem, bez osmeha, čiji ju je blagi pogled zakačio u prolazu.
Sela je pored Njega.
On je razgovarao sa nekim ljudima, neki su joj bili poznati, a neki ne.
''Dobro onda ,idem i ja sada. Javi ti sutra pre nego što bude. Vidimo se'',   reče jedan od njih i ode .
Ostali su sami,a ona ga je uhvatila za ruku.
''Falio si mi'', rekla je iskreno. Nije ga videla od jutros.
Nasmejao se.
''Idem sutra na put'', rekao je samo.
''Biću nešto duže,a onda se nalazimo videćemo gde'', nastavio je.
''A što , jel sve u redu?'' zanimalo ju je.
''Sve je u najboljem redu, bolje biti ne može'', odgovorio je sigurno.
''Dobro '' rekla je samo. 
Veče je proticalo kao i svako na tom mestu. Poneki ljudi, pogledi, glasovi. Tajanstvena i pomalo neobična boja bojila je to mesto, ljude i predmete. 
Navikla se . Više joj nije bilo ni čudno i neprijatno tu. Kao da je počela da upoznaje dušu tog mesta i na neki njoj čudan način da je razume.
'' Ne veruj tom ništa, on ti se smeje kao Jovanka Broz'', bile su neke od mudrosti koje je mogla čuti tu.
''E najbolje bi bilo mesto ruleta da uvedeš ruski rulet ovde'', cerekao se jednom Nenad dok je pričao sa Njim.
''Nije ti to loša ideja'', govorio mu je On kroz smeh.
''A ko će da zavrti krug?'' nastavljali su sa svojim smejanjem.
''Pa ja,'' reče Nenad .
Potapšao ga je po ramenu. Činilo se da tog momka voli na neki čudan način, što je par puta diskretno i rekao, jer nije bio od onih ljudi koji su voleli da pričaju o svojim osećanjima. 
I dok je ona tako tonula u svoje misli, sedeći pored njega , napolju je već padao mrak. Jesenji, tihi, prepun šuštanja hladnog vetra.
''Šta je tebi bre?'' pitao ju je .
''A što moraš da ideš, koliko ostaješ?'', bila su pitanja kojima ga je zasipala jedna zaljubljena osoba.
''Eto moram. Ne znam, duže malo ,zvaću te.'', rekao je samo, gluv i slep za nju.
''A gde?'' , želela je da zna.
''Z V A Ć U  T E '', ostajao je isti .
Završen je i taj razgovor bio, ako se tako uopšte i mogao nazvati. 
Ona, nekako tužna i prazna, tonula je u neke plitke snove.
On je ostao još neko vreme budan, zagledan u noć ,koja je pred njegovim očima sijala poput dijamanata i imala svoju cenu, mogla da se naruči, upakuje u kesu i kupi, kao i sve u životu, kako je on sam verovao.
Jutro koje je svanulo bilo je neobično maglovito i tiho. Tek poneki veštački zvuk, bi se provukao između njih.
Oni su ćutali.
''Hoćeš da me pratiš?'', rekao je nezainteresovano.
''Hoću'', iznenadilo ju je njegovo pitanje. Prošlo je već podne, tišina je bila sve gušća i teža.
I ovo je bio prvi put da je išla da ga prati na aerodrum. Nikada to nije voleo. 
Ipak to nije doživela kao nagradu ili uspeh. 
''Pa srećan put'', rekla mu je samo.
Gledao je besno nekoliko trenutaka i samo izustio '' pa hvala''.
Stajali su tako jedno naspram drugo kao dva dobra prijatelja koja su se posvađala i svaki od njih veruje da je u pravu.
Međutim , nekada zarobimo reči na usnama jer veruju da samo one mogu da otkriju naša osećanja , a nismo ni svesni da one vrlo retko odaju tajne.
Osetila je jednu toplu suzu na svom obrazu.
''Ej bre, šta je tebi? Ajde nemoj da plaćeš, pa ne idem ja od tebe nigde. '' govorio je nekako nežno, možda čak i sa nekim osećajem krivice u glasu ili je to bila samo njena želja, no nije ni važno , njoj je to tako zvučalo.
Čutala je i gubila se u njegovom zagrljaju. Kao i uvek, čvrstom i snažnom. Nije želela da mu kaže šta oseća, nije bio trenutak, a i postala je svesna da on to ne može razumeti.
''Izvini'', rekla je.
''Ma nema veze , zvaću te ja, videćemo se '', rekao je.
''I da imaš bradu kad se budemo videli'' podsetila ga je na njihov razgovor i smeh. 
''Obavezno. '' nasmejao se ,spustio svoje usne na njene i ne okrećući se nestao.
Njemu je to bilo tako lako, činilo se.
Da odlazi i vraća se. Da živi u nekom svom svetu u kome sve ima cenu.
Veovala je da mu tako i prija da tim cenama i ciframa sve opravda i objasni. Drugačije nije znao, shvatala je. 
Sačekao ju je njihov dom tih i mračan. Mislila je, da upali sva svetla u njemu , tu tamu neće oterati.
Sačekala su je jutra u kojima nije imala kome reći ''dobro jutro''.
Sve duže zimske noći i kratki, dosadni dani.
Beograd je mirisao na zimu. Na one tople praznične dane , ispunjene veseljem , smehom i snovima koji izgledaju kao ostvareni.
Činilo se da je svaka kuća u njenom komšiluku dom, osim one u kojoj ona živi.
Da svako svetlo koje dopire iz neke od tih kuća, sija nekim toplim i zlatnim sjajem , sem svetala u njenoj kući, koja su joj ličila na neku veštačku svetlost koja umara već umorne oči.
Pobeđena , jednog ledenog popodneva dok je očekivala najavljeni sneg, spustila je glavu na jastuk ,verujući da se u snovima kriju neki zvuci i lepše slike.
Kroz tihu i praznu kuću prolomio se jedan uznemirujući zvuk.
Trgla se, oteravši neki šareni san koji se spremio da je osvoji.
''Halo?'' javila se na nepoznat broj.
''Nedostaješ mi'' bio je to poznat , očekivani glas ''Znam da je u Beogradu hladno i loše vreme i da si kod kuće, ovde je lepo, ali j***š sve to '' govorio je .
Razgovarala je sa njim nekoliko trenutaka, ne želeći da taj razgovor prestane. Konačno tišina i tama u kući kao da su počele da se razilaze.
''Jesi li promenio imidž'', pitala ga je.
''E neću da ti kažem. Videćeš uskoro. Zovem te.'', odgovorio je veselo.
Veza se prekinula.
Napolju je padala ledena kiša, vetar je divljao i vrištao, a ona ne paleći svetla , ležala je sa osmehom uživajući u tim zvucima noćne igre , sjajne i blještave

Beograd je bio okupan suncem, toplim vetrom i mirisima koji najavljuju leto.

Glavna tema ,tih dana, bila je hoće li Milošević biti izručen Hagu.

‘’Hoće li ga dati...Ili ipak neće...’’ milion glasova se čulo stopljenih u jedan.

Nije mnogo mislila o tome.

Mislila je o svim onim događajima koje trebala za koji dan ostaviti iza sebe, a koji su počeli da dobijaju lik stvarnog života i to njenog.

Sanju više nije videla, ali se čula sa njenom majkom. Tih dana , jednim letom, njena prijateljica ju je napustila i otišla u pravcu severa.

‘’Biće je joj dobro tamo’’, tešila se , žaleći u sebi što nije imala priliku da joj udeli zagrljaj na rastanku.

Onaj topli, prijateljski zagrljaj koji osetimo tek nekoliko puta u životu.

Čuvala ga je u svojim rukama samo za nju.

Priča o silovanju i prebijanju njene drugarice je ostala neispričana. Nije znala da li je istinita ili ne, što joj je donekle godilo, jer joj je dopuštalo da veruje da ipak nije sve tako crno.

Njen svet je , tih dana, bio obojen nekim jeftinim svetlim bojama koje se daju lako oguliti .

‘’Došla sam da vam se javim, eto.Idemo na put prekosutra.’’ rekla je jednog sparnog podneva svojim roditeljima koji su sedeli u dnevnoj sobi kuće njenog detinjstva.

‘’Srećan ti put’’, rekli su skoro u isti glas , ne trudeći se da saznaju zašto i kome idu.

Posmatrala je nekoliko trenutaka svoje roditelje. Majka je imala visoko podignutu punđu, koju je nosila uvek kad bi bila kod kuće, otkako je Ona postala svesna sebe. Primetila je da nosi naočare i kod kuće ,a ne samo na poslu . Otac je bio onaj stari isti duhoviti čovek , ovog puta nekako ozbiljan, neko tmuran.

Na polasku , činilo joj se kao da joj je želeo nešto reći. Osetila je reči koje su mu igrale na usnama, koje su svakog trenutka mogle da se sapletu i padnu pred nju.

‘’Imamo novo mače’’, rekao je ‘’ Ukralo je novčanicu pre neki dan i igralo se sa njom’’, nastavio je.

Nasmejala se.

Bila je ,tada već , sigurna da je želeo nešto važno da joj kaže , jer kad se odustane od važnih reči , na pozornicu stupaju neke sasvim nevažne.

‘’Znam da idete. Rekao je on juče. E nedostajaćeš mi’’, rekla joj je Lela. Pokušavala se setiti kojoj je skoro rekao da će mu nedostajati. Osim njega, niko. Prijalo joj je da čuje te reči, ne mareći da li su istinite ili ne.

Vrlo brzo , pred njenim očima je bilo more okupano maglom. Činilo se kao da je zarobljeno u njoj, kao da se talasa ne bi li joj pobeglo, ali nije uspevalo. Bila je na jugu italijanske zemlje. Osećala je miris tog juga:nemrnog , nežnog , mračnog i svetlog, ali nikako hladnog . Krio je , taj jug, u sebi vrelinu onu koja dolazi iz svakog nemirnog srca , iz svake uznemirene duše.  Za razliku od hladnog, bezosećajnog, uvek dalekog severa .

Dok ga je držala za ruku, shvatila je, negde ,da je on ponekad podseća na sever, a ona sebe samu upravo na taj jug.

Ali nije želela mnogo misliti o tome.

Dok je sedela na terasi,a on telefonirao osetila je kako se svi oni problemi , loše vesti , tužni izrazi lica kriju iza njenih leđa koje je okrenula Beogradu, negde u tami se guraju i šapuću, čekajući svojih pet minuta.

‘’E to je to ,onda. Je l’ ti se sviđa ovde?’’ pitao je dok su koračali kraj mora.

Bilo je tmurno, ali nekako prijatno.

‘’Da, vidi ovo kamenje’’, rekla je posmatrajući masu crnog kamenja.

‘’Vulkansko’’ dodao je posmatrajući je.

‘’Bio si ovde?’’ zanimalo je.

‘’Sto puta. Ali nisam nikad nešto dugo boravio’’ kao za sebe ,nastavio je.

‘’A sa kim si bio?’’ nastavljala je.

‘’Sa raznim ljudima, imena ti ne znače puno. Da, znam šta tebe zanima, i sa bivšom ženom sam bio, ali ne toliko ovde koliko u jednom većem gradu u kom ćemo biti za koji dan’’ , smejao se.

I bio je u pravu, morala je to priznati.

O toj ženi joj nikada nije mnogo pričao. Tek po neku reč bi joj posvetio , sasvim običnu, sasvim nebitnu.

Ti njihovi dani su se nizali poput perli. Nije joj bilo dosadno, osim jednog popodneva i večeri kada nije bio sa njom. Tog vedrog dana čitala Bokačove pripovetke pokušavajući ,preko tih redova , da upozna dušu ljudi koje je sretala na širokim gradskim ulicama, okružene prelepim katedralama.

Stajao je naspram nje, pružajući joj ruku.

‘’Ajde , hoćeš da idemo da se prošetamo?’’ sa osmehom je pitao.

Pružila mu je ruku.

Shvatila je da se nikada , za svo to vreme, nisu prošetali zajedno.

Toliko malih i običnih stvari oni nisu radili zajedno, i ponekad je osećala veliku tugu zbog toga.

Koračala je kraj njega, u tišini. Mimoilazila se sa ljudima nasmejanim poput njih. Sa zaljubljenim parovima, mlađim i starijim roditeljima sa decom, koji su zastajali,smejali se, govorili nešto što ona nije razumela, ali po njihovim licima shvatala je da govore o svakodnevnim stvarima. Malim , na prvi pogled, nebitnim. A zapravo previše bitnim i velikim zbog toga što čine život.

‘’Ova ulica se zove po vulkanu, jel tako?’’ pitala ga je.

‘’Jeste, ovde ti je sve u znaku tog vulkana’’ potvrdio je. I kad je malo bolje pogledala oko sebe , shvatila je da je tako. Gomila razglednica, sličica, suvenira razne vrste nosilo je ime tog vulkana, najvišeg u Evropi.

I dok je ona tako koračala, negde u daljini, sanjala je Etna ,okružena skamenjenom lavom i mrakom. Podsećala je nju na srce ,previše veliko i toplo, ali sticajem okolnosti okovano lažnom hladnoćom , koje će morati jednom da pukne i izbaci tu ljubav iz sebe.

Još jedna noć je tekla pomešana sa zvucima juga. Poneki zvuk neke ulične violine, toplog povetarca koji je šaputao koješta moru i melodičnog italijanskog jezika ,lebdeli su u vazduhu.

Grlio ju je. Nasmejan. Pomalo detinjast i neozbiljan. Rasterećen . I njen, potpuno njen.

‘’Ajde reci mi iskreno, jel imaš neku ljubavnicu ovde ili si imao?’’ kikotala se u mraku.

‘’Što? Ja ti nisam dovoljan ,pa ti još i neka žena treba?’’ smejao se.

‘’Pitam te, kaži mi.’’ nastavljala je.

‘’A šta ako neću?’’ čula ga je.

‘’Onda ću te izujedati.’’krenula je u svoj napad.

‘’Nemam , zaista nemam’’, odgovorio je.

‘’Dobro ja ću da ti verujem’’, gnezdeći se kod njega, odlučila je.

‘’To mi se dopada’’, već je bio ozbiljan.

‘’Ipak svakako ću bar jednom da te ujedem’’, skočila je ,spuštajući usne na njegov obraz.

‘’Nisam mislio da nećeš’’, smejao se, ali se nije branio.

Zaspali su . Zagrljeni i  potpuno spokojni.

‘’Vidiš kako je lep pogled’’ pokazivao joj more sa vidikovca iz malog antičkog grada.

‘’Osećam se kao da stojimo na velikoj terasi’’ uzviknula je.

Nagnuo se ka njoj i poljubio je u kosu.

Ponekad se ,kraj njega, osećala kao dete.

Još nekoliko gradova se našlo na njihovom putu.

Toplih, obavijenih dahom prošlosti i misterijom.

Smejala se tih dana zajedno sa njim. On je bio baš onakav kakvog ga je zavolela.

Stajala je i posmatrala more. Osetila je njegov dodir na svojim leđima.

‘’Volim...Volim što si tu’’, šaputao je dok je stezao ‘’Nemoj da ideš nikada’’, rekao je i odaljio se.

To je bio On.

Zaboravila je , bar na trenutak, sve one brige koje su je proganjale.

Volela je tog čoveka ,koji je spavao mirno kraj nje. Tog čoveka koji je prvi put zaspao , te sveže večeri na primoriju.

‘’Je l’ moramo da idemo odavde?’’ pomalo tužno ga je pitala.

‘’Moramo, da se vidim sa nekim prijateljima, upoznaćeš ih’’ grlio je.

Za samo jedan dan bili su velikom gradu , dugačkih ulica kojima je tekla reka ljudi.

Sedela je sa njim i njegovim prijateljima očito dobrim.

Iznova i iznova ga je upoznavala.

Otkrivala i sagledavala , i volela.

‘’I šta ti se najviše dopalo?’’, pitao je.

‘’Vulkansko kamenje’’, odgovorila je kao iz topa.

Počeo je da smeje i duboko zagledao u nju.

‘’Ti si...Ti si ,bre, dete još znaš’’ , kroz smeh joj je rekao. Zagledali su se, nekoliko trenutaka, jedno drugome u oči.

Ona u njegove plave , ledene, koje su ponekad sijale nekim opasnim sjajem. On u njene, tamne i tople, koje je voleo,kako je često pričao.

Toplota juga ostala je iza njenih leđa. Okružena crnom okamenjenom lavom , talasima i mirisima starog kamena.

Pred njom je sanjao Beograd ,okupan tamom i mirisom leta. Tama ,činilo se kao da se uznemirila i uskovitlala , razjapila svoje čeljosti i ispustila nemire.

‘’A u pizdu materinu ,bre. Jel si nesposoban ?’’, čula ga je dok je nameštala njihov zajednički krevet.

Ležala je ,svet se vrteo ,nijanse od najmračnijih do najsvetlijih su se razlivale ,poput toplih suza, i stapale sa tom nemirnom tamom.

Ta 2001.godina kao da je bila predodređena da donese neočekivane događaje.

Sa prvim vedrijim danima najveći idol, posle Tita, biva zatočen. Kao što to uvek bude u takvim situacijama , mišljenja i osećanja su bila podeljena. Sabiralo se, oduzimalo, prisećalo, preuveličavalo i umanjivalo realno, a ono iracionalno koje pripada svetu snova isplivavalo je na površinu zaslepljujući jedan kolektivni um.

''Heroj! Uhapsili su heroja! Nepravedno je ,pa nismo mi krivi za sve.'' zapomagali su neki.

''Ma rasturio je državu. Ej ,onakvu državu, treba milion godina da dobije'' sladili su se drugi.

Svako je video sliku koju želi, jer ljudsko oko je ipak najveći umetnik.

''Čestitam ti. Ovo ti je od mene,'' rekao joj je on poslednjih dana zime kada je odbranila diplomski rad.

To je bila prva velika stvar, činilo joj se, koju su uradili zajedno.

Osećaj pobedničke sreće lebdeo je u vazduhu, tih dana.

''Dobro...Završila si to, svaka čast'', pomalo ravnodušno i odsutno je zvučala njena majka.

Tih dana u njoj se probudio neki bes. Neka ljutnja , tiha i opasna, koja samo čeka trenutak kada će se pretvoriti u gnev.

Mira joj je čestitala. Posle dužeg vremena ,njih dve su normalno razgovarale preko telefona. Nekih pola sata. Pričale su o običnim stvarima. Mira se zanimala za nju,za njen život sa njim, za sve one pojedinosti koje  je do tada nisu zanimale i za koje nije imala vremena. Ona je samo odgovarala na njena pitanja, nije želela njoj da postavlja ista. Neki osećaj joj je šapnuo da će doći trenutak kada će ona sama odgovoriti na njih, bez toga da budu postavljena.

''Ne radim u struci, znaš. Nema svrhe ,baš sam pričala sa mužem. Radim u jednom butiku i nije mi loše. Ovako bih samo radila više , za manje pare'', objašnjavala joj je nesuđena kuma.

''Dobro, draga'' dodala je ''Ti najbolje znaš šta ti odgovara'', sasvim ravnodušno je zaključila.

Tih dana očekivala je Sanjin poziv. Zaslužila je čestitku, ako ništa drugo. Međutim, tišina je bilo jedino što je mogla čuti.

''Odoh ja. Tu sam blizu dođi večeras, ako se ne plašiš da voziš ,mada ja dolazim ujutru kući svakako'', brzo joj je saopštio poljubivši je u kosu ,spremajući se da krene u obližnji grad na severu zemlje.

''Važi'', dodala je samo.

Izašao je iz kuće ispraćen njenim osmehom, veselim lavežom svog psa i prijatnim vetrom koji kao da je svirao neku umirujuću melodiju.

Sasvim neočekivano ,naoblačilo se, i tek što je zamakao, počela je da pada kiša.

Sedela je u dnevnoj sobi njihovog doma, pijući kafu, u tišini.

Ipak će ga čekati kod kuće , rešila je.

I taman što je zatvorila oči razmišljajući o tome kako će je kiša uspavati, trgao ju je zvuk telefona.

''Halo, jesi li ti? Goca je na vezi, Sanjina mama'', dobro poznat glas je čula sa druge strane žice.

''Da , ja sam. Je l' sve u redu?'' bilo je jedino što je stigla da pita.

''Je l' imaš vremena da dođeš do nas večeras? Molim te. Izvini ako te prekidam u bilo čemu, hitno je. Nisam imala broj tvog mobilnog, pa sam zvala tvoje da mi daju.'' brzo je govorila žena.

''Sve je u redu, neka ste. Krećem odmah.'' izgovorila je kao po naredbi i počela da se sprema.

Nije ni izašla iz kuće ,a već je počela sebe da prezire zbog onog osećaja ljutnje sa kojim je živela , do pre nekoliko minuta.

''Kakva sam stoka! Nisam pomislila da ima neki problem'', prekoravala je sebe dok je pažljivo vozila mokrim beogradskim ulicama.

Kiša je padala, vazduh kao da je bio siv, sve oko nje kao da poprimilo boju pepela.

To su bili oni trenuci kada sadašnjost prestaje da postoji, a prošlost zauzima glavno mesto na pozornici. Datum, godina i sat prestaju da važe. Lica koja vidite postaju senke. Postoje samo oni momenti koji su vam nekada bili dragi.

Vračar. Mirne ulice. Neko je možda prolazio i kisnuo, neko zaustavljao taksi, ali ona to nije videla.

U tom trenutku, u toj ulici, ona je samo videla dve devojke od sedamnest ili osamnest godina, koje su jednom ,posle škole, krenule kod Sanje kući.

''Ajde kod mene dosado. Da pijemo kafu , da se zezamo,a možemo i ruski da prevedemo, ako si za'', rekla joj je Sanja.

''Ok, ali ne mogu dugo. Je l' imamo cigare?'' pitala ju je Ona.

I sada joj je bilo krivo što je te davne 1995. nije ostala duže kod svoje drugarice Sanje.

Svaka ulica, svako drvo, svaka ograda imala je priču.

U Sanjinoj kući, ipak se probudila uspavana stvarnost.

Stvari su se dosta promenile. Njen otac , kao da je ostario ,smanjio se i nekako promenio. Promene koje su se desile u državi, izazvale su mnogo veće u njegovom životu.

Nakon što su razmenili nekoliko uobičajenih rečenica, osetila je topli stisak ruke. Sanjina majka ju je stisla.

''Pa šta je bilo?'' konačno se usudila da pita.

''Ajmo gore'', tiho je prozborila ta lepa i otmena žena i dalje držeći je za ruku.

Sanju nije videla previše dugo pre toga.

I ovaj susret ličio je na one u romanima, kada se davno rastavljeni ljudi slučajno sretnu na nekom sunčanom trgu.

Sanja je bila bleda i mršava, ali ipak nije izgledala tako loše . Ona se već spremala na najgore. Naučila je sebe, svojevremno, da je u lošim situacijama najpametnije očekivati još gore .

Sedela je na ivici kreveta u svojoj sobi koja je mirisala na njihove zajedničke dane. Sve je bilo tu, sve ,što su jednom zajedno volele.

Na slepoočnici njene drugarice mogla je primetiti posekotinu, još par ih je bilo na njenom licu.

''Udarac,i to jak'' otelo joj se u glavi.

Sedele su i ćutale. Bol i neka tuga , svaku na svoj način, napadali su u tom času. Nekoliko suza je neprimetno skliznulo niz obraze tih devojaka. Reči nisu bile potrebne. Tišina.

Držala je Sanju za ruku. Nežno, sestrinski. Nikada nikoga tako nije uhvatila za ruku.

''Hajdemo'', začula je glas Sanjine majke iza svojih leđa.

''Sanja, ja...Šta god...'' pokušavala je reći i bujicu tih osećanja koja su pretila da je slome pretoči u reči. Nije uspevala.

Prilika naspram nje je samo ćutala i odsutno zurila negde.

Još jednom je bacila pogled na tu prostoriju, pisaći sto i policu prepunu matematičkih zbirki, sitnice i slike, sve ono što ju je podsećalo na jedno lepo i bezbrižno vreme.

''Mi znamo. Sada znamo. Ne krivim tebe ja . Nemoj da misliš. Znam da si se udala i sve znam.'' govorila je majka njene drugarice.

''Znate, ljudi svašta pričaju. Niko ne može biti siguran šta je tačno. Ja nju nisam videla baš dugo, nije htela'', pokušavala je objasniti. Mada sve to nije imalo poentu u datom trenutku. Znala je, kao što su znali svi. Možda nisu videli svojim očima, ali su znali. I sama ta činjenica da je niko ne smatra krivom što je ćutala, u njenim očima od nje je napravila jednog od najvećih krivaca.Samo par reči...Samo par reči bi možda pomoglo. Možda i ne bi, ali svaki pokušaj je zlata vredan.To je tek tog dana naučila.

Žena je samo nemo klimnula glavom.

''Nego eto...Znam koliko ste se volele...Napali su je pre dva dana, sada je dobro. Odvešću je odavde, pa eto da je vidiš'', sa nekim drhtajem u glasu objasnila joj je.

''Kako?Ko?'' pitala je.

Žena je nemo slegnula ramenima . Na neka pitanja ne dobijemo odgovor, ali kad malo bolje razmislimo, on nam nije ni potreban.

Još nekoliko trenutaka provela je u toj kući, prepunoj uspomena na smeh.

Činilo joj se kao da odzvanja , ruga joj se i podsmeva, taj veseli smeh jednog detinjstva.

''I drago mi je zbog tebe. Eto kad se sve sabere i oduzme, ti si najbolje prošla. Ma šta mi mislili i predviđali , najbolje za ženu da ima ko da je štiti. Žena je ipak samo žena.'' nekako čudno izgovarala je Sanjina majka.

Te reči gubile su se negde u hodniku doma njene drugarice.

Ponovo susrela se sa tišinom te kišovite večeri na Vračaru.

Slike su se smenjivale, odlazile i vraćale se. Dve devojke, jedna ostavljena, druga večito srećna i zadovoljna. Stoje na uglu smeju se.

''Gasi tu cigaru, naići će ludi Laza , on odmah povrati pamet kad treba nešto da istračari'', čula je Sanjin glas opet.

''Čekaj, to mi je poslednja'' bunila se ona te davne godine.

''Ukrašću od ćaleta ,pa ću ti dati, gasi već jednom'', ubeđivala ju je druugarica.

''Gde si Lazoo kamikazo'' smejale su se.

On ih nije registrovao , bio je zauzet posmatranjem nekog psa koji je cepao plastičnu kesu.

Smeh...Opet taj smeh.

U njenoj kući bio je mrak pomešan sa tišinom koja razdire dušu i lomi srce u komade.

''Jesi li čuo za Sanju?'' pitala ga je tog jutra kada je bio kod kuće.

''Šta?'' pitao je menjajući kanale na televizoru.

''Pa sad...Neko je prebio ili silovao, ne znam'' počela je.

''Verovatno i jedno i drugo. Nisam čuo ništa. Šta, hočeš da pitam nekoga nešto?'' pročitao joj je misli.

Potvrdno je klimnula glavom. Znala je da mu se to ne dopada, sama Sanja otkako je postala druga osoba, ali bilo ju je baš briga.

''Izgleda su je silovali, reče mi ovaj, mada ne znam ,znaš kako to ide svako doda i oduzme šta mu je drago'' rekao je ravnodušno.

''Pa nije prijavila , znao bi on, policajac je?'' pitala je.

Klimao je glavom.

''Treba da prijavi, neka ih uhvate'' rekla je.

''Treba'' reče on i spusti ruku na njeno koleno '' Ali mi smo primitivan narod, zato ih niko ni ne prijavljuje. A njoj možda i ne bi verovali, jer se drogira. Ne možeš joj pomoći , prestani da se baviš sa tim. '' konačno je rekao ono što je mislio.

Spustila je glavu na njegovo rame i mislila samo o svojoj drugarici. Dani su prolazili, ona joj nije mogla izaći iz glave.

''U jebote, moguće. Verovatno su joj dali nešto, šta znam. '' analizirala je ceo događaj sa Lelom.

''Ma možda je i nisu silovali, možda su je samo izudarali. Neki dileri , neke budale, sitna boranija. Nemoj da si tužna. Može da se izvuče, ko zna'' pokušavala ju je utešiti plavuša.

''Nema šanse'', odbijala je da poveruje.

''Vidi , ako joj bude dobro imam jedan plan'', dosetila se odjednom njena , u tom času, jedina drugarica.

Pogledala ju je upitno.

''Nešu lepo uhvatimo da prebije te napadače. On bi bio srećan, ne možeš da zamisliš. Upropastio bi ih, ali doktorski'' rekla je, podsećajući je, da se njen dragi vratio.

Nasmejala se.

''Kako doktorski?'' bila je začuđena.

''Pa lepo on ti je majstor , bre. Zna kako i gde, slaba mesta u čoveku. Možda je izučavao medicinu u slobodno vreme'' cerekala se.

Zajedno su počele da se smeju.

''Zamisli Nešicu u belom mantiliću sa slušalicama oko vrata, baš bi mu stajalo'' nastavljale su.

I zaista zamišljale su taj prizor i smejale se iznova. Nenad je bio visok i krupan, nekadašnji bokser, kome bi sve stajalo, ali posao doktora nikako.

''Baš moraš da ideš?'' pitala ga je te večeri dok su ležali u njihovom krevetu.

''Moram, znaš da moram.'' rekao je samo.

''Ali...'' počela je. Nije bila ljubomorna, već samo slaba, onako ljudski slaba i želela je da bude tu.

''Šta? Znaš da moram , rekao sam ti već. Ajde ,bre, smiri se'' odbrusio je i nastavio da leži.

''Dobro, znam.'' pomirljivo je rekla i osetila se usamljenijom nego ikada.

Te noći sanjala je neke čudne i nepovezane snove. Sastojali su se od razgovora,senki i nekih davno zaboravljenih želja.

Približavao se dan njenog polaska. Imala je , u nekim trenucima, osećaj kao da ga mrzi što ide.

Mogao je da ostane sa njom.

Mogao je da bude malo drugačiji, a ne stalno obuzet svojim poslovnim planovima i rešavanjem nekih samo njemu znanih problema. Koje ona ne može da razume.

Sve je to mogao , mislila je, ali nije.

I kada se već pomirila sa tim svojim mislima, dok je kuvala kafu za njih dvoje , čula je kako je zove .

''Pusti sad to, sedi da se nešto dogovorimo'' rekao je samo.

Miris sveže, domaće tek skuvane kafe širio se celom kućom , opijao čula .

Nekoliko trenutaka je ozbiljno gledao u nju, čak i ljutito pomalo.

''Ovako ćemo: Biće ti malo dosadno, da znaš. Ali ja ne mogu da izmišljam toplu vodu sad, nemoj da mi se žališ posle, imam važne stvari neke '' zvučao je krajnje ozbiljan.

Gledala ga je u čudu ,ništa joj nije bilo jasno.

''Ideš sa mnom, jebote. Sutra uveče. Imaš vremena da se spakuješ i ne javljaj se nikome,osim tvojima'' konačno je rešio misteriju.

Vrisnula je i skočila mu u zagrljaj.

''Vodiš me na put?'' pitala je.

''Da'' potvrdio je , ni sam nije mogao da poveruje u to.

''Javi se ocu i majci, jer ne znam koliko ćemo ostati'' podsetio je.

Grlila ga je i naravno ujedala, od te silne radosti. Toliko puta do sada ju je nerviralo što je nije vodio sa sobom.

''Dobro, dobro...'' branio se.

''Ti ne znaš koliko mi je važno da sada budem sa tobom'' rekla mu je sasvim iskreno.

''A inače nije?'' počeo je sa svojim pitanjima.

''Ne, ne , nisam to rekla. Uvek je ,ali sada posebno'' i dalje je njena duša govorila mesto nje.

Ćutao je , posmatrao je, kao da je bio zbunjen tim rečima.

Nije imao šta reći, a hteo je osetila je to.

Ipak , u tim očima mogla je nazreti neku nit sreće .

''Dobro, eto bićeš.'' porzborio je tek posle nekoliko minuta.

Ležala je u njegovom zagrljaju i zadovoljno disala.

Dve šoljice kafe , odavno zaboravljene, stajale su na stolu u kuhinji.

Miris tog napitka izgubio se negde među svim tim rečima i osmesima.

Ona, oseti neki mir.Neki spokoj, koji nema cenu,a malo košta. O kome se sanja, šapuće i kome se teži.

Upoznala ga je, dodirnula , te vedre večeri, jednog proleća prepunog preokreta, iznenađenja, istina i izazova, prošaranog smehom i suzama .

Dvoje ,još čvršće su se držali za ruke i dopuštali svojim putevima da se ukrštaju, stvarajući jednu nit koja možda nikada do kraja se nije dala prekinuti.

Još jedna zima, hladna i drugačija , od svih prethodnih je bila pred Njom.
Srce Beograda, kao i čitave Srbije je kucalo drugačijim ritmom. Jedna epoha u životu jednog naroda je bil zauvek gotova. U vazduhu su se mogle samo čuti reči podsećanja na period inflacije, ratova, demonstracija i zavera svake vrste. Sve je izgledalo kao da se desilo jednom davno u nekoj dalekoj zemlji. Svet oko nje se smejao širokim osmehom punim nade verujući da ga čekaju lepši i vedriji dani, mada kao uvek i svuda, bilo je i onih koji nisu verovali.
''Svi su oni isti. Dobri , dok ne sednu u fotelje. Kad osete malo ukus vlasti, budu kao oni pre njih i oni pre onih- sve rade da je zadrže, ne pitaju koliko košta. I ove ćemo da rušimo jednog dana kao Slobu, neće sami otići, sigurno.'' šuškalo se.
Svaka bitka ima dve strane medalje koje sijaju drugačijim sjajem- jednu pobedničku, jednu gubitničku.
Ipak su pobednici oni koji pišu istoriju, samim tim, srpski narod je verovao da je pobedio.
On je konačno bio tu.
Pored nje, naizgled isti kao što je uvek bio.
''Konačno !'' uzviknula je tog dana kad je ušao u kuću ,dok je vazduh uveliko mirisao na zimu.
Nekoliko trenutaka gubio se u njenom zagrljaju, a  potom se odmakao i bio opet onaj stari.
Promene su nastajale , kako u životima pojedinaca, tako u životu jednog kolektiva. Ma koliko zvučalo čudno , ove prve su uvek teže za podneti.
''Zamisli, Sanjinog oca su smenili i možda će da ga tuže,'' obavestila ga je jednog tmurnog popodneva koje su provodili u njihovom domu.
''Pa promenila se vlast ,j***.To tako ide. A šta za neku zloupotrebu , jel?'' naslonjen na nju je pitao.
''Da, neće valjda u zatvor da ide?'' činilo se da pita za sebe.
''Ma neće. Ne deluje on meni toliko pošteno da bi išao tamo'' sa čudnim osmehom je dodao.
''Kako misliš?'' našla se u čudu.
''Tako...'' rekao je samo, i spustio glavu na njeno rame, ne otvarajući oči. Izgledao je, tih dana, kao umorna osoba željna snova kojoj snovi ne dolaze na oči.
Mrak je već pao. Neki vetar pun hladnoće sa miriskom dalekog severa šibao im je lica tih dana.
''E ovi novi su mi kao neke tetke. Tigar je bio tigar , bre. Ovi će sve da upropaste,'' čak je i Lela svojim jezikom životnog iskustva komentarisala čitavu situaciju.
Ona se smejala. Volela je ,ponekad, da sluša njene komentare. U retkim situacijama , umela je da je podseti na Sanju, koja joj je mnogo nedostajala. 
Razmišljala bi danima da li da okrene broj njenog  telefona.
Samo da je pita kako je.
Iako je znala , čak i da to učini, da ne bi razgovarala sa onom osobom koju voli i koju , verovala je, poznaje-
I dok su ona i lepa plavuša pile kafu, njene misli su bile usmerene u nekom sasvim drugom pravcu.
''Je l ti se javlja ?'' interesovala se ona posmatrajući svoju novu prijateljicu kako ispija kafu i puši meki crveni Marlboro proizveden negde u inostranstvu.
''Ne javlja se. Ali znaš čudno je to- osećam da će uskoro doći. Ne znam...Svaki dan imam taj osećaj da ću ga videti. I znam da hoću, jer mene osećaj nikad nije prevario'' zagledana u daljinu govorila joj je.
Lela je bila osoba koja je uvek svoj instikt stavljala na prvo mesto i zaista retko se moglo reći da je pogrešila.
Verovala je u slučajnosti, znake i predosećaje.
''Sanjala sam ga. Čudno nekako , kraj nekog mora koje je mirno. Smejao se,'' pripovedala bi joj.
''Daj bre, kakve veze to ima?'' čudilo bi je da neko poput nje ko poznaje svako lice života govori tako.
''Ima, ima...'' na njenom lepom licu igrao bi neki zagonetni osmeh koji se može sresti samo kod pomalo tajanstvenih ljudi sa primorija.
Različita od nje, ta devojka, postala joj je bliska.
I negde , na dnu ledenog srca te plavuše, počela je da nazire ljubav.
'' Ovo je za tebe. Nemoj nikome da kažeš šta sam ti dala. Bila sam dole, bila sam i na Ostrogu i tako to..'' jedne večeri pružila joj je malu kesu od papira.
U njoj je bilo nekoliko školjki, drveni krstić i neka ikonica. 
Lela je bila svakakva, možda, ali nikada predvidljiva činilo joj se.
Sa pomešanim mislima i sve jasnijim osećanjima ona je proživljavala te hladne dane prekretničke 2000.godine.
Bilo je to jedno od onih tmurnih popodneva. Mrak koji je uvek prerano padao, tih dana, kiša koja rominja , oštar i neprijatan vetar koji je, činilo se, urlao, oslikavali su taj dan.
Čitala je ,tog dana, poeziju engleskog romantizma koja je bila kao stvorena za jedan takav dan.
Ti stihovi obojeni mrakom neke usamljene duše prizvali su joj snove na oči.
Zvuci su postajali sve tiši , dalji i činilo se nestvarni.
Zvuk ulaznih vrata , koja lupaju, iskidao je te tanke niti snova.
Sa mirisom hladnoće u kuću je ušao On.
''Šta radiš?'' samo je pitao. Pogled mu je leteo po čitavoj prostoriji.
''Čekam te'', rekla je samo. Tog jutra, kad je krenuo nekuda, rekao je doći će predveče.
''Što se ne javljaš?'' uperivši pogled u nju , pitao je.
Do tada, zarobljeni u podsvesti ti zvuci nekako oživeše.
Seo je kraj nje. Pogledom je i dalje prelazio čas po prostoriji , čas po njenom licu. Kao da je tražio nešto što , u tom času, tu nije postojalo.
''Zvao sam te. Nije važno'' bacivši telefon pred nju rekao je.
''Jel sve u redu?'' pitala ga je spustivši ruku na njegovo koleno.
Nije reagovao na dodir, na reč , u njegovom pogledu prepoznavla je neki neobičan sjaj.
''Da, hitno je. Veoma. Ne može da bude hitnije. Što se ne javljaš?'' započinjao je raspravu.
''Zaspala sam '', rekla je ''Šta nije u redu?'' pokušavala je otkriti uzroke njegovog ponašanja.
Odjednom je počeo da se smeje.
Nekako čudno, nekako neočekivano, nekako strašno.
''Ja baš došao da vidim'' sa prizvukom nekog cinizma rekao je.
I u trenutku  čoveku postane jasno ono što je sasvim nejasno i neprihvatljivo.
U prvi mah kroz susrelo ju je poražavajuće pitanje ''kako je mogao nešto tako da pomisli?''
Međutim , kako niko osim njega, a možda čak ni on , taj odgovor nije mogao da joj da , odustala je.
Neka tišina kao da se krišom uvlačila u vazduh koji je strujao između njih.
''Sve je u redu'' dodala je tiho ''Samo sam zaspala , jer smo sinoć kasno legli'' podsećala ga je.
I dalje joj se činilo da ne dopire do njegovih misli i njegovog uma , koji kao da je bio pomućen tim tmurnim bojama jednog hladnog popodneva.
Ćutao je. Kao da tone u tu tišinu , reklo bi se.
Pogled mu je šarao svuda okolo.
Bio je hladan, oštar i nekako tuđ.
''Šta to čitaš?'' odjednom je pitao.
Pokazila mu je korice male knjige na kojima je bio nasilikan lik jednog od pesnika.
I dalje ju je upitno gledao.
''Pesme,neke'' rekla je ''Trebaju mi'' objašnjavala mu je.
U tim trenucima kada se sile uma oboje nekim mračnim nijansama ljudske duše, dešavaju se one čuvene  situacije koje spadaju u ''nepredviđeno''.
Ustao je i ,za trenutak, nestao iz dnevne sobe.
Miris hladnoće , svake vrste, i poznatog muškog parfema ostavio je iza sebe.
Ostala je da sedi u nekoj čudnoj i teškoj tišini. 
Napolju je već bio potpuni mrak, kao i u toj kući u kojoj tada niko nije upalio svetlo.
Opet je sedeo pored nje.
''Čitaj mi, to, baš to'' rekao je samo .
I ona je počela da čita.
Činilo se kao da sluša te stihove koji su govorili o mukama jednog mornara sa dalekog severa.
Počela je, nekako oprezno, da ga miluje po glavi. Prihvatao je.
''Jel ti se sviđa?'' pitala ga je.
Slegnuo je ramenima samo.
Ubrzo ta napetost koju je doneo sa sobom , počela je da se rasipa u bezbroj sitnih kapi hladne kiše i pretvara u strast.
''Je l su ti lud?'' vratila se na njegovo ponašanje.
''Bolje da ne znaš koliko'' rekao je samo cerekajući.
Zatim je spustio glavu na njene grudi i počeo da tone u san.
San koji mu je, mislila je, nedostajao nekoliko meseci,a možda i godina unatrag.
''Spavaj'' rekla mu je tiho '' Stvarno te nisam čula'' dodala je tek za sebe.
Tišina i neki mir su ispunjavali taj prostor.
Tama je okupala Beograd te zimske večeri .
Njoj su polako snovi dolazili na oči. Neki laki, varljivi i nežni. Nije mogla znati, a ne zna ni sada, sa kakvima se susreo On.
Držala ga je u svom zagrljaju, spoznavajući osećaj sreće što je bio tu.
Takav baš kakav jeste.
Tisina i tama prekrile su te dve usnule prilike.
Ona bi se trgla tek na poneki zvuk kisnih kapi koje su dobovale po prozorima.
Kao da su je zelele probuditi, mozda opomenuti ili joj nesto sapnuti.
No, nije se obazirala jer joj je bilo najdraze da sanja pored Njega te zime turbulentne 2000.godine

 

Beograd je , tih meseci, već bio obojen prolećem. Sivilo koje su doneli zimski dani i mnogobrojni događaji početkom te 2000. godine nestajalo je pred najezdom vedrijih dana i kraćih, toplijih noći. Oko nje sve je već bilo sasvim drugačije. Četvrta godina fakulteta je odmicala polako, ali sigurno. Živela je u novom domu koji se zvao njihov. Taj dom mirisao je na njih, budio se onda kad su oni ustajali i postajao tiši onda kad bi odlazili na spavanje. Činilo se da svaka stvar u njemu ima dušu i život. 
''Ma radi ti šta hočeš, znaš. Mene baš briga , nemoj meni posle da se žališ kad ti taj tvoj dođe glave. Završavaš još malo to, dok ne završiš, ja ću ti pomoći. Posle vidi šta ćeš i kako ćeš. Tvoj život je tvoja stvar, nemoj samo meni posle da se žališ'', bile su reči njene majke kojima ju je ispratila.
Otac je samo slegnuo ramenima, namrštio se i ćutao.
Otišla je i za sobom ostavila nepregledno more tišine u kojoj se davilo toliko reči koje su trebale biti izrečene , ali iz nekog razloga nisu bile. I koliko god zvučalo čudno, baš te reči koje nije čula zadavale su joj bol.
''Mene oni mrze'', rekla mu je jedne večeri dok su sedeli u dvorištu.
''Ne mrze te. Ne mrzi se tek tako rođeno dete, svašta ti pada napamet. Nego , moraš da se potrudiš i ti. Ako oni ćute , ti pričaj. Inat nikome nije dobro doneo'', govorio je dok je šarao pogledom okolo.
''Šta bi ti rekao svom detetu?'' odjednom ga je pitala.
Pogledao je, činilo se kao da preispituje samog sebe, u toj tišini jedne vedre prolećne večeri okupane mirisom lipa.
''Ne znam.'' slagao je.
Nasmejala se , a on je pokušao ostati ozbiljan. 
Tih dana njihov život je tekao brzo , kao u nekom filmu. Sva vrata u kući su se zatvrala i otvarala , on je izlazio i ulazio , bez reči, osim ako bi telefonirao. 
Na svako njeno pitanje ''šta se to dešava'' uvek bi dobijala odgovor ''ništa''.
Prihvatila ga je , tih dana, čovek shvati da je nekad bolje da veruje u ono što zna da nije istina. 
Uostalom, vreme promena je počelo za nju odavno, kao i za sve oko nje. Mirisalo je na novo doba.
''Gotov je! Gotov je!'' čula je u prolazu.
Jednoj epohi ,polako ali sigurno, dolazio je kraj.
''Otići će diktator!'' mogla je čuti negde.
''Idiote pravićeš ga od blata !'' čula bi sa druge strane.
Njoj je mahom bilo svejedno. O svim tim događajima i o revoluciji ,građanskom ratu, katastrofama svih vrsta, nije mnogo mislila.
U njenom životu odigravala se mala ,lična revolucija tako da je ova koja je trebala doći i nije mnogo zanimala.
Miru nije videla dugo. Čestitala joj je, onomad još, završetak više škole.
Sa druge strane žice mogla je čuti samo kulturno i hladno ''hvala''.
Sanju odavno nije prepoznavala. Bila mršava i bleda, nekako nezaineteresovana za svet oko sebe.
Skoro i da je zaboravila njihov poslednji susret koji se desio ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Duvao je hladan vetar, sedele su na klupama ispred ulaza i ćutale. 
''Daj bre Sanja, reci mi, šta ti je?'' pokušavala je da učini nešto.
''Ništa,a šta treba da bude?'' odgovorila bi gledajući više kroz nju nego u nju.
Pomirila se sa sudbinom da neki ljudi prosto odu. Ne zato što ih oteramo, možda ne i zato što oni to žele, već je tako suđeno.
''Ma jel ti bre imaš oči, j*** mu mater? Kako šta joj je? Drogira se , eto to joj je. Sklanjaj se od nje, pazi šta ti kažem.'' otkrio joj je jedne noći tajnu koju je dugo potiskivala.
''Ona? Nema šanse. Zašto bi se ona drogirala?'' nastavljala je da ne veruje.
''Ne bih znao, valjda iz istog razloga što se još milion ljudi drogira. Ne lažem te , samo nemoj da te vidim sa njom.'' rekao je skroz hladno.
I nažalost, bio je u pravu.
U tim trenucima sapletala se samo u ruševine jednog dotadašnjeg sveta. I među tim ruševinama, valjda to tako biva, stekla jednog novog prijatelja u kog veruje i danas.
Bilo je to veče prošarano prolećnom , neočekivanom kišom.
''Ajde dođi, pa ćemo posle negde'' rekao joj je preko telefona.
Ubrzo, bila je kod čuvenih ''kockara''.
Tek što je sa momcima iz obezbeđenja tog mesta razmenila po par reči, desilo se nešto što do tada nije videla.
''Ma j*** ti sve po spisku , baš'' drao se on, na jednog njemu i njoj dobro poznatog čoveka.
''Ma ti ćeš meni đubre jedno, džukelo, ubiću te'' svađu je nastavljao, za nju , u tom času, nepoznat čovek.
''Ti se skloni, odmah'' rekao je njoj.
I niotkuda pojavila se ona. Devojka , već spomenuta, duge i negovane plave kose, sa kojom je do tada razmenila samo par reči. I koja joj je , da budemo iskreni, bila trn u oku kao što bi bila i svakoj zaljubljenoj ženi.
''Pusti da završe to, ajde da ti pokažem nešto'' uhvativši je za ruku, sa osmehom, rekla je.
''Šta je bilo ovo?'' pitala je.
''Ma ništa , tako to  bude ovde. Ovaj sa kojim se svađa on ti je jedan iz Podgorice , tako mu i treba.Nije ni važno , treba ga izbombati. Nego, znaš li ti Nešu koji je dolazio ovde često?'' pitala ju je i dalje vesela plavuša.
Odmah se setila visokog momka,prelepog lika, i krupnih očiju.
''Znam, nisam ga dugo videla.'' rekla joj je. Zaista činilo joj se da ga nije videla nekoliko meseci.
''Pa nije tu,otišao je preko'' rekla je tužno,a zatim dodala '' Mi smo već neko vreme zajedno, nadam se da će se vratiti, ali ako se ne vrati imam ovo'' pokazala joj je malu sličicu na ruci. Bilo je to slovo N ispisano na zanimljiv način.
''Prelepo je.'' rekla je ona samo gledajući tu tetovažu.
''Misliš da nije glupavo?'' pitala ju je devojka, gleedajući je u oči.
''Nije. Lepo ti stoji, a što se ne bi vratio?'' bila je radoznala.
''Ne znam '' reče plavuša odsutno.
''Je l' piješ kafu?'' pitala ju je odjednom.
Ona je klimnula glavom.
''Idem da je skuvam dok se ovi druže lepo tamo, he he he'' cerekala se.
Tako su one razgovarale, smejale se. Kao neka deca, na prvi pogled. Pričale su o svemu, o Neši o njemu, o Crnoj Gori odakle je bila ova devojka i mnogim drugim stvarima.
''Blago tebi, ti si živela na moru'' oduševljeno je rekla ona.
''Ma nije tamo toliko lepo zimi. I mi sa primorija godinama ne ulazimo u more.'' rekla joj je, s vremena na vreme, zagledajući svoju tetovažu.
''Idi ti kući, dolazim ja za par sati'' ,samo se pojavio i rekao. Delovao je kao da ništa nije bilo, kao da je sve u najboljem redu.
''O ,vidim ovde se ne tračari uopšte'' kroz smeh je prokomentarisao njihovo kafenisanje.
''Rekla mi je da mi je moja tetovaža lepa,'' reče devojka sa ponosom.
''I ja sam ti rekao. Samo nemoj da se išaraš previše dok ti Nenad ne dođe , možda te ne prepozna'' reče kroz smeh.
''Znači doći će!'' uskliknula je  '' On ne bi rekao to tako, nikad ništa ne govori bez razloga'' veselo ju je tada naučila nečemu važnom kada im se izgubio iz vida.
Odlazila je , pozdravivši se opet sa momcima na ulazu, koji su bili nasmejani i raspoloženi.
Analizirali su događaje, smejali se i radovali, pričali koješta, mogla je čuti dok ih je ostavljala iza svojih leđa.
Neverovatno je koliko svetova postoji u jednom. 
I koliko smo samo naivni kada verujemo da su ljudi isti .
Tako je teklo to proleće 2000. godine.
Drugačije od svih proleća, za nju. Čula je nove glasove , gledala nova lica , živela neki drugi život, čini se. I često pila kafu sa Lelom upoznajući svet onih koji odlaze bez pozdrava  i vraćaju se bez najave,  beže od sunčanih dana,a hrle u mračnu noć i smeju se nekim čudnim, grčevitim osmehom.
Slučajno ili namerno, postale su ono što se stvarno retko može sresti-  prijatelji.
Dani su već postajali sve topliji i topliji. Beli cvetovi sa sa stabala trešanja su već polako opadali i pretvarali se u plodove. Slatke , mekane i mirišljave.
Ona je čitala sve ono se od nje , te poslednje godine studija, zahtevalo.
Dosadne, ali i veoma zanimljive knjige. Njoj neobično drage. Činilo joj se da svaku od njih poznaje po određenoj boji, tonu i mirisu. Tog proleća čudna veza se stvorila između nje i tih knjiga.
On bi, u tim časovima njenog učenja, iako se nije razumeo u to, odlazio. Da ne smeta , kako je govorio, jer ne zna da pomogne. 
Slagali su se dobro , sasvim, što je mnoge ljude moglo samo začuditi.
''Evo ga ovde jedan kao ti'', rekla mu je jedno veče dok je sedela naslonjena na njega na trosedu, čitajući, dok je on gledao neki film bez tona.
''Jel? Kakav je to?'' pitao je.
''Pa kao ti, nekako, hočeš da ti pročitam?'' pitala ga je stidljivo.
''Ajde '' reče on radoznalo.
I otvori Ljermontovog Junaka našeg doba i poče da čita pasus koji su nazvali Njegovim.
Smejali su se.
''Nije loš, samo nemoj da se zaljubiš u njega.'' reče on kroz smeh.
''Samo kad me ti ostaviš,možda'' uzvratila mu je.
''E onda nećeš nikada, ne brinem se.'' odgovorio je.
Letnji, vreli dani nadvijali su se nad Beogradom. Govorilo se o raspisivanju izbora, o nestancima političara i zaverama razne vrste. U vazduhu osećao se miris jeseni koja će svima biti važna.
Njegovo raspoloženje je bilo dosta bolje , nego proteklih meseci.
Kod ''kockara'' je sve proticalo normalno i mirno uz tek poneku psovku.
U njihovom domu je sve bilo u najboljem redu.
''Idem sutra uveče na put.'' rekao je samo jedne noći.
''A što ideš, a gde ideš...'' nizala je svoja pitanja.
''Idem ,imam neka posla.'' potom je dodao ''Tebi oni tvoji ispiti kreću kad?'' raspitivao se.
''Na jesen'' samo je rekla.
''Dobro. Spakuj se polako , dok ja nisam tu, a brzo ću nazad, idemo na more, važi?'' milujući je po kosi reče tiho.
Prihvatila je sa oduševljenjem.
Nekad je toliko maštala o tome. Da provode vreme , daleko od Beograda, na nekom lepom mestu. Ni sama nije znala što ,činilo joj se da su njihovi najlepši momenti kod kuće, mada je on uvek bio isti prema njoj. Ipak ,maštala je o tim nekim drugim mestima i trenucima tamo.
''I dok nisam tu , idi kod tvojih, javi im se. Ne budi tvrdoglava , veruj mi, znam što ti kažem. Moraš ti da popustiš da bi bilo kako ti hoćeš. '' ubeđivao ju je.
Letnji dani su se nizali jedan za drugim. Vreli, sparni i dugi. 
Njihov dom joj se činio beskrajno kao da je sablasno prazan i tih. 
Kao da je guta tokom letnjih noći. Svaki zvuk koji je dopirao , bio to nečiji retki uzvik, šuštanje lišća ili škripa guma nekog automobila , njoj se činio previše glasnim i strašnim. Nikada nije bila takva, mogla je da primeti.
''Je l' ti se sviđa ovde?'' pitao je dok su posmatrali more okruženo planinama.
''Sviđa mi se.'' rekla je pomalo umorna od njegovog odsustvovanja.
Ti dani bejahu obojeni suncem i mirisom soli. On se smejao, govorio o svom detinjstvu i mnogim drugim stvarima. 
Jedno jutro probudio ju je rano.
''Vodim te na jedno mesto'' rekao joj je.
''Gde, gde?'' pitala je, bunovna, dok se rasnjivala uz kafu.
''Videćeš'', bio je i dalje tajanstven.
Vozili su se dugo kroz neka brda i šumu .
''Jao to je ona crkva za koju sam te pitala!'' uskliknula je veselo.
Klimao je glavom.
Jednog jutra posmatrala je sa terase tu crkvu u brdima. 
''Kako si se setio?'' čudila se jer ga je pitala o tome.
''Eto, mene je isto zanimala kad sam bio mali'' tiho je odgovorio.
''Ali ja nisam mala'' uvek je mogla da se raspravlja.
''Dobro, dobro, nisi'' branio se.
Građevina od kamena je mirisala na tamjan i neko cveće. Radila je samo određenim danima u nedelji. Činilo joj se, tog časa, da je u nekom drugom svetu u vremenu. I bila je.
''Ovde sam svojevremno hteo da krstim decu'' rekao je zagledan negde.
''Što nisi?'' pitala je.
''Nisam bio ovde'', odgovorio je ''Ali mogao bi jednom, jel da?'' gledajući je pitao je.
''Mi? Našu?'' odgovarala je sama.
Ćutao je.
Prišla mu je i zagrlila ga. Topli povetarac koji je mirisao na more milovao joj je lice.
Grlio ju je čvrsto .
''Volim što si tu, znaš. Mnogo. Ja ne znam šta bih bez tebe'' bio je to jedan od retkih trenutaka kada je on pričao o onome što oseća. 
U tišini, vozili su se nazad. Crkva ,okružena šumom , ostala je da sanja u tami.
U njoj mešala su se osećanja. To je bilo jedno od najlepših leta,možda, u njenom životu. Ispunjeno mirisom života, ljubavlju. Obojeno njim koji je bio onakav baš kakvog je ona želela da ima kraj sebe.
''Ajde da doručkuješ ''rekla mu je jednog jutra kad je ustao.
''Ti si gora od moje pokojne majke, ona nije dala da se ide iz kuće dok se ne jede'' smejao se.
''Nešto si zaboravio.'' rekla je.
''A da, kako sam mogao. Jutarnji pozdrav.'' setio se . Volela je da ga ujeda za obraz,a njega je to izludjivalo.
''Gric'', zadovoljno je rekla na kraju.
Ćutao je i dalje, ali sa osmehom.
Poslednju noć njihovog boravka na moru , razgovarali su, onako kako ,činilo joj, se nikada nisu.
''Ja bih volela da imam ćerku da liči na mene i sina da liči na tebe'' rekla je naslonivši glavu na njega.
''Inače to odeš poručiš i dobiješ.'' smejao se.
''Pa ja kažem šta bih volela.'' rekla je samo.
''I ja bih voleo .'' dodao je ''Da liči i na mene i na tebe, to je najbolje.'' 
''Pa šta čekaš onda?'' pitala je okrenuvši se ka njemu.
''Čekam da sve bude kao što smo se dogovorili. Da završiš to , zbog sebe. Ja te volim i bosu , meni taj papir ne znači ništa, ni tebi neće, ali zbog sebe, da ga imaš. Da ne bude da si počela, pa nisi mogla i odustala. Eto to čekam.'' rekao je tiho dok su te reči parale tišinu jedne magične noći na primoriju.
Osetila je tuđu brigu, onu iskrenu , negde roditeljsku. Ona koja joj je nedostajala neko vreme. Osetila je ljubav , bez mnogo reči. Osetila je , dodirnula i videla njen lik.Prvi put u svom životu.
I videla je , te noći, lica njihove dece, čula njihov glas, videla je oči koje liče na njene i njegove.
Videla je svoj život ,koji se poput reke, stapao sa njegovim.
Videla je dve osobe koje koračaju zajedno kroz poraze i pobede, tamu i svetlost. 
Beograd je bio okupan olujom i toplom kišom koja je pljuštala . Mirisao je na jesen, koja je polako kucala na vrata njihovih života. Jesen koja je donela promene. Jesen o kojoj su mnogi sanjali godinama. Jesen, koja je za neke predstavljala smrt bogova,a za druge rođenje iznova. Tu jesen ona je provodila kraj njega, bližeći se kraju svojih studija, u kući koja je mirisala na crnu kafu koju je i on ponekad pio sa njom, na kolače sa čokoladom koje je ona volela da pravi, na Diorov parfem koji je Lela volela da koristi. Mirisala je na prohladne noći koje su provodili zagrljeni i dvoje koji se voleli i verovali da jednom nađena sreća traje zauvek.

Leto 1999.godine je bilo vrelo i sparno poput svih drugih leta, obojeno jeftinim bojama lažnog optimizma , jer je juna iste godine bombardovanje bilo završeno. Neko se osećao kao pobednik, neko kao gubitnik, isto tako je bilo onih kojima je bilo svejedno.
’’Samo da više nema sirena’’ govorili su mnogi ,a za sve ostalo ih je bilo baš briga. Međutim , osećaj iznevernosti lebdeo je u vazduhu. Osećaj potlačenosti jačem od sebe, bespomoćnost i prepuštenost tuđoj milosti i nemolisti se krio duboko u duši svih ljudi koje je Ona poznavala. Ništa nije bilo isto ,a sve je delovalo kao da jeste.
’’Dobila sam opkladu! Anđa i Ivanka su se opet posvađale.’’ uskliknula je njena mlađa sestra jednog toplog popodneva. 
’’Čovek je dobar samo kad se plaši’’ pomislila je.
Sedela je sama , u malom dvorištu njene porodične kuće. Bio je kraj avgusta , i već je moglo lakše da se diše. Posmatrala je jednu brezu čije su se grane njihale na vetru . Zajedno sa njima ljuljuškale su se i njene nemirne misli.
Mira se udala i počela da izbegava sve oko sebe. Ako bi ,retko, imala vremena da sa nekim priča, trudila bi se da hvali svoj bračni i porodični život. Više nijednom nisu spomenule njenu odluku da joj druga osoba kumuje na venčanju. Bolelo je to nju, bolelo jako, ali je rešila da ćuti. 
’’Dobro je da se nećete okumiti, jer se onda nećete ni posvađati. Ja sam se sa većinom kumova posvađao.’’ kroz smeh rekao joj je On jednom.
Znala je da to tako ne bi bilo tako između njih dve, ali je probala da uteši sebe tim njegovim rečima.
Sanja je postala druga osoba koju više niko nije mogao prepoznati. Ona Sanja koja se uvek pobednički smejala se pretvorila u ucveljenu devojku slomljenog srca. Naime, onaj mladić zbog koga nije htela da napusti Srbiju za vreme rata , je otišao u jedno mesto unutrašnjosti odakle je inače. I to sve ne bi bilo tako strašno da joj jednog dana nije hladnokrvno saopštio da nema nameru da se vraća u Beograd , da će pokušati da ode u Beč. 
’’Hoćeš ja da idem sa tobom?’’ govorila je luda ljubav iz nje.
’’Ne...U stvari...Čeka me tamo ona devojka  sa kojom sam bio pre tebe. Izvini.’’ slomio joj srce jednom rečenicom.
Od tog dana ona je postala druga osoba. Uplakana, povučena  i daleka. Drska , kad god bi neko pokušao da  otkrije ono što je tišti.
’’E ajde promeni temu, molim te. Kad budeš imala nešto pametno da me pitaš, zovi’’ u par navrata odbrusila je njoj.
Izlazila je, bančila, legala u zoru i budila se u podne. Nije to više bila ona Sanja koju je ona poznavala.
Sa takvim i sličnim mislima u glavi Ona je provodila svoje dane.  Osećala se kao da   se dotadašnji svet u kome je živela bespovratno ruši.
Sa njim , naprotiv, sve je išlo drugačijim tokom. Postao je otvoreniji. Neskromno bi bilo reći da se otvorio potpuno, ali ipak jeste. Tu i tamo, u nekim sitnim satima, kada bi bili zajedno ,imao je običaj da spomene kako su oni ludost. Imao je, mada bi se vrlo brzo ugrizao za jezik. Govorio je jedne, a činio sasvim druge stvari.
Krajem novembra iste godine kad je promenio svoje prebivalište , kada je rešio da počne da stvara dom sa Njom, poklonio joj je prsten.
’’Vidimo se danas popodne. Javi kad kreneš , čekam te tamo’’ saopštio joj je bez mnogo uzbuđenja.
Sve nas da prevariti, ali osećaj najređe. Dok je podizala kosu u punđu, u njenoj utrobi se nešto prevrtalo.Bezbroj puta bi namestila kosu, pa je potom raspustila i počela da je namešta ispočetka. Ruka joj je drhtala, da nije mogla naneti alajner.  Iako je stajala u mestu, ispred ogledala u svojoj sobi, osećala je kao da se sve oko nje vrti. 
’’Zdravo’’ bio je njegov sasvim uobičajen pozdrav te večeri, uz neizbežan , snažan zagrljaj.
Sedeli su, jedno do drugog, a on ju je bez reči , posmatrao.
’’Što me gledaš tako?’’ pitala ga je.
’’Kako te gledam?’’ tiho je uzvratio ne sklanjajući pogled sa njenog lica.
’’Pa ne znam nekako čudno’’ konstatovala je.
’’Gledam te kao i uvek’’ samo je dodao i pomilovao je po obrazu. 
Nije mnogo pričao tada, niti je kleknuo. Samo je, dok su sedeli u restoranu, uzeo je njenu ruku u svoju i bez mnogo reči stavio joj taj komad nakita na prst.
’’E sad si ti moja žena’’ rekao je samo.
Oko njih nije bilo puno ljudi, ali svm prisutnima je zastao zalogaj u grlu, kada se kroz salu polomio vrisak njenog oduševljenja. Ne mareći ni za šta, bacila mu se naručije.
’’Ej bre ,polako,šta je tebi , pa već sam te pitao onda.’’ pokušavao je da je smiri.
’’Neka, neka sada sam sto posto sigurna’’ pričala mu je kroz smeh.
’’Ti si stvarno mislila da ću da te zeznem? Ja ti ličim na budalu?’’ iščuđavao se. Ćutala je, dok su se njene oči smejale, dok joj je srce ubrzano lupalo i pretilo da iskoči iz grudi. 
Mirisalo je na zimu, na sneg koji će za koji mesec doći, na novogodišnje praznike , na smog koji se u oblacima širio svuda. Ulice su bile puste, nebo sivo , često je padala ona hladna i neprijatna kiša, a na njenom licu , bez obzira na to, plesao je osmeh.
To veče se polako primicalo kraju.
’’Idemo.’’ rekao je.
’’Hoćeš  li ti da me voziš kući?’’ mazno ga je pitala.
’’Važi’’ odgovorio je samo i pustio je da ide ispred njega.
Vozio je sporije nego inače. Činilo se da krade svaki trenutak, svaki minut. Parkirali su se u njenoj ulici.
’’Šta je sad?’’ pitao je nekako nežno dok ga je ona grlila.
’’Ništa. Meni se ne ide kući.’’ rekla mu je i poljubila ga u obraz. Onako naivno i  detinjasto.
’’Znam. To je mi je već poznato. Ali moraš da ideš, od sutra nas već čeka puno posla.’’ dodao je.
Ćutala je.
’’Moraćeš da pričaš sa tvojima, ako hoćeš pričaću i ja. Ne možemo otimati mladu, to su i Goranci prestali da rade, mislim’’ rekao je ozbiljno.
Kikotala se.
’’To me mnogo plaši’’ samo je priznala ono što ju je mučilo već dugo. Imala je osećaj da nešto znaju. Izbegavali su da je pitaju gde ide, nije ih mnogo ni zanimalo kad se vraća.Inače nisu bili takvi. Kad bi položila neki ispit, samo bi se osmehnuli i u prolazu , ne dižući pogled  izustili ’’čestitamo’’. Nije imala hrabrosti da prva započne razgovor, a ni živaca da čeka da ga započnu oni. I jednima i drugima je ovako bilo lakše, a kad se ide lakšim putem retko ili suviše kasno se stigne do cilja.
Uzdahnuo je.
’’Znam ,moramo da smislimo nešto pametno. Roditelji su ti to , nema zaj***.’’ naglas je razmišljao.
’’Dobro. Onda se vidimo sutra, jel da?’’ podižući teško glavu sa njegovog ramena pitala je.
’’Obavezno.’’ rekao je pre nego što je spustio svoje na njene usne.
’’Baš mi se spava pored tebe. ’’ dodala je izlazeći iz kola.
’’Ne brini, spavaćeš. Imaš ceo život pred sobom. Ajde sad, laku noć, idem do ’kockara’.’’ objasnio je. Retko je činio ovakve stvari. Nije voleo mnogo da se zadržava ispred njene kuće, onda kad bi je dovezao. A njoj je to neobično prijalo, da ga u mraku  gnjavi i smeje se nečemu samo njoj znanom. I retko je ,sam bez potrebe, otkrivao svoje dalje planove. Naravno , njoj ništa nije moglo promaći.
Pomilovala ga je po glavi, onako kako se miluju deca. Osećala je neku sreću, neku euforiju, bez straha od nepoznatog iako je u tom trenutku sve pred njom bilo upravo nepoznato. 
Duvao je hladan zimski vetar koji je pretio da se pretvori u oluju. Noć je bila gusta i teška, ledena. Iako je samo nekoliko trenutaka provela na ulici , koliko joj je trebalo da otključa kapiju i uđe u kuću, prsti su joj se već zaledeili,a obrazi nekako goreli, činilo se.
Dočekala ju je tišina i mrak. Jedna lampa je gorela , čisto da se ne bi saplela o nešto, pretpostavljala je.
Tiho, na prstima, ušunjala se u svoju sobu.
Imala je želju da vrisne. Možda čak i da zaplače. Imala je želju da razgovara , da se smeje.
Ipak, oko nje je samo mrežu plela tišina njenog usnulog porodičnog doma.
Nije imala , u tom času, sa kim da podeli sreću.
Njene prijateljice su imale neke sasvim druge radosti ili muke, a roditelji knedlu u grlu koju će tek progutati.
Jedino što je mogla u tom času, bilo je da ćuti.
I to je činila. Ćutke se pripremala za spavanje, misleći o njemu i o njima.
Nekoliko kišnih kapi je udarilo u prozorsko staklo.
Jesenja oluja je počela. Čula se galama, , vetar koji ruši nešto. Činilo se kao da neka nevidljiva ruka menja svet, uređuje ga onako kako joj odgovara.
Ležala je u svom krevetu ,u potpunom mraku, dok je divljalo noćno nevreme.
Teške kapije od gvožđa su se zatvrale i otvarale, negde u daljini se čuo zvuk stakla koje puca.
Zavladao je potpuni mrak , jedino bi ga neka munja  na sekundu prekinula.
Ona je ležala u krevetu, pokušavajući da prizove snove.
U gluvom mraku sijao je jedino taj prsten na njenoj ruci, ličio na zvezdani roj, koji zaslepljuje i oduzima dah.
U toj svetlosti živeli su snovi, želje i ona najiskrenija osećanja , tog davnog novembra pre nešto više od jedne decenije.

Prve dane te 1999.godine obojile su loše reči i tmurne misli. Reči kao što su  ''rat'' i ''neposredna opasnost'', ''slučaj Račak''  su se mogle čuti svuda. Hoće li biti rata, neće li ga biti- šaptalo se na ulicama, u dugačkim fakultetskim hodnicima koji su mirisali na duvan i stare , prašnjave knjige. 
U njenom životu , bez obzira na sve te činjenice, ništa nije bilo isto. Postali su bliski, postali su dvoje. Sredinom februara bio mu je rođendan. Iako joj je samo jednom rekao, kad ga je pitala kada je rođen i šta je u horoskopu, ona je dobro pamtila taj datum. 
''Je l' mogu večeras da dođem da te vidim?'' pitala je ga je tog snežnog dana preko telefona. Pahulje su prekrile ulice, vetar kao da se poigravao sa tom srebrnastom prašinom, razbacujući je svuda . Vazduh je bio svež i hladan. Počela je, te godine, da voli beogradsku zimu.
''Ajde, ali imam neka posla. Dođi u deset, zovem te pre toga '' odgovorio je.
U deset časova te večeri bila je kod čuvenih ''kockara'' kako ih je zvala. Noć je bila vedra , obojena snegom,pomalo vraljiva , kao iz neke bajke. 
''Nek se nosi u tri lepe p**** materine, baš. '' čula je njegov glas. Nije često tako govorio pred njom, mada, se nije iznenadila. Nekoliko ljudi je sedelo sa njim, muškaraca. Crnogorski akcenat , tamna kosa i pogledi koji ne skreću , su bili njihovo obeležije kao i obeležije tog mesta, za nju tajanstvenog i pomalo opasnog, a za njega sasvim uobičajenog , čak bi se moglo reći i udobnog. 
Držao ju je za ruku. Volela je tu njegovu osobinu. Volela je to što na njegovo ponašanje ne utiču oni koji su oko njega. Volela je, a nije tada shvatila da voli jednu ljudsku manu. Učili su je , ceo život, da su vrline ono što zavolimo kod drugih, a mane ono zbog čega ih prezremo. 
''Srećan rođendan'' izgovorila je tiho, a ipak dovoljno glasno da je čuje . Naglo se okrenuo ka njoj i počeo da se smeje.
''A ti si, lopužo ,zato došla, vidi mene, ja mislio ti slučajno htela da svratiš.'' iznenađeno je dodao.
''Ja nisam lopuža.'' samo je rekla.
''Jesi, jesi.'' nastavio je, pomilovavši je ovlaš po kosi. Za trenutak, osetila se kao su sami. Kao da ti ljudi oko njih ne postoje , iako je čula njihove glasove, mogla registrovati njihove pokrete , delovali su kao priviđenje.
Visoka plavuša koju je zapamtila po tome što je u opasnosti da ostane bez svoje blajhane ,ali lepe kose, je opet bila tu. Kao što je rečeno na početku, kad zapamtimo nečiji lik ,prvi put kad ga ugledamo , ta osoba postane bitna- to je ,u njenom životu, bilo neko nepisano pravilo.
Kako je za stolom već počeo uveliko da se vodi razgovor o Miloševiću i Đukanoviću , koji su, ruku na srce, bili junaci većine razgovora tih dana , da ne kažem meseci, ona je prošla kraj njih i prijateljski joj se osmehnula. I ma koliko da je tada u njoj postojala ona kvarna ženska sumnja, nešto joj je govorilo da se u tom osmehu krije početak jednog lepog prijateljstva.
''Ajde ,moraš da kreneš. Zovem te noćas.'' rekao je i ustao da je isprati.
''Zovi , ja ne spavam, moram da učim.'' složila se i već počela da vaga hoće li zvati ili ne.
Rastali su se na ulici koja se već belela , bolje rečeno ,presijavala. Gole grane drveća su se njihale na vetru,tek sa ponekog prozora okolnih zgrada je dopirala topla ,žuta svetlost, slična onoj koja je obasjavala njihova lica u tom mraku. Mirisalo je na mir, na spokoj, na sve ono za čim svako ljudsko biće žudi, ma kakve odluke donosilo i poteze vuklo, te zime 1999.godine koja je u očima drugih bila sasvim drugačija. Neizvesna i zazorna. Hladna i vetrovita, puna pitanja bez odgovora. 
''Ja ne idem nigde, briga me za sve, neće meni Ameri da kvare moje planove , da su sto puta toliki.'' urlala je Sanja tog marta . Sanja je postala drugačija. Sanja je postala ono što do tada nije bila- zaljubljena i što je još važnije, spremna da sve učini za osobu u koju je zaljubljena. Naravno, njen otac je imao plan da decu skloni u inostranstvo kod svoje sestre, u slučaju bombardovanja. Međutim ,ona nije htela da čuje da ide negde. Ona, koja je do samo pre nekoliko meseci, mogla otići na kraj sveta bez pozdrava. 
''Dobro, čekaj prvo da nas napadnu pa se brini. Šta je toliko i strašno da odeš?'' pokušavala je da je dozove pameti, Ona.
''Kako šta ? Napašće nas, ne brini, ali me baš briga, ako ću im ja biti ratna žrtva, e onda su svetska sila do moga. Nisam ja ti, znaš.'' zajedljivo je odbrusila.
''Kakva sam to ja?'' odsečno je upitala.
''Teško za definisati, iskreno. Ja tako nikad ne bih mogla, da znaš. Ja moram da znam gde je i šta radi onaj ko je sa mnom, ako ne znam i ne mogu da saznam, taj neko i nije sa mnom'' hladno je objasnila.
Te reči su je ujele za srce onako kako mogu da ujedu samo zaljubljenu osobu. Skoro da su izazvale suze.
''Pa i ovaj tvoj će negde da ide, samo je pitanje dana.On ide i kad nema rata , što bi sad sedeo tu.'' nastavila je da joj pretura po mislima. 
''Dobro, radi kako hoćeš. Ja ti kažem i da odeš, ne ideš zauvek. Ako baš tada nađe drugu, e onda stvarno nemoj ni da se vraćaš'' uzvratila joj je.
Veza se prekinula.
Neke reči je bolje ne izgovoriti nikada, ali to shvatimo, najčešće kasnije.
Ona je tog dana mislila samo o tome gde bi on mogao otići. I sutradan je mislila o tome, čak i onda kad su se oglasile prve sirene i čuli prvi uzvici za vreme emitovanja poznate serije. Ništa što se dešavalo nije joj moglo skrenuti pažnju sa toga. On je bio jedan od retkih u njenom okruženju kome celo to stanje nije ,naizgled, predstavljalo neki teret. 
''Ne budi dosadna, kakva Crna Gora, kakve druge gluposti, ne idem nigde, osim osamdeset kilometara od Beograda. Doći ćeš kod mene, ne brini.'' objasnio je jednom kada je konačno rešila da ga pita gde će provoditi te sumanute dane. 
''A kako ćeš da pređeš most?'' setila se čuvenih upozorenja.
''Kolima, jer mi se ne pešači baš, što?'' pomalo nervozan je nastavio.
''Onako...'' pomirljivo je rekla.
'' Što da ne ostaneš udovica?'' smejao se ludački.
Koliko god te reči morbidno zvučale u njoj su probudile neku sreću.
Međutim rat je doneo i neke smešne i zanimljive stvari, kao i pomirenje sa Sanjom.
''Čim se oglase sirene, idemo na terenče u inat agresoru.'' govorili su njeni vršnjaci iz kraja.
''Alo deco, niste normalni.'' govorio je njen otac. Majka je samo prevrtala očima.
Tako su oni provodili svoje dane. Smejali se, pričali viceve o Bilu Klintonu i Olbrejtovoj. Ponekad gledali filmove koji su se na nekim kanalima emitovali čitavu noć. Posmatrali ljude sa metama na grudima koji su pevali na trgovima. 
''Zamisli čak su se Ivanka i Anđa pomirile, eno piju kafu  ispred podruma ako čuju sirene da mogu odmah da uđu. Zaboravile su i onu ogradu i pse i policiju i sve.'' zaključila je njena sestra. To su bile dve komšinice koje su vodile svoj rat , godinama pre pravog rata. Čudno je to kako ljudi nekada preko noći zaborave sve ono što ih čini njima. Dotične su u njihovoj ulici,a i šire, bile sinonim za besmislenu svađu i glupe ljudske pakosti.
Te godine postale su simbol ljudske solidarnosti u teškim situacijama.
Večeri koje su provodili na tom malom terenu između kuća i sivih zgrada , za nju su bile neobično lepe.
Čak je i primetila dva crna oka kao noć koja je stalno gledaju. Pomalo neobična , pomalo tajanstvena. No, ipak sasvim naivna i nezrela, a pokušavala su se predstaviti drugačijim. Naučila je to da prepozna , ni sama nije znala kada.Prijali su joj ti trenuci nečije naivne  pažnje.Momenti te vrste njoj su negde nedostajali, činilo joj se da ih je zaboravila. Zato je , neobjašnjivo, pobegla. 
Osećaj nekad, u pravi čas, nadvlada um. 
Zvuk telefona je prekinuo njene misli jednog pomalo sumornog dana kada su svi ''pouzdano'' znali da će gađati jedan most u blizini.
''Šta radiš?'' čula ga je sa one strane.
''Čekam da gađaju most,je l' si me zaboravio?'' pitala ga je. 
''Ma baš neko zna gde će oni da udare, gluposti. Ti, mene? '' pitanjem je poklopio njeno ,a zatim počeo da se interesuje gde ide, šta radi.
''Vidimo se za koji dan'' samo je rekao.
Veza se prekinula.
Negde, kao da je osetio, da određene godine traže određene doživljaje, misli,uspone i padove i na sebi svojstven način , događaje je preokrenuo u svoju korist. Čekala je da dođe, kako je rekao, jedan dan.
Dani su odmicali, kao i sam rat. Narod se već nekako , navikao, činilo se pomalo i zabavljao. 
Mira je bila očajna, jer je shvatila da nema smisla praviti svadbu u takvom stanju, očekivati od ljudi da donesu bilo kakav poklon, pevaju i vesele se. 
''Njoj će na svadbi svirati PVO'' jednom je rekla veselo Sanja.
Ona je bila zamišljena. I dalje su je zasmejavale njene dovitljive izjave, ali počela je da joj nedostaje nekad njena najbolja drugarica iz detinjstva. Onako, stvarno da nedostaje. Počela je da seća , da presabira u mislima i u srcu.Nije mogla da se seti kada su se poslednji put videle, kao nekada.
''Je l' hoćeš večeras da dođeš kod mene ili ja kod tebe? Malo da se vidimo.'' stidljivo ju je pitala jedan dan. Kao da se plašila da će biti odbijena.
''Pa...Čekaj....Ajde , doći ću do mojih, pa se vidimo, dođi ti.'' kao da je teška srca presekla.
Bio je to susret, i za jednu i za drugu, sa ogledalom svoje duše.
''Nemoj da si tužna zbog venčanja. Venčajte se vi sada, formalno, a svadbu pravite kad prođe ovo'' savetovala je svoju drugaricu .Posmatrala je nju. Bila je ista,a skroz drugačija. Nekako mirna, nekako tiha i tuđa. Pogled joj je lutao okolo, činilo se kao da joj duša napušta telo. 
''Ne znam. Možda si u pravu, tako je najbolje. Znaš, moram nešto da ti kažem, ali da se ne ljutiš na mene.'' postala je ozbiljna.
''Reci.'' jeza joj je prostrujala telom.
''Onaj dogovor naš, znaš...Ipak smo se odlučili za porodično kumstvo.'' bile su reči njene drugarice koje su je ujele za srce.
Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda je iz nje ,neumetno, isplivala ona osobina koju je ponekad prepoznavala kod Njega, kad bi pričao sa ljudima oko sebe, koji nisu bili Ona. Hladnoća. Ona koja dolazi iz srca za koje svi misle da ne postoji.
''Dobro. To je sve u redu.'' samo je izustila.Mira ju je netremice gledala nekoliko trenutaka, a zatim sa nekim olakšanjem ,iz njene pakle izvukla jednu cigaretu.
''Ponekad zapalim sa svekrvom, znaš.'' samo je prokomentarisala njen začuđen pogled.
Tako su prolazili poslednji dani čuvenog ratnog stanja.Nekome su bili laki, jer su nagoveštavali kraj jedne situacije koja je predstavljala mučenje ,a njoj su bili teški. Osećala je da se nešto završava, a nije znala šta počinje. 
Jednog sunčanog popodneva mu se bacila u zagrljaj. Stegao je jako i ćutao. Mnogo toga je , baš tada, nesvesno rekao.
Ona, je u tom zagrljaju zaboravila na sve dotadašnje brige. Kao da su nestale kad su je dve ruke ,muške i snažne, pribile uz sebe.
''Ja sam te se baš uželela.'' samo je rekla.
Nasmejao se.
''Baš, a?'' govorio je kroz osmeh.
''Da.'' klimnula je glavom.
''To je dobra stvar.'' pomalo ozbiljno je rekao.
''Šta si radio tamo, jel ti bilo zabavno?'' počela je da ga ispituje.
''Ne. Bilo je dosadno ,kao u svakoj ravnici. Ali lepa je ta ravnica.'' pričao je za sebe više.
''Hočeš da me vodiš?'' pokušavala je nešto izvući iz njega.
''Hoću i to često.'' odgovorio je . Izmamile su joj te reči osmeh na lice. Pred njenim očima lebdele su slike njih dvoje.
''Šta će ti ti telefoni?'' primetila je.
''Trebaju nam. Da mogu uvek da te čujem.'' rekao je nekim sigurnim, pomalo nadmenim glasom.
Veče se polako spuštalo na umorni Beograd. Pomalo pospan, ponegde razrušen, koji je u isto vreme pucao od snage da se bori sa još mnogo nedaća koje su mirisale u vazduhu. Vazduhu koji je bio sparan, pomalo težak, kakav ume biti leti. Ubrzo bila je u svojoj sobi, sama sa svojim mislima i jednim sivim mačetom koje se valjalo na njenom krevetu. Milovala je njegovu nežnu dlaku, meku i toplu, izbegavala poneku oštru kandžu, tonula u san, ne sluteći da su to poslednji snovi koje sanja u toj kući

 

Jedna kalendarska godina se polako približavala kraju, decembar je gazio svoje poslednje dane-hladne, prošarane snegom i maglom.

''I ode nam ova 1998. godina baš brzo.'' zaključila je Sanja jednog popodneva koje su provodile zajedno.

''Ja jedva čekam maj! Ma samo neka prođe više.'' rekla je Mira usihićeno. Krajem maja je trebala biti njena svadba. Mislila je i govorila samo o tome.

''Daj bre to ti je jedan dan u životu. Šta se toliko uzbuđuješ? Svadba ,ok. Ali svadba ne traje deceniju, već jedan dan, ma ni toliko. Misli šta ćeš posle, samo jedan dan ćeš biti mlada, u beloj venčanici , sa idiotskom krunom na glavi'' počela je Sanja.

Ona nije mogla da izdrži. Pokušavala je da se suzdrži , da ne pukne od smeha.

''E dosadna si. Ako ti se ne sviđa , ti nemoj da dođeš, ja ću ti ipak uručiti pozivnicu. Jednog dana, kada se zaljubiš stvarno u nekoga i neko u tebe, shvatićeš zašto je važan taj dan.'' smireno, rečima ozbiljne osobe,rekla je Mira. Trudila se biti ozbiljna. Trudila se da liči na ženu. I negde je uspevala, ali ako biste se malo bolje zagledali u njen lik, primetili biste da vas naivno gledaju dva zelena oka, nevinog deteta.

''Ma nemoj. Što misliš da se ja nikada nisam zaljubila? Možda samo tebi nisam pričala o tome. A kad smo kod toga da li se neko zaljubio u mene, jesu i to mnogi. Ako ćemo po tome, ja bih svaki dan trebala da idem okolo u venčanici.'' rekla je ponosno. Negde , bila je u pravu. Mnogi pripadnici muškog roda su je zamišljali u belom.

''Dobila je gomilu ruža'' nadovezala se Ona. Bile su prelepe, crvene , pune života.

''Zeznuo se dečko, šta ćeš. I dalje želim da budem inžinjer, ali ne hortikulture, malo je promašio.'' cerekala se veselo. I dalje je uživala u svojim izjavama koje su ljude ili zasmejavale do suza ili zgražavale. Uglavnom su bile na račun drugih, ali nikoga nisu ostavljale ravnodušnim.

Mira je samo prevrnula u očima, a Ona se nasmejala. Koliko god da je sve izgledalo da je isto, nije bilo. Sanja je počela da se menja. Njen jezik se nije skratio, daleko bilo, ali više nije bilo tog sjaja u njenim očima kada bi prešla nekoga ili ga ostavila da beznadežno pati za njom. Postalo joj je svejedno. Spominjala bi to dan ili dva i zaboravila. Prestala je neprestano da se hvali svojim uspesima bilo koje vrste. Postala je nežna, često zamišljena, tajanstvena i činilo se malo setna. Ona je naučila da posmatra ljude. Njega je stalno posmatrala, bila je kao vešti lovac. U tišini, maskirana osmehom, hvatala bi reči i pokrete, koje bi dugo analizira i od njih sklapala mozaik. Nije bilo lako.

''A šta je sa onim tvojim?'' odjednom se ka Njoj okrenula Mira. Zavladala je neprijatna tišina. Izbegavala je da sa Mirom priča o njemu. Nije ona mogla to razumeti, nije se čak ni trudila. Ona je ljubav videla jedino kao dvoje nasmejanih , u nekoj toploj prostoriji koja je ukrašena slikama sa njihovog venčanja. Ona je verovala da sve ide po nekom redu, koji ako se poremeti, obavezno znači nesreću. I možda je bila u pravu, ko zna.Ipak u ovakvim situacijama Sanja je znala biti prijatelj.

''Misliš doktor Džekil i mister Hajd? Bio je na putu, valjda , verovatno u Africi gde je delio humanitarnu pomoć, čime se inače bavi .'' rekla je Sanja ozbiljnim tonom ''Dobar je, popravio se , čak i ja sve manje imam materijala da je zezam za njega.'' dodala je.  I zaista poslednjih mesec dana, Sanja je sve manje zadirkivala. Sve više se zanimala za njenu priču, udubljivala i ponekad su zajedno, do kasno u noć, svaka pored svog telefona uz šolju vruće kafe, zatrpane skriptama i knjigama ,pričale o njemu.

''Ma znaš šta , ako je tebi lepo baš te briga. Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali postoje činjenice. Nismo ga sad uhvatili da nešto laže, da nešto izvoljeva. Ima godina koliko ima, šta sad. To je što je. Jeste on malo doktor Džekil i mister Hajd, ali bar nije Goran šizofreničar. I nikada neće postati, sigurna sam.'' rekla joj je u jednom od razgovora.

''Kako znaš?'' samo to ju je zanimalo.

''Pa vrlo jednostavno- da je Goran šiza već bi te dvesta puta odvukao u krevet.Drugo, postoji jedan prirodni zakon: Idioti Goranove vrste se rađaju svakih sto godina na ovoj planeti, i to je previše.'' objasnila je.

''Goran šiza'' ponavljale su.

''Pacov koji je oboleo od šizofrenije, jedini primerak postoji u Beogradu, u Prirodnjačkom muzeju'' smejale su se.

Sve to je bilo istina. Bio je sasvim drugačiji, nikako se nije mogao porediti ni sa pomenutim, ni sa bilo kojim koga je do tada upoznala.Nekoliko dana ,pre tog njihovog susreta, oni su se zbližili i kao čovek i žena. Sasvim slučajno, sasvim neplanirano, u pravom trenutku, jedne večeri, kada su odustali od ideje da idu bilo gde. Do tog hladnog dana, rane večeri, začinjene hladnom kišom, njihovi susreti su se svodili na razgovore, odlaske na razna mesta i nekoliko noći koje su samo odsanjali jedno kraj drugog, svih tih meseci. Sada, postalo je drugačije. Postao je bliži, pomalo drugačiji. Počeo je više da zove, da svojata, da brine. Valjda to tako ide, ali važno nije bilo, njoj je prijalo.

Sanja je to znala, rekla joj je, ali se tog dana pravila luda, trudila se da joj pomogne da izbegne Mirina pitanja na koja nema odgovor.

''Dobro.'' bila je pomalo začuđena Sanjinim objašnjenima ''Znate šta ja mislim o svemu tome, mada nije važno, jer ja nikome ne namećem svoje mišljenje. Moram da idem, još malo moja ljubav dolazi sa posla.'' streljajući Sanju pogledom, skupljala je svoje stvari.

''Zovi me da probam sarmu, ali isključivo od zelja'' šapnula je Sanja za njom. Nije je čula. Žurila je da svom budućem mužu ispriča sve što su one tog dana rekle.

''Ti si , bre, budala'' rekla je Ona kad su već bile sigurne da su same.

''Što? Pa više volim sarmu od zelja, šta je tu loše? Ona će morati da nauči da pravi obe, tako da mogu da biram.'' nastavila je.

''Idem i ja. Moram da odmorim, pa posle na vežbe. Lako je vama koji samo teoretišete'' opet je počela sa svojim komentarima.

''I ja učim , ne brini. Čitam, čitam, čitam i sve mi se meša.'' jadala se više sama za sebe.

Rastale su se. Vetar je bio hladan i oštar, a nebo nekako tmurno , činilo joj se da se mršti , da se ljuti, ne znajući ni ono samo zašto.

Tako je njihov život izgledao tih poslednjih dana te godine.

''Gde ćemo za Novu godinu?'' pitao je gledajući okolo .

Njene oči su zasijale. Nije očekivala takvu ponudu, ni sama nije znala što.

''Sa mnom?'' iznenađeno je rekla.

''A sa kim ću?'' pitao je , već pomalo nervozan. Zagrlila ga je.

''Ja da biram?'' opet je počela.

''Ne, moj pokojni otac će da bira. Lepo te pitam.Ja četvrtog idem, sa decom, da slavim Božić.'' rekao je.

''Ako ja biram, ja bih kod tebe,a imam još jednu ideju.'' predložila je svoju ideju.

''Ne sumnjam. Što baš kod mene?'' interesovao se.

''Pa tako ...Eto ,tako bih volela, ako ti hočeš, naravno. Spava mi se pored tebe.'' rekla je.

''Šta je druga ideja?'' pretpostavljao je da će čuti nešto što će ga iznenaditi.

Nekoliko minuta tišine se prosulo između njih. Gledao ju je upitno.

''Da gostujem kod tebe dok ne odeš na put.Tri dana, skoro četiri, nije strašno.'' stidljivo mu je otkrivala svoje želje, pre nego planove, jer je negde shvatila da je sa njim teško planirati mnogo.

Bez reči , gledao je u nju. Kao da je proučavao, kao da je pokušavao da otkrije nešto samo njemu znano.

Bila je sigurna da će reći ne.

''Šta ćeš da kažeš tvojima?'' glasio je njegov odgovor. Opet ga je zagrlila, osetivši neku čudnu sreću.

''Bilo šta , reći ću da idem sa Sanjom, ona ide na neki put.'' setila se brzo.

''Gde?'' nastavio je.

''Na neku planinu, vraća se trećeg ili četvrtog'' prisećala se.

''Dobro, proveri to dobro, zato te pitam. '' objasnio je.

''Važi''poljubila ga je kroz vazduh.

Došao je i taj 31.decembar.

Ljudi su bili mahom uzbuđeni, užurbani , okupirani nekim svojim mislima da mnogo toga trebaju da urade baš tog dana , da bi im naredna godina bila bolja.

''E pa dobro, deco, lepo se provedite i pazite šta radite, jer ja sam na sigurnom, žena me neće otrovati kad nije do sada.'' govorio je njen otac radujući se novogodišnjoj večeri. Sve je izvela maestralno. Naravno, Sanja je sve znala.

''Znači naš junak je rešio da sedi kući. Divota. Ne brini , ja te pokrivam, kao što si ti mene mnogo puta. Sve smo dogovorile , sa mnom si, taman ja dolazim  kod tebe da mi sve ispričaš i da jedem kolače, naravno'' kikotala se.

''I ne slavi mi se nešto ova Nova godina'' dodala je, pomalo snuždeno.

''Što ?'' iznenadila se Ona.

''Ne znam. Valjda mi je takav horoskop, odoh da se spremam.'' izgovorila je samo.

Veza se prekinula.

To veče sedeli su jedno kraj drugog, činilo se , da tako treba i nikako drugačije.

On je bio veseo, mada joj je jednom prilikom rekao da ne voli da slavi praznike.

Ipak, te večeri je nekako govorio i smejao se. Sam sebi i sam za sebe.Govorio je o mnogim stvarima. Čak i o svojoj deci, koju će za koji dan videti. Bio je srećan zbog toga, mogla je da primeti, jer su oni nisu bili tako blizu, i nije ih viđao često koliko je želeo ,očigledno.

''Na mene su. Svako na svoj način,  lepo je videti to- da neko liči na tebe,da je neko skroz tvoj.'' zaključio je nešto pre ponoći.

''Hoćemo da pucamo? Ja nikad nisam.'' pitala ga je kad je već ponoć prošla.

''Bolje sutra ujutru kad svi budu spavali pijani, da misle da počinje rat.'' smejao se. I ona je.

Nije tada znala koliko je to blizu koliko u nekim bezazlenim šalama, zapravo, ima najmanje šale.

Tu noć su zaspali jedno kraj drugog kao narednih. Poklonila mu je neka srca, od stakla. Stajala su na jednoj komodi. Konačno, to mesto je dobilo pečat. Ili buduću uspomenu. On je njoj nešto lepo ,pažljivo upakovano, što ima i danas.

Lepo su se provodili. Razgovarali. Smejali se. I ćutali, ali to su bile one prijatne tišine.

''Čestitaj kockarima praznike njima treba sreća'' rekla mu je.

''Ma bolje da je nemaju, sujeverni su, sad oni rade ko zna šta da im dobro krene.Imaju čitav protokol'' govorio je.

''Kada ću da ti pomognem da spakuješ tvoje stvari?'' iznenadila ga je.

''Meni? '' čudio se. Htela je da mu kaže ''ne tebi, nego tvom pokojnom ocu'' ali nije.

''Da , tebi. Ti sutra ideš na put.'' nežno je rekla.

Koliko su samo njega, mogla je da primeti, neke obične stvari začuđavale.

''Jao što ti je lepa ova košulja, nju da nosiš. Ajde, probaj je.'' kroz nekih pola sata je proučavala njegove stvari.

''Ma nije ti ovo modna revija, vrati to tamo, daj mi onu crnu.'' smejao se njenim komentarima.

Nije više mogao da izdrži da bude ozbiljan, smejao se celog tog dana.

''Ne, ne ova, bela, prava zimska, ti treba'' nastavljala je.

''E bravo, pogodila si nešto, ta mi treba.Ne moram i nju da probam valjda?'' pitao je kroz smeh.

''Ne moraš,  izvukao si se.'' odgovarala mu je, kao, ozbiljno.

''Je l' smo uspeli?'' pitao je, dok je ležao pored nje.

''Da. Šta bi ti bez mene?'' nameštala se kraj njega.

''Možda uspeo da se spakujem za samo dvadeset minuta.'' gnjavio ju je i smejao se.

''Možda, ali je ovako bolje.'' zagrlila ga je.

Opet je počeo da se smeje što je negde značilo da se slaže sa njom.

''Znaš, ja nikad kod nekoga nisam ovako gostovala kao kod tebe.'' priznala mu je tiho, dok je ležala u toplom krevetu. Uozbiljio se, mogla je da nazre u polumraku spavaće sobe.

''Stvarno?'' samo je čula.

''Da.'' potvrdila je. Ni sama ne znajući što, činilo joj se da ga to i nije nešto iznenadilo, ali mu je prijalo, to nije krio.

''Tako i treba.'' samo je rekao ,dok su mu oči, na trenutak, zasijale nekim čudnim ,plavetnim sjajem.

Soba se ispunila tišinom ,ljubavlju,ponekim uzdahom  i mirisom mirnih snova.

Dnevnog svetla više nije bilo, sve je obuzeo onaj gusti, zimski mrak. Mirisalo je na hladnoću i na smog. Negde u daljini, čuo bi se još poneki zvuk minulog veselja. Narod je pevao, pio, gubio se u šarenim bojama , glasnim i brzim pesmama, trudeći se da veruje da će predstojeća godina biti bolja, lepša i svetlija nego sve one prethodne. Trudio se, mada nije išlo, jer je teško bilo verovati te 1999.godine koju je ona dočekala sa osmehom.

Ta jesen u Beogradu je donela hladne dane i poneki pljusak.
Ispitni rokovi su bili gotovi, moglo je malo da se odahne, a treća godina studiranja je otpočela.
''Lako je tebi tvoj faklultet traje četiri,a moj pet godina'' komentarisala bi Sanja ističući , naravno, kako je bolja od svih.
I jeste bila, ruku na srce. To niko nije mogao osporiti, ali nije trebala to da ističe u toj meri, u kojoj je volela.
Međutim, ona je nekako, sama od sebe, prestala da se potresa zbog njenih komentara. Nekako, kao da joj nije bilo više važno. U njenoj glavi rojile su se sasvim neke druge misle, daleke od Sanje i sveta oko nje, daleko od svakodnevnih reči i razgovora. Daleko i od nje same, ponekad joj se činilo. Njene misli su počele da budu on. Ujutru bi razmišljala da li se probudio i kako provodi to jutro. Dok bi tokom prohladnih popodneva potraživala knjige u nekoj od gradskih biblioteka , mislila bi o tome gde je u tom trenutku. Da li ruča? Spava? Ili sedi u nekom društvu? Pokušavala je da na osnovu njegovih reči i pogleda , u svojoj glavi, naslika sliku jednog njegovog prosečnog dana. Nije uspevala, mada nije ni odustajala. Shvatila je da je jedan najtežih zadataka upoznati osobu koja se ne da upoznati. Ipak, ma koliko koračala sporo, ipak je koračala ka njemu. 
''Evo ti ovaj broj, samo me traži tamo. Posle šest popodne uglavnom sam tu.A imaš i broj mog mobilnog,nego eto...'' rekao joj je , posle jednog njihovog susreta i pružio joj malu karticu, na kojoj je bila nacrtana kruna. Nasmejala se u sebi, jer se odmah setila kada ju je videla prvi put.
''A preko dana baš nikad ne mogu da te nađem?'' umiljato je nastavljala da vodi svoju istragu.
''Lakše je ovako. Znaš ja uglavnom ne spavam noću, tako sam navikao. U to neko vreme koje sam ti rekao ne možemo da se mimoiđemo'' bilo je jedno u nizu njegovih jednostavnih objašnjenja.
Dugo bi razmišljala da li da nekom ispriča sve te situacije, koje su za nju bile sasvim nove i čudne. Ipak, rešila je da te dileme zadrži za sebe. Kao da je osećala da joj ničije mišljenje ne bi bilo od koristi. 
''Jao opet ove glupe demonstracije! Ne mogu više da ih gledam, majke mi, neka idu da rade nešto pametno.'' urlala je Sanja jednog popodneva .Ona bi se samo smejala . Njoj je sve to bilo zanimljivo, ličilo joj je na neku igru, kako je on to nazvao jednom prilikom kada su pričali o tome.
''Sve je to igra ozbiljnih ljudi. Ništa drugo.'' govorio je ,dok mu je pogled lutao naokolo.
''Kako igra, vidiš da se ovi ljudi trude?'' nije mogla da veruje u to što čuje.
''Samo će ti se kasti jednog dana'' samo se nasmejao.
Miru je već viđala sve ređe. I kad bi je videla, nije joj se dalo da je prepozna. Bila je poletna, uzbuđena, ništa osim njene svadbe koja je trebala biti krajem proleća, nije je interesovalo. Upisala je završnu godinu više škole i ponosno svima pokazivala svoj verenički prsten. Sanju je izbegavala u širokom luku, jer su njeni komentari bili ,blago rečeno, užasni.
'' Da se dogovorimo nešto: Moramo što više da uživamo ove jeseni. Zbog tebe Miki, nama je svejedno, jer je tebi ovo poslednja normalna jesen. Od sledeće ćeš već morati da praviš zimnicu'' gromoglasno bi se smejala Sanja oduševljena svojom izjavom.
''Moja stvar, Sanja. Koji je tebi?'' spremna za svađu bila bi druga.
''Ajde bre dosta više. Je l' možete da se pravite da ste normalne?'' rekla bi Ona, pokušavajući da spreči svađu.
''A ti ,književniče, bolje analiziraj ove parole. Jednog dana ćeš moći da izdaš sabrana dela , nije to mala stvar. Pogledaj ovu babu ,molim te. Luda je , sa Slobom na vlasti ili bez njega, leka joj nema'' nastavljala je Sanja pokazujući na neku ženu koja je nosila  zastavu, slameni šešir sa nekom značkom na glavi i florescentno žutu jaknu. 
Tako su , te davne godine, one provodile svoje dane. 
Bilo je veče, pravo jesenje. Duvao je vetar, u mraku su se njihale gole grane drveća. Izgledalo je kao da plešu u tami. Iako je bilo hladno, prozor u njenoj sobi u potrkovlju je bio širom otvoren. Prostorija je bila ispunjena mirisom hladnoće i noći. Vetar je u nju unosio raznovrsne zvuke- gradskog prevoza, pasa koji su lajali i poneki komadić nekog uličnog razgovora. 
Dok je osluškivala te zvukove života , u sobu je ušla njena sestra.
''Javi se na telefon, pacov Goran te zove!'' bila je ozbiljna. Samo se okrenula ka njoj , ali osećaja nije bilo.
Klinka ju je par trenutaka posmatrala.
''Zezam te, naravno. Šteta ne primaš se više, Sanja je,idi javi se'' uspela je da primeti.
Prevrnula je očima i otišla do telefona.
''Šta radiš? Zamisli onaj paćenik od mog bivšeg dečka mi ispisao grafit na zidu zgrade, ceo Vračar će da mi se smeje'' govorila joj je drugarica.
''Šta je napisao?'' iznenađeno je pitala.
''Neke nebuloze , šta bi drugo, ubiće me ćale'' jadala se, a u glasu joj se mogala namirisati sreća zbog još jedne pobede u nizu. To je bila Sanja. Volela je da jure, a ona da ih odbija, još ako za sve to ima publiku, njenoj sreći ne bi bilo kraja.
''Hoćeš do mene?'' pitala ju je Ona. Osećala se pomalo usamljeno. 
''Ne mogu ,idem večeras u grad. '' bila je kratka.
Veza se prekinula.
Nekoliko trenutaka stajala je sa slušalicom u ruci. Da li da ga pozove? Imala je neku tremu, ni sama nije znala da objasni što. Nije se sa tim sretala , do sada. Iz tih misli ju je trgao ponovni zvuk telefona.
Sa druge strane je bila tišina.
''Halo? '' ponavljala je '' Aaa znam ko je '' veselo je rekla i nije pogrešila.
''Šta radiš?'' pitao je samo.
''Ništa ,kod kuće sam, a ti? '' nastavila je razgovor.
''Ja ću biti uskoro. Ajde dođi.'' rekao je kratko i dao uputstva.
''Važi'' neko je rekao mesto nje. 
Veza se preknula.
Nikad do sada nije bila kod njega. Išli su na razna mesta, ali ovako nešto se još desilo. Bili su na konjskim trkama jedne sunčane nedelje, zatim kod čuvenih ''kockara'' kako ih je zvala i na raznim drugim mestima. Za nju, sve to je bilo novo, nepoznato i uzbudljivo.Kako je delovalo na njega, nije mogla da proceni, jer se samo smeškao.Tog trenutka čas je želela da ide, čas ne. Kako je već počela da se sprema, bilo je kasno za bilo kakve promene.
Kroz nekih sat vremena sedela ja u taksiju koji ju je vozio na nepoznatu adresu. Vetar je duvao i raznosio suvo lišće po beogradskim ulicama. Na pešačkom prelazu videla bi tek poneku priliku, zgrčenu, koja se brani od vetra. Košava, ta čuvena košava.
''Eeejjj'' čekao ju je ispred i po svom dobrom običaju zagrlio jako.
Grlila je i ona njega. Volela je te zagrljaje . Snažne , čudne i tople.Pokušavala je svojim pogledom uhvatiti svaki detalj dvorišta u koje su ulazili . Nije bilo preterano veliko, ali je bilo prijatno.
''Pazi sad voli da skače'' upozoravao ju je na velikog i lepog crnog psa.
Milovala ga je. Imao je meku dlaku .
 Koračala je njegovim domom, ako se tako tada moglo nazvati. Na prvi pogled lepo, ali pusto. Nije bilo uspomena, nije bilo ,na neki način, ničega. Ni slika, ni sitnica koje postoje u svakom domu. Koliko je samo ona toga imala u svojoj sobi. A imala je otprilike duplo manje godina od njega. I svaka ta stvarčica imala je svoje ime, svoju prošlost i život. No, to ovde nije zatekla.
''Lepo ti je ovde. Ti ne živiš ovde?'' pitala je. Nakrivio je blago glavu i pogledao je.
''Živim sad,živeo sam i nekad. Jedno vreme nisam. Znam šta te zanima- nemam ženu, bar nemam više'' objašnjavao je u jednom dahu. Nikad do sada nisu pričali o tome.
''Je l si je voleo?'' naravno, nju je to najviše zanimalo, iako njoj nije pričao, rečima, o ljubavi.
''Jesam i ona je mene. Ali šta ćeš, j***. Imam i decu sa njom'' rekao je pomalo odsutan.
Nije htela više ništa da ga pita o tome , kao da je znala, da će joj ispričati tek onda kad on bude hteo.
''Ovo sam dobio od jednog pacijenta'' smejao se i sipao vino.
''Kakvog pacijenta?'' nije joj bilo jasno.
''Pa doktori dobijaju pića, znaš to valjda, imaš jednog kod kuće. E tako i ja od njega,pa sam počeo da se osećam isto kao oni'' smejao se sam za sebe . Nije mogla da dokuči šta je hteo time da kaže, što nije bilo ništa novo.
Gledali su neki film, ležali jedno pored drugog. Naslonila se na njega , mada je i dalje njenim telom strujala ona neizvesnost ,pomešana sa nekim čudnim strahom. Strahom od nečega poznatog,a opet nepoznatog. Nije uopšte  bila sigurna da li je dobro što je tu. Šta želi,a šta ne. Ništa nije znala , mada joj je bilo lepo. Bila je opijena pomalo, što tim vinom pomalo čudnog ukusa, što nekim dobrim parfemom na koji je mirisao, a ponajviše njim.
Bilo je kasno već, znala je, mada nije gledala na sat. Zvukovi su se čuli manje nego u njenoj kući, ali je mogla čuti da je vetar bio tiši. Neki mir obavio je sve oko nje. Noć, u svom punom sjaju, je prekrila Beograd. Ona prava, duboka i mračna. Sve, kao da je sanjalo, kao da se gubilo u tim bojama tame koje su mirisale na hladan vazduh.Tu je bio ,kraj nje, miran nekako.
''E ubi ga, konačno, tri sata ti je trebalo,baš si efikasan'' komentarisao je kraj filma koji je otprilike toliko trajao.
Smejala se.
''Jel ti se spava?'' pitao je.
''Malo '' reče. Opet ju je zapljusnuo talas nemira. Šta će biti sad? Da li to želi ili ne? Šta želi uopšte? Bila su to pitanja koja je sebi postavljala bez glasa.
Ubrzo ,i dalje , obuzeta tim osećajima ležala je kraj njega , u spavaćoj sobi.
Ćutali su.Pomilovao ju je po kosi.Polako, ali sigurno ,savladavao ju je san. Miran i tih. Okovi tih briga da će se desiti nešto što nije tada bila sigurna da li želi , su spali.Izgubili se negde u tami te sobe.
''Ti nećeš da spavaš?'' pitala ga je tiho.
''Nešto ne mogu, samo ti spavaj.Ja ću fudbal da pogledam '' rekao je nimalo pospan.
''Baš voliš sport da pratiš?'' zagrlila ga je i setila se da joj je stalno spominjao da to prati, kad bi se uveče ili tokom noći, ponekad, čuli. Bio je dana kada su se čuli redovno, kao i onih kad nisu. I jedni i drugi su je zbunjivali.
''Nisi znala? Pa ja sam ti urednik sportske rubrike u ''Politici'', samo nemoj nikome da kažeš.'' ozbiljno je nastavio .
Počeli su oboje da smeju.
Svetlost televizora je obasjavala njen usnuo lik, i njegov budan.
Smeh vetra koji je opet počeo svoju igru , čuo se negde u daljini. 
Već ju je savladavao onaj prvi san,kad je osetila snažno privukao ka sebi.
U momentu se rasanila.
''Laku noć'' rekao je samo, zabio glavu u njenu kosu i polako tonuo u san.
U sobi je zavladao potpuni mrak, a zvuk vetra se više nije čuo.