Dnevnik Pikove Dame

Koračam sokakom satkanim od magle,

 korakom lakim, gazim oblake,

dok pod mojim nogama snovi krvare.

 

Koračam kaldrmom u neke sitne sate,

i poznajem sve one koji noćas pate,

čujem kako govore, kunu i slute.

 

Prosipa se mesečina iznad Beograda,

dok klone mi glava,

umorna je duša koja luta sama. 

 

 

 

 

 

 

Približavalo se još jedno toplo i šareno leto.
Ulice kamenog grada su postale nasmejane i bučne. Obala kao da je oživela. Već je bilo, na njoj, onih koji su pobegli od nekog dalekog i bučnog grada. Na trgovima , između starih građevina, crkava i katedrala , u baštama lokala sedeli su neki ljudi nasmejanih lica ,pili svoje kafe i čitali novine. Večeri su bile vedre , ne onako sablasno tihe kao tokom zimskih meseci, već ispunjene glasovima i muzikom koja bi dopirala iz nekog lokala. Tokom onih popodnevnih sati ,devojke bi se u grupicama šetale rivijerom , kikotale i šaputale nešto među sobom, srećne što će leto uskoro biti u njihovom gradu od kamena. Leto, koje će im doneti mnoštvo novih lica, među kojima se krije i neka njihova nova ljubav. Leto koje će oživeti njihovu mladost ,pomalo usporenu i zatočenu među svim tim kamenom. 
Ona se tih jutara budila sa osmehom. Uglavnom je mirovala, onako kako joj je savetovao lekar. No, nije joj nimalo teško padalo, jer je on bio pored nje. Bio je onakav kakvim ga je zamišljala. 
Sedeli bi na terasi zajedno i posmatrali more. Ponekad sami njih dvoje, a ponekad i u društvu njihovog čudnog i nevidljivog cimera , Nikšićanina. Visokog i lepog mladića, blagog pogleda i toplih očiju boje badema. Mladića koji je , na neki čudan način, nosio u sebi mir i spokoj. Koji je retko govorio, ali kada bi nešto rekao to je uglavnom imalo smisla.
''Ja ,znaš, jesam prošao svašta. I ovakvog i onakvog. Jednom mi majka reče ''A što ćeš ti pričati svojoj đeci jednog dana kad ih budeš imao?''Ja se mislio i shvatio sam- pričaću im sve onako kako je i bilo, da znaju što im ne treba. Biću iskren da bi oni bili iskreni prema meni'', rekao joj je jednom taj mladić kada su pričali o deci.
Smejala se , od srca se smejala, tim njegovim rečima iza kojih su se vešto skrivale mnoge nedoumice.
''I sve ti je to isto, neke stvari se ne promijene. Narod ima danas stotinu čuda- i internet i telefone i svašta. A eto , gle, toliki svijet stoji zagledan u more. Kao i prije onoliko godina kad je vladika hodao ovuda'', zagledan u mirno more odgovarao je na njeno pitanje šta vidi tamo u toj plavoj daljini.
Držala je slušalicu u ruci koja je blago drhtala.
Sa druge strane, telefon je zvonio neobično dugo.
''Molim'', čula je poznat i malo odsutan glas.
''Tata! Šta radiš?'', pitala je veselo.
''Ej ti si. Da sam znao, ne bih se zamajavao sa tvojim stricem koji je rešio srušiti celu kuću. Kako si ?'', veselim tonom je govorio.
''Ruši kuću? Što je ruši?'', iznenađeno je pitala.
''Ma znaš njega kako poludi kad je na godišnjem. Svake godine isto sa njim- na kraju će samo vrata prefarbati, eto, ali mi se dogovaramo kao da će realizovati svoje megalomanske planove. Ti si zaboravila koje ja muke imam ovde'', kroz smeh, pomalo tužno, je rekao.
I to je , nažalost, bilo negde tačno.
Zaboravila je sve te sitnice koje su nekada bojile svaki njen dan. Zaboravila je sve te identične razgovore koji su se vodili, u njenoj kući, svake godine.
''Ovaj zid ću srušiti, da moja gospođa ima veću kujnu, stalno kuka kako joj je ova mala. '', govorio bi njen debeljuškasti stric udobno zavaljen u fotelju.
''Nećeš valjda? Je l' isto onako kao i pre dvadeset i jednu godinu kada smo se venčali?'', smejala bi se njena strina.
''E videćeš , samo nemoj posle da ti se ne sviđa, jer će mi trebati još toliko da je vratim na staro'', dočekao bi je on, a potom bi svi prasnuli u smeh.
''Ajde deco, palačinke su gotove, poješće vam on sve ako se ne odvojite od tog televizora'', zvala bi ih .
Bilo je to nekog davnog leta koje je lebdelo u magli.
''Dobro sam, tata. Čekam bebu. Mislila sam da dođem da vam kažem i da vas vidim, ali moram da mirujem. Ko zna, možda i dođem'', govorila mu je nekako nesigurno.
Sa druge strane žice zavladala je tišina.
Ona tišina u kojoj odzvanjaju otkucaji srca. Ona tišina koju prekine tek poneki uzdah. Ona tišina koja je toliko nepomična i tiha da se u njoj čuje zvuk suze koja klizi niz obraz.
''E pa to je lepa vest'', rekao je konačno glasom koji je otkrivao da mu telo drhti.
''Nemoj dolaziti'', prekinuo joj je misao ''Ako hoćeš...Ne znam...Dogovorićemo se, ja ću da dođem'', pričao je dok je neko šuštanje prekidalo njegov glas.
''Dođi!Dođi!'', uzviknula je samo.
''Pa hoću. Nego veza će se prekinuti...'', nastavio je.
''Je l' tu mama?'', prekinula ga je.
Nekoliko sekundi mogla je čuti samo taj šuštavi zvuk koji se prostirao između njihovih reči poput neke zavese.
''Nije. Mislim da je otišla do neke žene da joj odnese neki lek. Reći ću joj da te zove'', nevešto, kao da se plaši da ga ne pita još nešto, odgovorio je.
''Važi! Reci joj obavezno'', i dalje vesela, dodala je iako je znala da je laže.
Veza se prekinula.
Nekoliko trenutaka posmatrala je igru sunčevih zraka sa one strane prozorskog stakla, a potom uzela Groficu u naručije i otišla na terasu, gde su je  čekale Rusoove ''Ispovesti'' na stolu.
''Bože, kako je mogao ostaviti svu tu decu u sirotištu'', mislila je dok je listala stranice.
Njeno stanje ju je činilo previše osetljivom, previše nežnom, ali i neizmerno srećnom .
''Aaa vratio si se'', radovala se spuštajući usne na njegov obraz.
Zagrlio ju je i bio nasmejan. Grlio ju je nekako nežno, nekako pažljivo i toplo.
''Hoćeš jabuku?'', pitao je.
''Može, ali moram da je iskeckam ,čekaj'', rekla je.
''Sedi bre tu'', rekao je samo i otišao po nož.
''He he he'', cerekala se ''Ajde , hrani me ,tako je ukusnije''
''E to volim da čujem'' , smejao se ubacujući joj komadiće svežeg voća u usta.
''Doći će mi deca za par nedelja'', rekao joj je dok je polako sve tonulo u mrak.
''Stvarno? '', pitala je pomalo iznenađeno. Do tada, videla ih je samo dva puta. Uglavnom je on odlazio kod njih.
''Ma da, jedva čekaju.'', dodao je.
Pomislila je kako ih razume , jer ga previše dugo nisu videla zbog njegove opsednutosti svojim poslovima i mnoštvom događaja koje je pregurao što sam što sa njom.
Ipak , ništa mu nije rekla.
''I ti jedva čekaš.'', zaključila je.
''Aha'', čula je samo.
Čudno je to kako je svoja osećanja skrivao i onda kada za tim nije bilo potrebe.
''Jao, biće sve u redu ne brini. Ma šta ti god treba, ja sam tu. Zovi u pola noći, budna sam, mali stalno plače'', razdragano joj je govorila Lela.
''To tako treba, verujem'', rekla je ona pomalo uplašena od svega što je čeka.
''Pa da , sve je ok bre. I ne zaboravi mora biti glasan na Nenada ,on ga je pravio'', cerekala se plavuša.
Smejale su se obe. Nenad se negde promenio. Postao je mirniji, nekako staloženiji. Manje agresivan i besan ,kao da su okovi mraka ,koje je svuda nosio sa sobom, polako popuštali.
''O pa čestitam. Taman će da se druže'', rekao joj je samo , kad ju je video u prolazu.
I bilo je čudno gledati to. Mladog čoveka , poput njega, koji je vazda bežao od svetlosti , kako drži u naručiju svog malog sina i bezbroj puta se fotografiše sa njim. Kako ga svojim rukama ,nežno i polako, uzima u naručije i spušta usne na njegovu glavu. Niko nije verovao da on to ume. Čak ni njegova žena.
''Znaš kako je on meni smešan, ponekad. Hoće da ga uzme, a sve se plaši da ga ne povredi , ne znam ni ja što. Onda prvo moram ja da ga uzmem, pa da ga dam njemu. A sada je već naučio'', pričala je pomalo u nevereci.
''Nisam očekivala da će da bude takav. Mislila sam da čim počne da se dere, pobeći će napolje. Međutim, jok. '', zadovoljno sa nekim olakšanjem je objasnila.
''Pa što bi pobegao?'', pitala ju je naivno.
''E što, što su muškarci takvi. Sete se dece tek kad porastu ,a možda ni tada. Pa seti se svoje drugarice'', pomalo zajedljivo je rekla.
I ona je često mislila o tome. Mirina priča je bila mnogo drugačija od Leline, iako bi svako sa sigurnošću mogao reći da je Mirin muž bolji čovek od Nenada. I jeste bio, sigurno. Samo nije umeo biti dobar otac i muž. Dobar za svet, loš za svoju porodicu, dok je sa ovim drugim bio obrnut slučaj.
''Ma ne veruješ, samo banči okolo ,kući ne dolazi. Vara je na sve strane, ona sama mora da brine o svemu. A ove njegove koji su je kao toliko voleli baš briga. '', jednom joj je rekla njena sestra.
Dugo je mislila o tome, ali je rešila da joj ne postavlja nikakva pitanja.
Takva pitanja samo bole, ne donose olakšanje.
Ona kada bude želela da priča, setiće se da je jedna osoba u gradu od kamena, uvek može i želi saslušati.
Dan je bio prepun oblaka. Sunce se nije moglo videti, ali su se snopovi zlatnih zraka probijali kroz te guste oblake . 
''Ja se vraćam za dva sata. Ako ti treba šta, zovi me ,a i Nikšićanin ti je tu'', rekao je i izašao napolje.
Poljubila ga je kroz vazduh, mada on to nije stigao da vidi.
I dok je posmatrala te oblake , zazvonio je telefon.
''Čestitam ti'', čula je glas svoje majke .
Zvaničan i pomalo hladan. Onaj, kojima je saopštavala pacijentima od čega boluju ili njoj, kada je bila dete, da mora prvo da uradi domaći zadatak da bi posle mogle da ide u dvorište da se igra sa svojim mačkama.
''Hvala, mama'', rekla je ne sećajući se koliko dugo nije izgovorila tu reč.
Žena, sa druge strane žice, je samo ćutala.
''I šta ti je tačno rekao doktor?'', pitala je samo.
Ona je počela opširno da joj priča o svemu. Ne  zbog toga što ju je ona to pitala. Ni zbog toga da bi čula njeno mišljenje. Pričala je samo zbog toga da bi taj razgovor duže trajao.
''Dobro, slušaj šta ti je rekao'', glasio je njen odgovor .
''Hoću'', potvrdila je.
Razgovor se približio kraju. 
''Ej mama...'' izustila je, ali veza se već prekinula. Tišina je ispunila prostoriju, dok su oblaci bili sve teži i gušći , a njoj na neki čudan način, previše blizu.
Tišinu je prekunuo njegov dolazak.
''Ajde bre ,dosta. Reši to, zabole me kako'', urlao je na telefon.
''Šta je bilo?'', pitala ga je pomalo uznemireno.
''Ma ništa'', sa širokim osmehom na licu je rekao i spustio usne na njeno čelo.
''Hoćeš da gledamo film? Ajde , lezi kod mene'', dodao je pripremajući se da je primi u svoj zagrljaj.
Iako to nije bilo vidljivo na prvi pogled , ležala je na grudima čoveka koji je imao nekoliko lica. Ovakvih i onakvih, a ona je za sve to vreme  upoznala tek neka od njih.
''Koliko sam spavala?'', pitala ga je .
''Ne znam. Film je odavno gotov, samo ti spavaj'', govorio je tiho.
''Je l' ti bilo neudobno?'', dok se pridizala sa njega rekla je.
''Meni nikad pored tebe nije neudobno'', čula je.
''Ti si tako ...Tako...Dobar prema meni'', nekako nevešto, nekako stidljivo mu je rekla. Ona , iako je to potiskivala duboko u sebi, nije očekivala da će biti takav. Brinula se da će odlaziti i da će se vraćati, da će se ponašati onako kako ona ne voli.
''Nemam razloga da budem drugačiji. Daj mi ga ,pa ću biti. Drugo, ja sam ti rekao da ću ja brinem o tebi. A kad nešto kažem tako i radim'', dodao je nekako hladno.
''A kakav si bio kad su trebala da se rode tvoja deca?'', nije izdržala da ga ne pita.
Kao da se začudio malo i nekoliko trenutaka odsutno šarao pogledom po plafonu, trudeći se da prizove neka stara sećanja.
''A to ti je bilo neko drugo vreme. Nismo imali ništa, i bili smo mladi. Ona je bila i mlađa od tebe tada. Plašila se mnogo, a ja sam se pravio da sve znam. Međutim kad bih ostao nasamo sa sobom, i meni je bila frka. Nisam mogao da zamislim kako to sve izgleda'', pričao je nekako setno.
''Ona tek...Samo se plašila,a ja sve kao da je u redu. Samo sam mislio kako pare da nađem, j*** . Onda dođem, legnem ovako pored nje, ona mi priča šta je boli i kako. A ja joj kažem da je sve to normalno, a nemam pojma. Onda se ona smiri, misli ja sve znam'', u toj večernjoj tami je lebdeo njegov glas.
''Kad se prvo dete rodilo, nisam ni bio tu, otišao sam preko. I kad sam se vratio ona je plakala kao kiša. Jao kad se setim. Kaže mi da je mislila da nikada neću doći. Ja je tešim,objašnjavam,svašta sam joj doneo, ali džabe , samo plače, mislila je da ću je zaboraviti. Čudno je bilo to, ali takva bila vremena'', kao da je želeo da završi tu svoju ispovest.
''A sa drugim je već bilo drugačije. Krenulo me dobro, pa nam je bilo lakše. Ja sam češće bio tu, a i njena majka je dolazila stalno. Pre nije mogla, bila je bolesna nešto...'' govorio je i dalje ,a ona se pomalo rastužila. Setila se da njena mama neće tu biti stalno, iako nije bolesna, već samo ljuta, i nije je krivila, niti mrzela, već je samo istinski ,onako iz srca, osećala prazninu koja je rasla i postajala veća od samog mora koje se već stopilo sa mrakom i činilo ogroman tamni krug.
Te noći, on je zaspao nekako mirno kraj nje. U tišini, iskrala se iz kreveta i stala kraj prozora. Nebo se već razvedrilo, neka nevidljiva ruka kao da je razmakla oblake. Između njih lelujao je mesec. Hladan i srebrn, obasjavao je njen lik koji se gubio u tom mraku. Lik, pomalo zabrnut i ozbiljan, koji je mislio samo jednoj tankoj niti života koja je rasla u njoj i koja je ,bez reči, od nje tražila da bude srećna. A ona okupana tom tamom koja se kretala, smejala, bojila kameni grad svojim nijansama, pokušavala je rečima bez glasa dopreti do onih visina neba za koje mnogi sumnjaju da postoje, a koje jedine pletu te životne niti, ne pitajući nas kakve bismo želeli da budu.

Zimski dah u primorskom gradu se više nije osećao. Bilo je kiša ponekad, ali i sunčanih dana tokom kojih je more blistalo poput ogromne zvezde. Blago bi se talasalo, dok bi se sunčevi zraci razlivali u bezbroj malih iskri. Kamene zgrade kao da su dobile neku novu, živu boju. Drvene i teške škure bi se otvarale rano ujutru , a šarene zavese bi se blago njihale na vetru. Na polukružnim terasama tih kuća i zgrada mogao se videti i poneki cvet , ili neko nasmejano lice zagledano u morsku površinu. Na trgovima su odzvanjali koraci nekih nasmejanih ljudi, vesele dece koja su žurila u školu , i svih drugih običnih ljudi koji su udisali život koji se vratio u ovaj grad od kamena.
Ona je bila srećna jer se more opet smejalo. Zbacilo je onaj svoj tmurni i sivi lik, i bilo ponovo veselo , onakvo kakvog ga je zavolela.
''E života mi nijesam joj ništa učinio. Samo sam je hteo pomilovati ,a one mi pokaza zube'', pravdao joj se Nikšićanin koji je upoznao ljutu Groficu.
''Ma znam, ne brini. Ona je takva prema svima koje ne poznaje'', kroz osmeh mu je govorila dok ju je uzimala u naručije.
''Ej mnogo je lijepa. Znaš na što me podseća?'', pitao je dok je posmatrao belu mačku raskošne dlake.
Pogledala ga je radoznalo.
''Ne znam znaš li onaj crtani ''Mačke iz viskog društva''? E pa na jednu belu'', rekao je ozbiljno.
''Kako ne znam, uvek sam volela da

I ta 2002.godina se polako približavala kraju.
U Srbiji i Beogradu, ona je mirisala na krv i nove nemire koji su se uvukli u dušu jednog naroda.
Mirisala je na izneverene nade i prevelika očekivanja od petooktobarske revolucije.
U gradu na obali mora, koji je već počela da zove svojim ,sve je bilo obojeno nijansama sive, ispunjeno vlagom i mokro od kiše. 
Magla je poput vela često prekrivala uske ulice između zgrada, pustu i sablasnu obalu koja je spavala zimskim snom. Tek poneki talas bi pokušao da je razbudi, ali bez uspeha.
Naslonila bi se na ogradu od terase i posmatrala more. Pokušavala bi dočarati misli i osećanja velikog mislioca koji je jednom davno napisao pesmu o sunčevoj svetlosti ''Ljetnje kupanje na Perčenju''. Dok je studirala i izučavala Njegoševo pesništvo nije joj bilo baš jasno šta je on želeo reći. Malo po malo, shvatala je. Sunce koje sija, ali ga nema. Tu je, ali se ne vidi. 
Kažu, voleo je vedre noći nad Cetinjem. Ogromno nebo na kome trepere samo rojevi zvezda. U njima, zapisana je sudbina. Nebo je knjiga, a one su slova. Vrlo jednostavno zvuči, a zapravo nije uopšte. Tih maglovitih dana te misli su okupirale njen um.
''Aj kod mene malo u Podgoricu'', pozvala ju je Lela jednog dana koja se u tom gradu skućila sa Nenadom.
''I kako ti se čini ovde?'', smejala se nekontrolisano.
''Lepo je. Između planina i mora.'', rekla je Ona samo.
Taj grad , kao i svi u ovoj maloj i čudnovatoj zemlji imali su svoju priču.
''E da ti ja kažem nešto- ovo ti je pravi crnogorski grad. Taman je između ludjaka i mirnih primoraca'', objašnjavala joj je jezikom svog iskustva.
''E onaj što skreće tamo je sto posto iz Nikšića'', pokazivala je prstom na jedan automobil koji je prolazio mimo svakih pravila.
Ona, radoznalo, pokuša da vidi registarske tablice.
I bila je u pravu.
Smejale su se obe.
''Moramo na Džakin burek'', upozoravala je.
Bila je to još jedna priča o  jednoj prokletoj ljudskoj sudbini i urbanoj legendi Podgorice i jugoslovenskog asfalta.
Dugo bi sedele tako u Lelinom i Nenadovom domu i pričale o bebi koja treba da se rodi.
Razgovarale bi o mogućim imenima, horoskopskim znacima, i svemu onome što nosi trudnoća.
''Plašim se porođaja'', samo je izgovorila plavuša.
''Ma nemoj da se plašiš. Šta je to za tebe ?'', pokušavala ju je utešiti . 
''Ne znam, baš zato se i plašim. Ja se ovako ničega ne bojim, ti to znaš'', odvratila je.
Bilo je čudno čuti to od osobe koja čitav svoj život korača sigurno po ivici noža. Koja se ne boji ni najtamnijeg mraka ali zato je jedan radostan događaj, koji je pred njom, pretvara u najplašljiviju osobu na svetu.
''Ej bre hvala što si tu. Šta bih ja bez tebe? Ne brini , mi se super slažemo, ne svađamo se, ne bijemo se, ponašamo se kao da pijemo lekove svaki dan'', na trenutak se budila ona stara Lela.
Opet je pred njom bilo beskrajno sivo more, dok se oko njenih nogu motala već velika Grofica.
''Dođi ,namoćore. Je l' te neko ljutio danas?'', uzimala bi to nežno i mekano stvorenje u ruke koje se ljutilo na sve ,osim na nju.
Mirno bi počela da prede u njenom krilu i da tone u snove.
Tih zimskih dana stekla je još jednu novu prijateljicu.
Stariju od nje, ali po mnogo čemu sličnu njoj.
''Zdravo'', pružila je ruku ,devojci ili ženi, nije sasvim bila sigurna jednog njegovog zemljaka ,prijatelja i poslovnog partnera neke vrste.
''Darija, drago mi je'', samo je izustila visoka i vitka žena guste , kao noć crne, talasaste kose i krupnih crnih očiju.
Nosila je puno nekih zanimljivih narukvica koje su zveckale svaki put kad bi načinila bilo kakav pokret.
Jakom šminkom je isticala oči koje su što bi se reklo ''čitale'' onoga ko sedi naspram nje.
Bila je umetnica, slikarka.
''Koji ti je omiljeni slikar?'', pitala ju je samo.
''Munk'', odgovorila je.
Darija je svoje lice pokušala pretvoriti u slično onom koje je poznato kao ''Krik''.
''Liči ,a ?''  pitala je proučavajući njen lik pogledom.
Klimnula je glavom.
''Znam, volim ga i ja kao i mnoge druge ekspresioniste'', odvratila je zagonetno kao da odaje neku dobro čuvanu tajnu.
I tako su te dve žene nastavile da vode razgovor o mraku.
''Imam ideju: Ako nađeš knjigu o tarotu, nemoj da tražiš karte. Naslikaću ti ih ja'', pao je dogovor posle razgovora o Alisteru Krouliju.
''Stvarno? Neće te mrzeti?'', pitala je ,Ona, koja nikada nije imala dara za slikanje i toliko je žalila zbog toga.
''Ne, jer mene nikada ne mrzi da crtam. Sve drugo me mrzi'', objasnila joj je.
Nije uspela baš dobro da je shvati, ali se pravila da jeste.
Uostalom prijalo bi joj da komunicira sa osobom poput nje.
Februar je za ljude sa primorija bio mesec karnevala. Bala pod maskama. Onih trenutaka kada luda postane kralj, a kralj se pretvori u ludu , slično kao u delu čuvenog Rablea. 
Mada Ona je imala utisak da je zapravo karneval stalno .
Ipak , taj februar koji je u njenom Beogradu možda jedan od najsnežnijih meseci , njoj je doneo loše vesti i zvuk ispaljnih metaka.
''Ma ništa nije bilo, majku im j***. Samo su auto malo sjebali. j*** im sve mrtvo i živo'', pričao je On sasvim ravnim tonom.
''Kako?Šta?'', pokušavala je da sazna.
''Šta bre kako? Bezuspešno , valjda vidiš'', odbrusio je.
''Ne možeš sam okolo, j***. '' , dodao je Nenad koji se već oporavio od povrede koju je zadobio na nekom treningu.
''E ajde se malo manje pravi pametan. Rešićemo to, ajde dosta'', nastavio je u svom stilu.
''Nego šta, kako drugačije'', sa nekim čudnim osmehom odgovorio je Nenad.
Nastavili su da psuju, zatim da se smeju , i tako u krug.
Čudan spoj, moglo bi se reći.
Neka tanka i prozračna magla prekrivala je grad i bojila noć.
Bila je varljiva. Činilo se da biste je mogli samo jednim dahom oterati, ali ako biste pokušali da gledate kroz nju, samo bi vam umorila oči i vrlo brzo vas naterala da odustanete.
''Idemo'', samo je dodao bacivši mobilni telefon na fotelju.
''Gde?'', pitala je iznenađeno.
''Sutra ujutru. Rano.'', nije se obazirao.
''A gde?'', mislila je da je nije čuo.
Izašao je iz sobe i tresnuo vratima.
Slegnula je ramenima i nadala se da neće ostati , gde god da idu, dugo .
Još jedna selidba, još jedan novi početak, još gomila novih lica, bilo bi za nju zaista previše.
U italijnaskom gradu večnosti klima je bila, te godine, nalik onoj u gradu na primoriju.
Snega nije bilo, ali su kiše padale često.
Sivilo je prekrivalo glavne ulice, stare i prelepe građevine, raskošne trgove ukrašene fontanama, kao i periferiju tog grada na kojoj su sanjale sive ,obične zgrade.
U Tibru su se utapale mnogobrojne kišne kapi i ogledalo se sivo nebo.
Anđeli na mostu kao da su krišom plakali.
On je ličio na nekog sasvim nepoznatog ,stranog čoveka.
Da ga je upoznao Krakov, verovatno bi pokušao pratiti tok njegove svesti , ali teško da bi uspeo, zaključila je.
''Kako si?'', pitala ga je.
''Nikad bolje'', rekao je.
Znala je da nije tako, ali čemu bi vodila rasprava da li jeste ili nije? Napolju je počeo još jedan pljusak.
Kišne kapi su se sudarale sa prozorskim staklima , pretvarale u ogroman mlaz vode i izgledalo je kao da se ceo grad topi , razliva u bezbroj boja i oblika .
Dani su se nizali sporo, veoma sporo.
''Šta li radi Grofica?'', razmišljala je dok je on sa nekim razgovarao telefonom.
''Verovatno je ljuta i često frkće'', zaključila je i bilo joj je pomalo žao što ju je ostavila samu. Iako je imao ko da je hrani, nju je grizla savest i to belo stvorenje joj je previše nedostajalo.
''Hoćeš da legnemo?'', opet je tih dana pokušavala da započne pristojan razgovor sa njim.
''Idi, spavaj. Ja moram da telefoniram'', rekao je ne dižući pogled ka njoj.
Ležala je sama u postelji koja je bila hladna. Zapravo nije, ali to je bio njen osećaj tada.
Mrak je bio gust, toliko gust, da se teško moglo disati.
Bio je to onaj osećaj koji imaju planinari kada se približavaju vrhu planine koju moraju da osvoje.
Sve je manje vazduha, sve je teže, ali do tog vrha mora da se ide.
Ispod njih je ili neka provalija ili sipar, a iznad oštro i golo stenje , dok se ne oni negde na sredini puta bore za vazduh koga, nažalost, ima sve manje.
Koliko god čudno zvučalo, ona se te noći osećala baš tako.
On je tu noć proveo sam , sa svojim mislima valjda, iako je bio blizu, činio se miljima dalekim.
''E ova kiša nikada neće stati'', počeo je da razgovara.
''Da, tako je i kod nas'', setila se.
''Briga me baš'', dodao je.
''E ako hoćeš da me pitaš kad se vraćamo, ne znam. Nikada, rešio sam da crknem ovde'', sam od sebe je rekao, mada je i negde bio u pravu jer je baš to želela da ga pita.
''Dobro'', rekla je ''Nemoj tako, svejedno je, bitno je da smo zajedno'', vešto je izbegnula svađu.
Gledao ju je svojim dubokim plavim očima i ćutao.
Tišina se prostirala između dve prilike tog zimskog popodneva u jednom stranom gradu.
Ona je negde pomislila da će zaista opet biti daleko ,od još jednog mesta koje zavolela, dugo i to joj je predstavljalo brigu.
Stajala je na maloj terasi, na kiši, pušila svoju cigaretu i posmatrala jedan pust trg.
Zamišljala je da njime koračaju neki srećni i nasmejani ljudi.
''Je l' si ti normalna ? Šta kisneš tu?'', povukao je za ruku .
''Ma nema veze, nismo izlazili napolje ,pa zato'', rekla je samo.
''Idemo večeras kući'', poljubivši je u obraz saopštio je.
Zatim se presvukao i otišao negde. Ona je pokušala da izbroji dane koje su proveli tu, ali nije uspela. 
Iza njenih leđa ostali su da sanjaju anđeli ,čuvari mosta, za koje se od srca nadala da su prestali da rone suze.
Sačekalo ju je more, tiho i mirno.
Pokušavalo joj je šapnuti nešto, ali ona nije mogla čuti šta.
Velike istine se uglavnom govore tiho, i moraju biti ponovljene da bismo ih čuli i shvatili.
''Ko je ovo?'', pitala ga je dok ju je nekoliko koraka delilo od kućnog praga.
''Ej Nikšićanin, pa gde si ti?'', zagrlio je visokog momka u crnoj jakni.
''Pa eto mene, Nenad me zvao.'', rekao je samo.
''Je l' si dobro?'', pitao ga je.
''Vala kako bi trebalo biti, ja sam i odlično'', dodao je mladić čije ime nije znala.
''Dobro veče'', pružio joj je ruku samo.
Onda se setila. Taj lik joj je bio poznat. 
Ugledala ga je u prolazu , još onog dana, u Beogradu kod ''kockara'' kada joj je on saopštio da ide na put.
''Šta si ti rekla?'', podsećao ju je na njeno pitanje kad su ušli u kuću.
''Ko je ovo? Mislim da sam ga videla'', prisećala se.
''Možda i jesi. Nebitno ko je. Biće tu stalno , da znaš.'', objasnio je.
''Zašto?'', nije joj ništa bilo jasno.
Ništa joj nije odgovorio.
Grofica joj je veselo skočila u krilo.
''Nedostajala si mi'', rekla je joj je kao da je razume, kao da će joj ta bela mačka svaki čas odgovoriti da je nedostajala i ona njoj. Umesto reči, ona je svoju glavu namestila u neki čudan položaj , želeći da je ona mazi.
''Idem da spavam'', rekla mu je posle nekog vremena ,dok je plela svoju mokru kosu u kiku.
''Sad ću i ja'', dodao je samo.
Dok je ležala u krevetu i tonula u neki prvi naivan san , čula je Njega kako remeti tišinu , za promenu,te vedre noći.
Sa zvukom njegovih tihih koraka bio je pomešan hladan i veštački zvuk čelika u ljudskoj ruci.
''Šta to radiš, šta je to?'' , trgla se iz lakog sna.
''Spavaj , samo. '', čula ga je u mraku.
''Šta ?'', nije izdržala , pridigla se da vidi.
''j*** šta ,šta...Hoćeš i serijski broj da zapišeš?'', već besno ju je pitao.
''A šta će ti to sada?'', pitala ga je , videšvi da ga odlaže na natkasnu kraj njihovog kreveta.
''Eto za ukras. Sviđa mi se. Daj bre , ne pitaj me gluposti više, molim te'', počeo je da gubi strpljenje.
Nekim čudnim sitacijama čovek se sam od sebe prilagodi.
''Hoćeš i meni da pokažeš da to namestim...?'' gledala je zainteresovano u njega.
''Sutra. I to se ne zove nameštanje nego repetiranje. '', dodao je već raspoloženijim tonom.
Spustila je glavu na jastuk. Hiljade misli rojilo se u toj glavi. Poput zrikavaca koji žive na livadama, te misli su vrištale svaka za sebe, ali zajedno su činile jedan glas.
Previše glasan, da bi ona mogla da spava.
Osećala je neki gorak ukus u ustima ,za koji je verovala da dolazi od tih divljih  misli naruženog lika.
On je ležao kraj nje, ali daleko od nje.
Samo je jednom rukom milovao jedan slobodan pramen njene kose.
U tišini  tonuo je u neke svoje misli , samo njemu znane.
Negde na horizontu, zaplesala je zora. Rumena svetlost obasjavala je kamene zidove grada na obali. Ta svetlost je konačno bacila u zaborav ovu noć, koja se njoj činila dužom od samog veka. Vreme kao da se usporavalo. Kamene građevine, slana voda koja besumučno udara u stenje, dugačke i uske ulice, više nisu mirisale na lepotu večnosti. U njene nozdrve počeo je da se uvlači miris prolaznosti, sve oko nje je dobilo smrtoliki izraz , i neki hladan dah ništavila koje je bilo modrozelene boje ,obavijo je njen um, njenu dušu, a telo je ostavio da baulja ,naizgled slobodno, u prostoru u vremenu koje više ne poznaje. 
Iako ga nije mogla videti ni jasno čuti, činilo joj se da sat na velikoj katedrali otkucava toliko glasno , kao da želi da probudi i mrtve koji nemirno sanjaju na nekom zapuštenom groblju  u visokim brdima.

Ulice tog kamenog grada već su bile puste.
Visoke i uske zgrade od kamena nisu izgledale magično i zavodljivo kao onih letnjih meseci, već pomalo sumorno i tajanstveno. Drvene škure bi otvarale starice setnih osmeha i pogleda, kojima su deca u unuci bili tu tokom celog leta, a sada su već otišli putem nekog srpskog ili evropskog grada gde ih je čekala siva svakodnevnica.
''E vidiš ,šta sam ti ja pričala , zašto ne volim more.'', objasnila joj je Lela dok su pile kafu na jednom trgu.
''Ali nije tako loše , malo je depresivno ponekad, ali mi se sviđa'', govorila je Ona . Uspevala je pronaći nešto lepo i u toj slanoj vodi u kojoj se ogledalo sivo nebo ,i u tim mračnim i uskim ulicama u kojima nije bilo sunca ponekad tokom celog dana.
''Svaka ti čast, mada ovo je veći grad pa je bolje. U mestu odakle sam ja sada je sve mrtvo'', rekla je plavuša nekako zamišljeno i odsutno.
Potom ju je pogledala značajno, sklopila dlanove , i nekoliko trenutaka prepustila se tišini.
''Moram da ti kažem, nisam još nikome rekla. Trudna sam'', tiho je izgovorila.
''Jao...Čestitam ti'', Ona je takođe tiho odgovorila i zagrlila je.
Bio je to topao zagrljaj. Zagrljaj koji je mirisao na bliskost. 
''Hvala ...'' ,čula je kako šapuće.
''Čekam da se Nenad vrati, pa ću mu reći. Glupo je preko telefona'', izgovorila je samo.
Nenad je , tih dana, bio u njenom Beogradu u kome su već počele kiše.
''Da...Jesi li srećna?'', nije odolela jer na njenom licu nije bio osmeha.
''Da, čudno je. Bojim se'', samo je izgovorila sa nekim drhtajem u glasu.
Lela. Bila je to, pred njom, prvi put nesigurna i uplašena ova luckasta i smela plavuša, nežne lepote i grube, muške pameti.
''Nemoj da se bojiš. Ti ćeš biti najbolja mama, videćeš. Znam. A Neša će sigurno biti srećan'', govorila joj je nežno , glasom koji je ličio na glas majke.
Nekoliko trenutaka ona je gledala u nju netremice.
U tom pogledu krile su se i sreća i tuga, hrabrost i strah. I nazirao se lik jedne druge, nove Lele. 
''Veruj mi. Čuvaćemo bebu zajedno'', veselo je uskliknula.
''Nikad nisam imala drugaricu kao što si ti'', samo je rekla gledajući u nju.
''I kako god , drago mi je da sam te upoznala'', ostavljajući je u čudu ,rekla je, polako ustala i izgubila se u nekoj od kamenih ulica.
Još nekoliko trenutaka oko nje je lebdeo oblak Diorovog parfema, a zatim je vazduh počeo da miriše na kišu.
''Vau'', stajala je kraj prozora i posmatrala nevreme.
More se njihalo , mešalo sa kapima kiše i činilo se da se svet pretvara u jednu veliku, slanu i toplu suzu.
''Baš pada , majku mu '' , čula ga je iza svojih leđa.
''Da...'' , potvrdila je.
''Dobro , dogovorili smo se. Sutra ideš za Beograd, jel?'', podsećao je.
''Da.Videću moje, obići kuću, uzeti neke stvarčice i eto me '', rekla je, spuštajući glavu na njegove grudi.
''Važi. Meni ništa ne treba, taman ću te voziti do aerodruma pa ja idem dalje nekim poslom'', objasnio je i zagrlio je.
Na nebu zaplesalo je par munja. Negde u brdima , čuli su se gromovi. A onda je zavladio muk.
''Hoćeš da te pokrijem malo?'' ,pitao je.
''Aha'', pospano je odgovorila.
''Je l dobro sada?'' čula ga je.
''Da, i ti spavaj pored mene'', opijena nekom lakom pospanošću rekla je.
''Jok, ja ću na plaži da spavam'', smejao se.
Zgrabila ga je i pribila uz sebe. Prijalo mu je.
Odjednom, ceo taj prostor bio je ispunjem mirisom ljubavi, mirisom strasti i snovima koji su čekali pravi trenutak da se spuste na njihove oči.
''Srećan put, pozdravi tvoje i budi dobra'', rekao je i spustio svoje usne na njene.
''Važi, eto mene brzo, falićeš mi'', rekla mu je samo.
''I ti ćeš meni'', dodao je.
Zagrlila ga je još jednom. Onako nežno i detinjasto. Ovo je bio prvi put da on nju prati negde. Uglavnom je bila ona ta koja je pratila, čekala i nadala se.
''Ajde, pa se javi kad stigneš'', činilo se da je bilo vreme da krene.
''Ejj da...Javi se i Nenadu, tamo je on'', bilo je jače od njega izgleda.
Možda bi mu Ona i rekla nešto, ali je previše žurila.
Da vidi svoj grad, uspomene koje u njemu i dalje žive, da oseti sve one mirise i čuje mnoštvo onih zvukova koji se dopiru iz kuća, zgrada i tajanstvenih uglova beogradskih ulica.
Miris smoga. Vetar, koji mrsi kosu i baca prašinu u oči. Gužva, ta gužva. Masa ljudi koja prezire prevoz koji kasni. Deca koja pretrčavaju ulicu van pešačkog prelaza. Psi lutalice koji razvlače najlonske kese. Prosjaci i ulični svirači koji sede na betonu. Svetla koja se mešaju i prelivaju. Poneki žuti list koji šušti pod nogama. Klinke u kariranim suknjicama i kratkim jaknicama koje se tiskaju ispred izloga .
''Gde si baksuze?'', uzviknula je njena sestra.
''Ne veruješ šta smo nabavali!'' , obasipala je rečima.
''Jao, štenci ! Prelepi su'', vrištala je od sreće.
Majka ju je samo pogledala i nasmejala se.
Njena kuća detinjstva je mirisala na pitu od jabuka.
Zvuk televizora koji je pomalo šuštao je remetio svaku tišinu.
Fiksni telefon je zvonio neprestano, a oko njega su se gurali majka, otac ,ponekad i brat.
''Ja nisam tu. Ako je Petrović , nisam'', odmahivao je rukom njen otac.
''Koliko tiho pričaš sigurno će joj poverovati'', smejao bi se njen brat.
''Jao, opet ti. Kao da ne znaš koliki je davež?'', pravdao se kroz šapat.
''Ne znam, on mene nikada nije davio, za to mu služiš ti'', gušio bi se od smeha .
''E jesi bezobrazan'', frknuo bi čovek.
Njena majka bi ih ozbiljno pogledala kroz svoje naočare.
Zatim bi se nakašljala i podigla slušalicu.
''Halo? O, pa Vi ste. Pa kako ste?'' , ozbiljnim i ljubaznim glasom bi pitala.
''Dobro smo svi, hvala na pitanju. On nije tu trenutno, biće za nekih pola sata. Pozovite, slobodno. Da, da izašao je da prošeta malo, voli on to, znate'' i dalje ih ozbiljno gledajući u njih dvojicu.
''Jeste , jeste ovo vreme je baš loše. Biće valjda još sunca malo, dok ne počne zima. Šta ćete, tako je. Hvala i Vi pozdravite sve'', činilo se da je razgovor završen.
''Tata!Tata!'', sa vrata se čuo glas njene vesele i neobaveštene mlađe sestre.
Rukama su joj pokazivali da ćuti.
''Ahaha lažljivci, opet Petrović smarač'', rekla bi veselo i otrčala u sobu.
''E ovo dete je na tebe, sve sam sigurniji'', cerekao bi se njen brat po ocu.
Onda bi svi počeli da se smeju.
Tako je ,otprilike, izgledao jedan običan dan u njenoj porodičnoj kući.
''I kako je na moru?'' pitao ju je otac.
''Lepo. '', rekla je samo.
''Ja sam čula da je letos nekoga napala ajkula. Znaš ona odvratna zubata ,najveća'' pričala je njena sestra.
''A koja ajkula je lepa ?'' , dočekao bi brat.
Najmlađe dete , iako više nije bilo dete, ali u porodici gde ima više dece najmlađe je uvek malo, samo bi se namrštilo.
''Ma ja ne verujem. To su morske , letnje priče. Leti se, deco, ništa ne dešava pa moraju da smišljaju gluposti. Više ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama , nego od ajkula'', počinjao bi njen otac.
Majka ju je samo dugo i pronicljivo posmatrala, ne obazirući se na raspravu o morskim nemanima.
''Ja ću!'' uzviknula je klinka kada je čula zvuk telefona.
''Tata , Petrović'', ozbiljno je rekla.
Čovek je prevrnuo očima i sa mukom se spremio da ustane.
''Šalim se, stric je'', gušeći se od smeha pružala mu je slušalicu.
Ona je samo posmatrala taj, činilo se, zaboravljeni prizor koji joj je nekad bio sasvim uobičajen ,a sada je delovao kao otkriće nekog davno zaboravljenog sveta.
I prijalo joj je to saznanje , da postoje još takvi svetovi u kojima žive ljudi koje ona beskrajno voli.
''Kako je na poslu?'', konačno je započela razgovor sa svojom majkom dok su sređivale sudove.
''Standardno. Imamo novog načelnika, sve se promenilo, nova vlast je dovela svoje, ali je dobro'', samo je rekla kratko.
''Dobro'', odgovorila je , a želela je samo sa njom da razgovara.
Zvuk vode, metalnih viljuški koje se sudaraju sa porcelanskim tanjirima je bio jedino što je mogla čuti.
I u tom času je bila neizmerno nesrećna zbog toga.
''Mogu li ovde da stavim ove čaše?'', nije ni slutila da je zaboravila gde šta stoji u kući u kojoj je odrasla.
Majka je samo klimnula glavom.
''Dobro j***, ti ćeš mene da mrziš ceo život, šta?'', polako je počeo da se budi bes.
''Molim?'' , iznenađena je bila žena . Kuhinjske krpe koje je slagala je samo ostavila zgužvane na jednu gomilu.
''Čula si me. Ti nameravaš zauvek tako da se ponašaš?'', stajala je naspram nje i gledala je pravo u oči.
Nekoliko trenutaka dve prilike iako nepomične nadvijale su jedna nad drugom.
Pogledi su se ukrštali , usne su se stiskale, a dva srca lupala tako jako kao da će da iskoče iz grudi ove dve žene .
Majka je samo slegnula ramenima i uzdahnula.
Sela je na malu stolicu koja je tek tako stajala u kuhinji. Uglavnom nije bila slobodna, već bi nešto stajalo na njoj. Ovog puta, kao da je čekala da se na nju spusti zdravo telo neke bolne duše.
Gledala je oko sebe, tražeći cigarete.
''Evo, imam ja'', pružila joj je paklicu njenog Marlbora.
Žena je uzela ćutke , za nju, prejaku cigaretu.
''Nemam šta ja sa tobom da se raspravljam. Ti znaš šta ja mislim o takvim ljudima kao što je tvoj muž. Niti ih želim u svojoj okolini, a još manje u familiji. Ipak ne možemo o svemu u životu da odlučujemo, ali tvoja stvar'', rekla je samo sa nekim besom u glasu.
''Dobro, ali tako je kako je. Zar ne postoji neki kompromis? Ja ne tražim da se ti družiš sa njim, svašta. Ja želim da se ti družiš sa mnom.'' glas joj je već podrhtavao.
''Ma kakav kompromis, bre? Nije te sramota, prvo sa kim si, bre, svi znaju ko je i šta je. Drugo , koliko godina ima. Treće jednom će skupo da te košta'', siktala je besno žena , držeći u rukama cigaretu koja je gorela sama za sebe.
''I ja više nisam tvoje dete? Hoćeš li i preko ''Politike'' da me se odrekneš?'', bila je zajedljiva, ljuta i tužna.
''Iskreno ,dete, kao da nisi. Kao da te ja nisam ni rodila ni odgajila, sve više ličiš na tog tvog koji te je vaspitao'', rekla je žena ravnodušno.
''I svaka čast tebi na diplomi i svemu, ali ćero, tebi neće pomoći ni još deset fakulteta da ih završiš'', nastavljala je da joj kida srce.
''Dobro,mama. Ponašaš se nezrelo, ti, koja si čitav vek pričala o zrelosti. Tvoja stvar, ako nećeš da me gledaš, vrlo brzo ću ti ispuniti želju. Zdravo.'' rekla je zadržavajući suze.
Proletela je kroz dnevnu sobu, pozdravila oca kratko , kao i sestru.
''Što ne ostaneš?'' pitao ju je.
''Neka hvala . Idem svojoj kući. '' rekla je besno streljajući pogledom svoju majku koja je stajala i gledala u prazno.
Tišina je ispunjavala sobu, koja je bila puna ljudi.
Tišina koja je bila teška , koja je bila gusta i oštra poput nekog sečiva , zabadala joj se u srce.
Zvuk vrata ,a zatim kapije koja lupa ,malo je ublažila taj tihi bol u njenom srcu .
Nekoliko radoznalih komšija okrenulo je glavu u njenom pravcu.
Nije ih gledala, ne zato što nije htela, već jer je skrivala suze.
Kroz nekoliko trenutaka bila je u njihovom domu.
Mirisao je na ustajali vazduh i neke sveže uspomene.
''Uspomene...Da li je moguće da su sve oko nas zapravo uspomene?'' , otimalo joj se u mislima dok je shvatala koliko sećanja pobuđuje samo jedna boja , samo jedan miris ili komad nameštaja.
Bila je umorna, tužna i razočarana.
Ležala je na kauču dnevne sobe u kojoj su nekad provodili vreme.
Napolju je bilo hladno i mračno.
''Ej, kako je tu?'', čula je njegov glas sa druge strane žice.
U tom trenutku samo je želela da bude tu.
''Jedva čekam da dođem kući, eto tako je'', samo je rekla.
''I ja. Pa šta je bilo?'', pitao je bez mnogo ustezanja.
Prvo je plakala i jecala ,a potom vikala , pričajući mu sve do detalja.
''Dobro, dobro. Nije sve tako crno, kad pogledaš malo bolje. Ona je ljuta, šta ćeš, proći će i to, veruj mi. Otac ti nije ljut, brat nije, pa čekaj, nije to mala stvar. Uvek može i gore'', pokušavao je da uteši.
''Meni je ovo najgore'', rekla je samo.
''Znam, ali polako, vreme čini svoje. Ti si njeno dete ,ona tebe voli, da nije tako do ovoga ne bi došlo'', nastavljao je.
Složila se, ali nije bila sigurna da li je u pravu.
Ubrzo, bez obzira na vetar i hladnoću, koračala je svim onim ulicama grada koji beskrajno voli.
Knez Mihajlova je bila neobično pusta, tek poneki par je šetao držeći se za ruke i grickajući kokice.
Na Trgu Republike su se smenjivali ljudi koji su ili čekali ili ispraćali nekoga.
Autobusi su se smenjivali, ispuštajući glasne zvukove.
Jedna kola hitne pomoći su projurila pored nje.
Park preko puta njenog fakulteta je takođe bio pust . Svetla su padala na puste klupe i blatnjavu zemlju.
Beograd je tonuo u snove. Nije bio mračan, nije bio pust, ali je na neki čudan način bio obavijen tišinom.
Umorna, peške se vratila njihovoj kući.
Ležala je u mraku, odlučivši da se ne javlja nikome.
Pre nego što krene natrag pozvaće samo Sanjinu mamu.
Nije želela da svoje srce umori još nekim lošim rečima.
Tišina je učinila svoje i naterala je da spava. Snovi koje je donela ta noć, bili su nemirni, pomalo jezivi i prekidali su se sa vremena na vreme.
Kišno i maglovito podne koje je učinilo ulice njenog grada pustim , donelo joj je povratak Njemu.
''Ej Nenade, ja krećem još malo. Hvala što si zvao opet, je l' si dobro?'' pokušavala je da se skoncentriše na njegov glas.
''Dobro, vidimo se onda za koji dan'', završavala je razgovor ujedajući se za jezik da mu ne bi čestitala što će postati otac.
''Kako li će se samo iznenaditi'', mislila je dok je svega manje od sat vremena delilo od Njega.
''Baš je bilo čudno ovde bez tebe'', rekao joj je dok su sedeli jedno kraj drugog.
''Je l'?'' , želela je to opet da čuje.
''Ozbiljno, nisam skoro imao takav osećaj'', nastavio je.
''Nije prvi put da si bez mene '', podsećala ga je na sve one dane koje je provela sama.
''Nije, to je tačno. Ali u ovoj kući sam prvi put sad bio bez tebe i vala nije mi bilo svejedno'', smejao se i milovao je po kosi.
Ćutala je i gubila se u njegovom zagrljaju.
''Au, nemoj da me golicaš, stežeš me'', vikala je kroz smeh.
''Neću nikad da se rastanemo'', rekao je samo, grleći je previše čvrsto.
''To ti je rešeno'', dodala je.
''Šta se to čuje?'', odjednom se trgla.
''A da, nešto sam ti spremio, umalo da zaboravim. Čekaj tu'', sklonio je ruke sa nje i ustao.
Gledala je za njim.
''Jao, kakva mačka, čupava !'', vrištala je dok je belo , persijsko mače držala u krilu.
''Kako je mekana, nežna'', milujući je govorila.
Dva krupna crna oka su je gledala.
''Kao i ti'', smejao se.
Mnogo je volela mačke. Kao i one nju. I nedostajale su joj, ovde kraj mora. Ta stvorenja, da se ušuškaju u njenom krilu ili pokušavaju da joj umrse kosu.
''Ali ti ne voliš mačke, je l da?'', setila se i iznenađeno ga pitala.
''Ma nije da ne volim, samo ih nikada nisam imao'', dodao je.
''Nego, kako ćeš da joj daš ime?'' smejao se.
Bila je vesela kao neko dete , dok ju je životinja ujedala za prst.
''Grofica'', rekla je ''Otmena je i lepa kao neka grofica'', ozbiljno je nastavila.
Nasmejao se.
Noć je bila vedra. Mesec se ogledao u vodi, koja je bila mirna. Činilo se da se ta srebrnkasta svetlost razliva poput boje pomešane sa vodom. Činilo se da se čitavo more pretvara u srebrni i hladni mesec.Dah Neptuna je uspeo da zamagli i najoštriji vid, omami čula i donese snove koji izgledaju kao stvarni. Činilo se da je on tu, sakriven u nekom kutu, svirao neku laganu i varljivu melodiju ,koja je nju uspavljivala. Kazaljke su se poklopile, bila je ponoć.
Dok je tonula u snove, naslonjena na njega, neka dobro skrivena čežnja terala ju je da se pita misli li neko u Beogradu noćas na nju?
U onom Beogadu okupanom svetlima, mnoštvom glasova i mirisa, koji je sa gorkim ukusom u ustima ostavila iza svojih leđa. Pitala se tako, misleći da sanja, dok se oko nje u tišini i hladnoći kamena davio primorski grad , otkrivajući joj svoje pravo surovo , mistično i prelepo lice.

Ako me sretneš, nekad, u nekom snu,
ako ti se učini da sam opet tu,
samo se nasmej i pruži mi ruku.

Ako me poznaš medju onima koji lete,
kroz nebeske plavetne doline.
Podji za mnom, ne plaši se.

Ponela sam neke reči nevažne,
suze,poraze i opraštaje.
Ostavila sam ti jedno obećanje,
da čekam te tamo gde sunca radja se.

Tamo na obodu grada,

Tamo, postoji jedna poljana

Nije ona tek tako na obodu ovog grada,

Na tu poljanu odlaze oni kojima se spava

Uz pesmu ptica i miris cveća

Tamo se isti san sanja

Tamo se tiho govori i bez koraka korača

Da se ne uznemiri ona duša koja nemrino spava

Tamo kad se nadješ pred očima ti život proleti

Memerni grad čuva tajnu večnosti

Tamo,kad hodaš po najvedrijem danu

Oko sebe osetiš onu najtežu tamu

Čuješ je kako za tobom korača,neumoljivu,gordu i hladnu

Na toj poljani raste čudna trava 

Trava,koja nije simbol života i zdravlja

Na toj poljani postoji bezbroj staza

Staza, koje ne vode nikuda

Tamo, na obodu grada

Tamo,postoji jedna poljana 

Tamo, ne padaju noći i na radjaju se zore

Na toj poljani spavaju oni za koje verujemo da su negde gore.

 

Noćas su me posetili mrtvi,
osetih hladnoću i telo koje drhti.
Noćas, kad su me posetili mrtvi.

Opet sam tu kraj bagrema starog,
koji cveta iza starih ograda,
kao i pre mnogo godina.

Ponovo je ono leto,
davno i daleko.
Leto u kome živ je drag neko.

Govori, hoda i smeje se,
zastaje kraj mene,
čini mi se da ne poznaje me.

Želela sam da poljubi me još jednom,
želela sam da zagrli me nežno,
želela sam, ali on nije hteo.

Maglovito i hladno,

osećam miris kiše.

Mrtvo ponovo diše.


Oblačno i tiho,

čujem glas, a ne govori niko.

Približava se ono što zvali smo daleko.


Prozračno i neuhvatljivo,

nisam ni ovde ni tamo.

Sanjano ,postalo je stvarno

Rekla sam...Ne govori, pusti vreme da govori mesto nas,

Rekla sam...Pogrešne reči u pravi čas,

Rekla sam...Sve ono što se ne govori,

Rekla sam...Sve ono što ume da zaboli,

Rekla sam...Sve ono što govori biće koje voli,

Rekla sam...Idi, ako ti je milo, meni je dobro ma kako bilo,

Rekla sam...Sve ono što mi je srce krilo,

Rekla sam...Mnogo toga , veoma lako

Rekla sam...Toliko toga , ne znam ni sama,

Rekla sam...Iz besa , iz običnog inata,

Rekla sam...Samo da bi čuo ,

I govorila ,govorila sam dok nisi otišao,

Zaplakala sam onda kad sam ostala sama,

Zaplakala tada, a plačem i sada.

****

Kažu mi

Kažu mi, sreli su te danas,

Kažu , obuzela te je neka sablast,

Kažu, govorio si o nama,


Kažu mi, a ja čujem tvoj glas,

Kažu mi, a ja vidim tvoj lik,

Plave oči, pogled koji volim,


Kažu mi, uvek uspravno stojiš,

I veruju da si nesalomiv,

Kažu, ti se ničega ne bojiš,


Kažu, pogled ti je bio blag,

Nimalo odsečan i hladan,

Kažu, dok si govorio o nama,


Kažu mi, da mi želiš dobro,

Iako me odavno ne zoveš svojom,

Iako si mi tek onako rekao zbogom,


Kažu mi, da me vidiš drago bi ti bilo,

Kažu, oprostio se sa sujetom,

I pitaju ko je kriv bio,


Kažu, spominješ me čudno nekako,

Nežno i sa setom,

Iako znaš da pored mene stoji drugi neko,


Kažu mi,a  ne slute koliko smo daleko,

Kažu mi, a ne znaju da me ne bi poznao,

Ti, koji si me stvorio,


Kažu mi, a ja pogled obaram,

I opet pred tobom bitku gubim,

Svoje srce besom punim,


Kažu mi, a ne znaju da često krenem ka tebi,

U onim noćima kad sam iskrena prema sebi,

I na pola puta uvek stanem, ma koliko da boli,


Kažu mi, a svesni nisu da sam neko drugi,

Za tebe osoba nepoznata i potpuno drugačija,

Za tebe, obična strankinja,


Sve što kažu jako boli,

Srce za tobom još gori,

A sudbina mu kriv put kroji...


Kažu mi, dovešće me tebi,

A ja to ne smem da dopustim sebi,

Jer , izgubilo se u ovoj ženi,

Sve ono zbog čega si voleo da te zove njenim..

 

To leto 2002.godine se gasilo . Mnoštvo nasmejanih lica je polako beledelo i nestajalo, a dugačke kamenite i peščane plaže su postajale puste i preteće obale. Šarene boje , glasni zvuci i reka ljudi koja je ,do samo pre neki dan, proticala pored nje kao da je presušila. Uske  i dugačke ulice između kamenih građevina postale su puste i nekako prijatnije za koračanje. A more je bilo mirno ,veliko i plavo, smejalo se kao onog dana kada je došla.
''Ej bre seko! Je l' imaš vremena malo za mene sutra? U prolazu sam ,znaš ,pa sam mislio da svartim da vas vidim.'', jednog dana neočekivano joj se javio brat.
''Slobodno , ja sam tu, a zeta ne znam hoćeš li uhvatiti '', smejala se .
''Dobro, ja dolazim.'' , rekao je veselo dok se sa njegovim glasom mešala galama koja dopirala uz nekog kafića.
Veza se prekinula.
Talas uzbuđenja i sreće je preplavio njeno telo i um. Sa bratom kao i sa sestrom čula se telefonom redovno, ali otkako je boravila u Crnoj Gori , nije ih videla.
''Alo ti mala, ako dolaziš na more da svartiš kod mene, važi?'' , u jeku leta zapovedila je svojoj mlađoj sestri.
''Hoću!'', uzvinula je samo.
''Ej neću stići kod da dođem kod tebe. Izvini. Vidimo se kad dođeš u Beograd, mi smo promenili plan'', saopštila joj je ta živahna klinka nekoliko dana posle.
''Dobro, pazite šta radite ako treba šta,zovi'', rekla joj je samo.
Miris mladosti i neizvesnosti je ispunio prostoriju. Miris planova koji se kuju danas, da bi se realizovali sutra. Miris uspona i padova , bura i oluja. Sve je te mirise osetila Ona, nekoliko sekundi nakon tog razgovora sa sestrom i samo  par nedelja pred svoj 25.rođendan.
Dugo ih nije osetila, morala je sebi priznati.
''Aaaaa'', vrištala je tog vrelog popodneva dok je grlila svog brata po ocu.
''Au bre, postala si prava Crnogorka'', zezao ju je on.
Sedeli su, satima koji su prolazili kao minuti, na terasi.
''I eto, ja sam ovo leto proveo sa društvom. Milica i ja smo rešili da iskuliramo malo, znaš. Otkud znam zašto, pa iskreno počeli smo dosta da se svađamo u poslednje vreme.Videćemo kako i šta , kad se vratimo kući '', ispovedao joj je on sve što je propustila.
''E da imam jedan trač da ti ispričam za tvoju drugaricu Miru'', sav važan je počeo.
Pretvorila se u uho.
''Imam nekog druga što živi u njenom komšiluku. Kaže, muke ima sa onim njenim . Vara je okolo, svi se prave ludi , a svi znaju. Ona šta će , pravi se da ne zna. Baš mi je žao'', završio je.
''Daj nemoj zezati, pa kako to?'' čudila se.
''Ne znam kako. A ja sam je video pre nekih mesec dana , napravila se luda i okrenula glavu. Možda me nije prepoznala, mada je bila kod nas bezbroj puta'', cinično se smejao.
U jednom trenutku obuzela je neka tuga. Ma koliko da ju je ta žena već iznervirala prilikom njihovog poslednjeg susreta, da joj se javila sa željom da se izjada , posavetuje ili bilo šta, ne bi je odbila.
Ipak prijatelj možeš biti samo onome ko ti to dozvoli . U suprotnom, ako nudiš prijateljstvo onome ko to odbija, postaješ mu samo neprijatelj.
''E da, Goran tvoj čuveni pacov se oženio i to nekom Vlajnom!'', dodao je na kraju.
Već je brojala godine kako ga nije spominjala. Možda, da je Sanja postojala još u njenom životu, ime te osobe bi i bilo spomenuto u nekom beskrajno smešnom kontekstu, ali pošto nije, beše zaboravljeno.
Ipak prošlost budi neke emocije koje sadašnjost nikada neće moći.
Nije osetila tugu niti bes, samo prolaznost koja je u svom punom sjaju zablistala pred njenim očima, na terasi, gde su ona i njen brat ispijali kafu, dok se more njihalo i nešto mrmljalo sebi u bradu.
''Pa dobro...Sve su to lepe vesti, bio je red da se i on skrasi. Za Miru mi je žao baš'', pustila je svoje misli slobodno da teku.
''Ma šta se skrasio? Je l' si luda ti?Namirisao pare , njeni su neki gastabrajteri koliko sam shvatio'', nije prestajao da je iznenađuje .
Ma koliko da je taj Goran ostavio iza sebe krhotine i loše uspomene, nije verovala da bi stupio u brak samo zbog para.
''Ma daj bre , sad i ti'', odbijala je.
''Ja ti kažem , bolje da ne znaš na šta mu žena liči'', kao da se naslađivao.
''Kako , kako?'' , ženska radoznalost pomešana sa sujetom je bila jača .
''Lepa je koliko ste ti i zet vršnjaci'' , dočekao je sa svojim smislom za humor koji je uvek volela.
''E sad vidim da si ti ozbiljna tračara postao'', smejala se.
''Postao? Sekice , da se ne lažemo, uvek sam bio '' , rekao je i zagrlio je.
I jeste bio, uvek od onih  koji su prvi znali sve. Nije ni sa kim, osim sa svoje dve mlađe sestre, delio te informacije od životne važnosti. 
''O drago mi je da te vidim'', zagrlio ga je On srdačno.
''E pa zete i meni je. Drago mi je da se nismo mimoišli, eto ja nisam planirao...'' govorio je.
''Neka, nema  tu šta da se planira.'' , nastavljali su razgovor uz kafu svo troje.
Tamno nebo se već ogledalo u vodi iste boje.
Talasi su udarali u obalu i stene praveći penu .
Topli povetarac je donosio mirise i zvukove ,iz daljina.
''Dobro, idem ja. Ostao bih, hvala, ali moram već ujutru za Beograd, čeka me drug'', pozdravio se sa njima.
Kroz nekoliko trenutaka ,kuća je već bila prazna.
Samo je u njoj ostao da lebdi miris Beograda, njenog starog kraja i roditeljskog doma koji je njen brat doneo i ostavio za sobom. Disala je duboko , trudeći se da svaki komadić tih sećanja koja su imala miris, zadrži u sebi.
''E pa gotovo je. Još malo pa otvaramo, dođi sutra rano tamo'' , čula je njegov glas koji je dopirao do nje.
''Šta to?'' ,pitala ga je mazno dok je sedala pored njega.
''Videćeš'', rekao je samo poljubvši je.
''Ali, reci mi'', gnjavila ga je.
''Ali neću sad i nemam vremena da ti pričam'', branio se.
''Zašto nemaš?'' , uozbiljila se.
''Idem sad u Podgoricu, vraćam se za par sati. Sigurno pre nego što zaspiš,a sutra ujutru idemo ti i ja negde'', rekao je samo.
''Super '' pomislila je. 
Kao i uvek, kovao je planove  ne mareći za svet oko sebe.
Ustala je i naslonila se na ogradu polukružne terase.
Bilo je veče, a na terasi jedne kamene zgrade u blizinu , sedeli su starac i starica.
Svako veče, u isto vreme, oni bi seli za okrugli sto od plastike, jedno preko puta drugog i igrali karte.
Radili su to, činilo se , sa velikom pažnjom kao da igraju u veliki novac ili u nešto veoma važno.
A zapravo, igrali su iz pukog zadovoljstva i radovali se , bilo da dobiju bilo da izgube.
I delovali su srećno, da.
Sreća se krije u malim stvarima, samo treba pronaći ili stvoriti te male stvari koje čine veliku sreću.
Te večeri uzela je telefon u ruke i poslala Miri sms poruku.
Nekoliko sati posle toga je neprestano proveravala da li je stigao odgovor.
Nije.
''Đe si ljepotice!'' imitirala je Lela crnogorski akcenat .
''Otkud ti ?'' iznenadila se kada je na ekranu ugledala neki njoj nepoznat broj.
''Pa došla sam i ja, videćemo se za koji dan. Stigla bih i ranije, nego znaš , kad ti Nenad daje instrukcije mora bar nešto da krene naopako'', objasnila joj je.
''E ovo mi je novi broj, umemoriši ga. Imam svašta da ti pričam''rekla joj je smejući se. 
Veza se prekinula.
''Gde idemo?'' pitala ga je tog jutra dok su oblaci plesali iznad mora.
''E da vidiš gde žive najčasniji ljudi ove zemlje'', smejao se.
''A gde?'' i dalje je bila u čudu.
''U planine. Videćeš, lepo je.'' odgovorio je i dodao gas.
More se izgubilo iz njenog vida. Vazduh je bio hladan i svež, a tamna i , činilo se, beskrajna šuma poput onih začaranih iz bajki se prostirala svuda okolo.
''Prelepo je'', rekla je samo.
''Je l' jeste? Nisam ni ja ovde bio dugo'', komentarisao je.
''Evo ti moja jakna kad me ne slušaš , ovo je planina'' , podsećao ju je skidajući jaknu.
''Gledaj- ono tamo ti je Savin kuk, pa ovaj do je Međed, eno ti ga najviši Bobotov kuk, a ono poslednje ti je Crvena greda'', upoznavao ju je sa vrhovima Durmitora.
''Baš izgleda jezivo'', primetila je posmatrajući gole vrhove okovane stenama.
I zaista , činili su joj se ogromnim i velačnstvenim, ti planinski vrhovi naspram kojih se ona osećala malom.
''Što jezivi? Meni nisu, baš su lepi'', začudio se.
''Je l' si bio na nekom od njih?'' , pitala ga je radoznalo. Pokušavala je da zamisli kako izgleda stajati gore, tako blizu nebu , na nekom pustom vrhu, i gledati ceo jedan svet kako diše i kreće se ispod.
''Ma davno, kao klinac. Nije to tako zanimljivo,znaš. A treba oprema i sto čuda, nezgodno je malo'', objasnio je.
Noć koja je bila pred njima odisala je svežinom i mirisom suve trave. U daljini su se mogli čuti zvukovi planine, hladnog i oštrog vetra , borovih grana koje su se njihale i trave koja je šuštala.
Bio je mrak. Onaj pravi, beskrajni mrak. 
Mrak koji ne remete veštačka svetla . Mrak koji počinje od ivice zemlje i pruža se sve do samog neba. Milion zvezda , manjih i većih, je gorelo iznad njihovih glava. Svaki pedalj tog prostora delovao čarobno. Što bi ga čovek duže posmatrao , sve bi više oklevao  da se kreće po njemu. Iz straha da ne pokvari tu čaroliju , da je ne pretvori u stvarnost.
Kuće su bile od drveta , sa crvenim krovovima od lima. Ograde su bile od tarabe, a iza svake od tih drvenih kuća se nalazila bašta sa drvenom štalom. Ispred tih kuća su sedeli visoki i zamišljeni muškarci, koji su pušili i pili rakiju zajedno sa ženama , mahom u crnini. Ovde su žene počinjale nositi crninu sa prvom smrću u kući i porodici, i svlačile su je tek onda kad bi ta ista smrt došla po njih, i dodelila ulogu 'stare majke' nekoj drugoj, nešto mlađoj ženi, ozbiljnog i tmurnog lika, koji krije lepotu i sve što ona nosi sa sobom.
''Je l' ti lepo ovde sa mnom, a?'' čula ga je iza svojih leđa i osetila njegov dodir.
''Da!'' rekla je samo.
''E dobro onda'', dodao je tiho i spsutio usne na njenu kosu.
''Je l' ti hladno?'' pitao je.
''Malo, ali ti ćeš da me greješ'', veselo je rekla.
''Naravno'', dodao je uz osmeh.
Ležali su jedno kraj drugog dok je planina tonula u svoj noćni san.
''Idemo sutra kući,ok?'', rekao je tiho.
''U Beograd?'', pitala je iznenađeno. I pored sve lepote mora, bogatstva mirisa i zvukova, njen grad u kome je njen dom, nedostajao joj je i sve češće je koračala beogradskim ulicama u mislima.
''Ne. Dole idemo. E da, ''kockari'' će biti u Podgorici za koji dan'', rekao je tek onako.
''Kako ?'' iznenađeno je pitala.
''Lepo, videćeš.'' nastavio je ravnim tonom.
''Ali...'' , krenula je nešto da kaže, a nije ni sama znala šta.
''Šta ?'' , pitao je.
''Ja sam mislila da ćemo se uskoro vratiti kući.'', samo je rekla. Osećala se izneverenom negde.
''Pa nećemo. Ti kad hoćeš idi tamo kod tvojih i to. '' , čula ga je.
''I nisi mi ništa rekao?'' , nije uspela da izdrži.
'' Šta bre ti nisam rekao?'', iznervirano je pitao.
''Da se selimo'', podsetila ga je na bitnu stvar koju je zaboravio .
''Ma stani , videću još, polako bićemo još neko vreme ovde'', odbrusio je.
''A ja? '', insistirala je .
''Ti si sa mnom. Gde sam ja , tu si i ti. I to je to .'', pokušavao je da završi razgovor koji mu, očigledno, nije prijao. 
''Znaš ja nisam stvar'', rekla je tiho.
''O čemu ti pričaš?'' , čula je.
''Mogao si da mi kažeš, bilo šta. Ne tako, da me uzmeš i preneseš gde ti odgovara'', objasnila je konačno ono što je osećala.
Ćutao je nekoliko trenutaka.
Kao da je razmišljao šta da kaže ili kao da nije verovao u ono što je čuo u toj hladnoj i vedroj noći.
''E dosta! Ne mogu da objašnjavam ništa'', odbrusio je.
Bili su daleko jedno od drugog. Opet, ne toliko fizički daleko , ali dovoljno da im se tela ne dodiruju u toj postelji. Dve duše su , u tom času, jedna drugoj okrenule leđa.
On je ćutao, a ona je šarala pogledom po zidovima te prostorije. Sve je potonulo u tišinu, miris tišine se mogao osetiti svuda. U vazduhu, u krevetu, na maloj terasi , bilo gde.
Noćni sati su odmicali ,sporo, ali sigurno. Zvuci novog dana , koji još nije bio na vidiku, su se mogli čuti jer je to bio prostor koji je naučio ljude da žive u mraku.
''Malo mi je hladno'', rekla mu je u tom gustom mraku.
Ćutke se okrenuo ka njoj i zagrlio je .
Snovi su polako počeli da joj plešu pred očima.
''Nije fer'' ,pospanoj otimalo joj se u mislima.
Snovi su je pobeđivali i donosili sliku njenog grada. Sivog i okupanog kišom. Belog, prepunog gužve , pod snegom. Veselog , živog , ispunjenog mirisima jorgovana i suvog lišća tokom jesenjih i prolećnih meseci. Vrelog i pustog, sa asfaltom koji se topi, i ljudima koji hrle na Adu tokom leta. 
Sanjala je, te noći u maloj planinskoj varoši u njegovom zagrljaju, okružena stenama, gustom šumom, ponekim ljudskim ili životinjskim krikom . Obruč te planinske tame , činilo se, bio je sve uži i uži , sužavao se oko nje i pretio da je uvuče u svoju utrobu.

 

Još jedna zima je polako, ali sigurno jenjavala. Bila je teška, previše duga i pusta.

Bivšem predsedniku je otpočelo suđenje u Hagu, tako da je narod dobio novu zabavu ili muku, kako god.

Svi su ,mahom, citirali Miloševića, imitirali njegove pokrete i način govora, neko se oduševljavao načinom na koji se brani, a neko zgražavao.

''Ču li to ono? ''U laži su kratke noge'', rekao onom Albancu u kolicima,a on bez nogu. Sve je rekao, takav se jednom rađa'', neko je komentarisao.

''Ma ubiće ga tamo kao psa. Nema nazad za njega , i ne treba sve je upropastio'', pričao bi opet neko drugi.

Mišeljenja su kao i uvek bila podeljena. Ipak svako ko je imao iole bistar vid, mogao je videti samu jednu sliku: jedno krizno i ratno vreme je bilo završeno. Počinjala je jedna nova epoha , epoha otplaćivanja dugova koji su napravljeni u vremenu ratova, tajnih službi i ljudi sa one strane zakona koji su svojim delima koja su činili za jednu propalu vlast oprali obraz ,stvorili milione i ni po koju cenu ih se nisu želeli odreći. Jedna nova, sasvim drugačija kriza je počinjala , dok se još poneka optimistična duša nasmejanog lika nadala boljem sutra.

Ona je mahom svoje vreme provodila sa Lelom.

Upoznavala je tu devojku ,tek nešto stariju od nje , onako kako se upoznaju ljudi koji na ovaj ili onaj način postanu bliski i životno povezani.

''Je l ' ti ponekad nedostaje Crna Gora?'', upitala ju je jednom interesujući se za njeno poreklo.

''Pa šta znam...Nedostaje mi, ali baš retko, jer sam ja davno otišla odande. Sad kad pogledam to i nije bilo tako davno, ali se toliko toga desilo za to vreme, da mi se čini kao da je bilo pre sto godina'', govorila joj je plavuša duboko zagledana negde.

Bio joj je poznat taj osećaj. I njoj se činilo kao da je neko vreme i kao da su neki ljudi sa njom bili davno, u nekom drugom životu. Njihovi likovi su počeli da blede, a glasovi da bivaju tiši. Sanje i njenog smeha bi se sećala svakodnevno, ali nekako kroz maglu.

''Što je ukusna ova čokolada. Šta je ovo?'', pitala je jednog dana svoju drugaricu.

''Ma nemam pojma. Neka strana , doneo mi Nenad'', odgovorila je.

Ukus kao da je oživeo sećanje i pokrenuo bujicu sećanja.

''Ajde da pojedemo ovo, neće više da stoji za ukras. Doneo moj ćale sa puta. A keva je čuva , jer je lepo upakovana. Ja sam do sada verovala da su ukrasi od porcelana'', rekla je tog davnog popodneva 1996.godine Sanja dok su sedele u njenoj sobi.

Iako je to bilo pre nepunih šest godina, ona se više nije mogla setiti koji je to bio mesec, da li je bio dan ili veče i šta su radile pre i posle toga. Nije mogla, ma koliko da se trudila da napregne svoj um.

Bledelo je , spiralo se, to sećanje, zajedno sa snegom koji se topio na beogradskim ulicama.

Njegovi pozivi , te zime, moglo se reći bili su česti ,ali kratki.

''Je l' si dobro?'' pitao bi samo.

''Da , a ti? Kako je tu? Ima li šta novo? je l'..'' , ona se već trudila biti opširna.

''Da, da. Sve je u redu, odlično sam. Vidimo se uskoro. Budi dobra, nedostaješ mi.'', prekinuo bi niz njenih pitanja skoro svaki put na identičan način i identičnim tonom.

Umelo je to da je izludi , ali kako nije bio tu, nije imala kome da se žali.

Lela je često mogla govoriti o tome, ali njena filozofija života i ljubavi je bila potpuno nova i drugačija, za nju.

''Ma šta se brineš ti, doći će pa ćete da pričate. Neka se on javlja samo. Nenad slično tako , samo on se i ređe javlja. Ma rekla sam ja da se ne brine- što napravi daleko, neka ostane daleko. Nemoj da krene za njim neka njegova, pa ugasio ga je'', smejala se.

''Ma daj , što si dosadna sa tim? Ko će da krene?'' , više nije mogla da izdrži da je ne pita što to stalno spominje.

''A ko...Pa svako . Eto ja naprimer, ja sam već jednom bila udata ,znaš?'', uvek je bila puna iznenađena.

''Nisam znala. Za koga?'' , nije mogla da veruje u to što čuje.

''E to ti je priča- ustvari nisam bila zvanično udata , jer sam tada još bila maloletna. Ali kada sam napunila osamnest on je krenuo u Nemačku i ja za njim, jao kad se setim samo'', sa nekim čežnjivim osmehom se prisećala.

''Zamisli mene , klinku iz malog mesta na moru koje živi samo leti i to jedva, kako sam se oduševila kada sam videla pravi, veliki grad i to evropski'', nastavljala je.

''Ogromne ulice, široke , veće nego ove u Beogradu . Sve sija i šljašti, kao neki cirkus. Puno izloga, puno ljudi, pa metro, pa podzemni prolazi, pa zgrade kakve hoćeš, ma neverovatno. I sve je nekako živo, sve kao da se smeje'', opisivala je jedna devojka , neobične i za nekoga tragične sudbine, svoj doživljaj velike metropole.

''A najjače je što sam se mnogo plašila , jer ne nisam znala nijedan jezik . Kad ono , malo po malo, cunjamo mi tako,a ja čujem srpski. E da si tad videla moju sreću, znala bi o čemu pričam. Pa ono ,uđem u prodavnicu , opsujem nešto za sebe, kad zgrabi me žena , neka starija, za ruku, gleda me i poče na našem da priča. Neverovatno , baš'', kao da je ta sećanja, posle dužeg vremena, vadila iz neke davno zaboravljene kutije na dnu njene duše.

I taman kad ju je ona htela da pita šta je bilo sa njim, priča se sama od sebe rasipala i otkrivala mnoga lica i mnoge istine.

''E lepo nam je bilo. Slagali smo se skroz dobro. Planirali smo da dođemo ovamo, da se venčamo i vratimo tamo. Pa ono radimo, budemo gastabrajteri jednog dana. Dođemo, sagradimo kuću , uživamo. Imamo decu , koja bi se rodila tamo, pa imala njihove papire, i strana imena naravno. Ja sam imala već listu imena, jedno je Erika bilo, sećam se'', sklapala je delove svog života kao neku slagalicu.

''Krenemo ti mi tako, posle nekog vremena, u jedan drugi grad , i njega uhapse zbog neke krađe šta god. Meni pravili probleme silne zbog papira, ali izvukoh se. Mislim da tamo više ne smem da priđem. I opet Crna Gora, opet more, opet sve isto. Čekaću ga , kao. Međutim sila boga ne moli. Sretnem ti jednu moju Crnogorku, odem sa njom za Beograd. Ona na jednu stranu, ja na drugu. Ona ti je vrh riba inače , lepotica. I tako, javim se ovim našima ovde...'' rasipala se , ponesene nekom željom da sa nekim podeli svoja sećanja, Lela.

''A kako si upoznala Njega?'' , iskoristvši trenutak njene nepažnje i obuzetost uspomenama , pitala je.

''Pa znala sam ja njega, da kažeš ,iz viđenja. Crna Gora ti je mala, zna se ko je ko tamo. Sretnem i njega u međuvremenu, tad je držao neki klub i došao iz inostranstva, ovde u gradu. Znao je on i mog oca ,inače. Počnem ja tamo da radim, pa onda ovde i eto...Ostalo je istorija, sve znaš'', možda svesna da je previše rekla, a možda i nije imala šta da kaže , završila je.

''A šta je sa tvojim roditeljima?'',usudila se da je pita.

''Ništa. Otac mi je umro odavno, a majka mi se udala isto odavno za drugog, nisam je videla dugo, mislim da na Kosovu živi, da, živi . Mislila sam na nju iskreno kada su počela sva ona sranja, bombardovanja i to.Ali šta ću joj ja, valjda je dobro.'' , odsutna odgovorila je.

''Srećna Nova Godina!'', kao da se taj težak razgovor nije ni vodio, čestitaše jedna drugoj.

Tako je otpočela ta 2002.godina u njenom životu.

Dani su se nizali jedan za drugim , i dalje sporo i dalje su bili obojeni mrakom.

U martu iste godine, država je promenila ime. Neki su to podneli teško, neki se nisu mnogo interesovali, a oni malo iskusniji u vazduhu su osetili neprijatan miris još jednog truljenja i raspada naroda i države.

''E pa kako ćeš sad bez tvojih Crnogoraca'', zajedljivo se našalila njena majka.

''Moji nisu tu, zvali se mi isto ili ne znam kako'', odgorila je ispijajući kafu u svojoj devojačkoj kući.

''Tvoj izbor, šta da ti kažem. Raspašćemo se sigurno'', odgovorila joj je ta žena gaseći svoju dugačku i tanku cigaretu u maloj piksli na kojoj je pisao naziv neke banje.

Slegnula je ramenima i nije želela ništa da kaže.

Reči koje su bile rečene su bile i istinite, a koje misli su se krile iza njih, nije želela da čuje.

Bilo je to još jedno sveže i prohladno jutro.

Magla tek što se pridigla sa zemlje,izgledalo je kao da se nalazi u nekom graničnom prostoru.

U prostoru bez zvukova i pokreta, u kome se ne živi niti umire.

U prostoru u kome se čeka odluka , poziv, šta god , i odlučuje da li će se krenuti levo ili desno.

A takve odluke, velike i životne, o kojima se misli godinama, ma koliko bilo teško da poverujemo, donose se samo u jednom kratkom trenutku.

Kuća je bila tiha, kao i prethodnih meseci. Na stolu je bila gomila knjiga, što ruskih ,što engleskih autora. Čehovljeve pripovetke, Miltonov Izgubljeni raj, čak i Frankeštajn od Šelijeve, zatim tužne pesme ruskih pesnika.

Veštački zvuk prolomio se kroz kuću.

''Halo, eeejjj!'' , uskliknula je veselo. Bio je to On.

''Šta radiš? Kako si? Jesi li dobro? Kad ćeš kući?'', i još bezbroj pitanja padalo je sa njenih usana.

''Čekaj'', smejao se '' U petak. Može u petak? Kreni u Crnu Goru. '' , rekao je samo.

''A ti?'', nije ga čula.

''A ja...Vidimo se'', konačno je rekao.

''Sve se dogovori sa Nenadom, on kreće večaras, zvaće te pre toga da se vidite.'', dao je još jedno uputstvo.

''Idem da se pakujem!'', uzvuknula je svečano i činilo se kao da u toj dalekoj zemlji iz koje je zvao ,odzvanja njen glas.

''Dobro, dobro, imaš vremena. Samo polako, sve će biti kako valja'', nekako tiše je pričao.

''Jedva čekam da se vidimo'', dodao je ne čekajući da bilo šta kaže.

Veza se prekinula. Magle skoro da nije bilo, nazirale su se okolne kuće i ograde , kao i parkirani automobili u njihovoj ulici.

Ubrzo je došao i dan njenog polaska.

Samo jedan kratak avionski let ju je delio od zagrljaja osobe koji joj je i previše nedostajao.

''Dobro to je to, onda. Ne brini ništa. Čekaću te ja tamo , kad stigneš, pa te onda vozim vamo'', u svom stilu objasnio joj je Nenad.

I brže nego što je očekivala , našla se u Crnoj Gori.

''Ajde ,rođaci, lakše malo'', svađao se Neša sa nekim tek onako usput.

Možda bi se i potukao sa nekim da Ona nije bila tu. Uvek je bio spreman za neki nered, kako bi Lela znala da kaže,'' jednom dnevno zakon mora da prekrši ,jer je u suprotnom njegov dan propao.''

Prisećala se tih njenih opisa i smejala.

Nenad je vozio brzo.

''Jer ok?'', pitao je sa uočavajućom greškom u govoru.

Da je neko drugi bio u pitanju, možda bi ga ispravila, ali njega nije htela. Bio joj je drag, na neki čudan način.

''Sve ok. Hvala ti.'', rekla je samo .

''Ma uvek. Čeka te on tamo, videćeš, lepo je. Sigurno si bila ovde već, šta ja pričam uopšte.'', govorio je za sebe pomalo.

''Eto stigli smo. Idem ja sad , imam neka posla. Ti odmori, raspakuj se. Sve najbolje'', u nekoj brzini je rekao, dodao gas i izgubio se u krivinama.

Pred njenim očima blistalo je more. Veliko , nemo i mirno. U njemu se ogledalo nebo, pomalo tmurno, ali prizor je bio lep. Okolo su se izdizala brda, tamna i tajanstvena. Mirisalo je na so, na cveće, na sve ono što voli.

Bio je to veći primorski grad, ali ne onaj u kome su proveli jedno leto. Ovo more, koje je gledala ispred sebe, iako je bilo isto kao ono, bilo je slobodno, otvoreno , beskrajno. Kao da je vodilo u neke daljine, neke nove prostore i pomeralo granice. Sve koje je do tada spoznala.

''Ej'', čula je konačno taj glas iza sebe.

Vrisnula je i bacila mu se u zagrljaj. Njegov osmeh, parfem , dah. Sve ono što voli, bilo je tu.

Posmatrala je , nekoliko trenutaka, njegov lik kao da pokušava da se uveri da je to isti čovek.

''Je l' sam se promenio?'' , primetio je.

''Nisi, isti si. A gde je brada?'', zezala ga je.

''Ipak sam rešio tebe da sačekam. Znaš da ja bez tebe neću ništa. '', zagrlio ju je.

Gubila se u tom zagrljaju koji joj je nedostajao. U nekim momentima, mislila je da se navikla na to što nije bio tu. Da nekako, ume. Međutim , tada je shvatila da je to bila samo zabluda.

''Au bre, pa šta je tebi? Kad idem kukaš, kad se vratim kukaš, sa tobom ne zna čovek, života mi'', smejao se.

''Pa mislila sam da nikad nećeš doći'', priznala mu je tiho.

''E to samo ti možeš da misliš. Kako bre nikad? Jedva sam čekao da te vidim.'', umirivao ju je.

''Stvarno?'' , nije mu davala mira.

''Najstvarnije'', potvrdio je.

''Je l' sam ti mnogo nedostajala?'' , pitala je.

''Nego šta.'',poljubivši je u kosu rekao je.

I nije on nju pitao , što je imao običaj, da li je on njoj nedostajao , koliko i kako.

Kao da je shvatio, samo je ćutao.

Neko vreme su ležali u tišini jedno kraj drugog. Tišini tog prebivališta ili novog doma, ni sama nije bila sigurna.

Morski vazduh je opijao i zanosio. Ona je ,zatvorenih očiju, ćutala u njegovom zagrljaju.

Konačno joj se činilo da sve što treba da bude tu, da je tu.

I valjda, u strahu da neki pokret ili neka reč ne pokvare tu idilu, umirila se.

I on je činio isto.

''Je l' ti se spava? Hoćeš da spavamo malo?'', pitao je.

Samo se namestila kraj njega , kako joj odgovara.

Zagrlio je onako kako najviše voli i ćutao.

''Nije zaboravio'', otelo joj se u mislima.

''Previše dugo si me ostavio samu'', rekla mu je posapana i tek tada shvatila koliko je bila tužna zbog toga.

''Znam, znam. Neću više, obećevam.'', šapnuo joj je.

Posle toliko vremena, tonuli su zajedno u snove.

Dok ju je umor, sa kojim se borila prethodnih meseci, polako stizao u daljini je, napolju su odzvanjali zvuci tog , za nju, čudnog podneblja.

Crnogorski naglasak, taktovi orjentalne muzike koji su dopirali iz ponekog lokala. Koraci, visokih i snažnih muškaraca, koji drže do samo sebi znanih principa, smeju se i vesele, šarajući okolo pronicljivim pogledima. Škripa guma i kočnica. Poneki uzdah mora. Topli povetarac. Poneka psovka, i poneki ženski glas koji neko nestašno dete grdi i naziva poganim. I tišina , neka neobična tišina u svemu tome. Tišina koja miriše na mrak, na tamu, koja obavija sliku tog prelepog prostora, u kome u svakom času se sve može pretvoriti u lokvu krvi, veliku i mirnu ,poput tog prelepog mora koje je ona neobično volela .

Jesen 2001.godine je bila obojena bojama prirode koja se sprema za počinak i uzdasima umornog naroda . Umornog od prepreka koje su mu se nalazile na putu ka sreći , kao i od strahova da može biti gore nego što jeste, nego što je ikad bilo.
''Au napadoše Amerku!Neka, neka ničija nije gorela do zore!'', čulo se tog 11.septembra u Beogradu.
''Ma kako te nije sramota? U toj zgradi su bili nedužni , obični ljudi,a ne Klinton i Olbrajtova. Budalo.'', odzvanjalo je.
''I mi smo bili nedužni gluposne. Pa šta ? Neka im, neka .'' ,sladali su se neki rušenjem bliznakinja.
''Joj nećemo mi valjda biti krivi? Opet će biti rata'', neka paranoja se uvukla među svet.
Pojava terorista negde tamo je odjeknula glasno. Pomisao na to da možete sediti u kafiću sa porodicom i prijateljima , u koji može ući sasvim obična osoba, naručiti kafu i eksplodirati zajedno sa vama i vašim najmilijima, nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
''Neće nas niko, pa čad ni balije'' smejao se on ''Konačno imamo zajedničkog neprijatelja'' rekao je On jednom.
Nažalost ljudi se pre ujedine onda kad imaju zajedno protiv koga da se bore, nego kada treba zajedno nekoga da vole.
''Vau ,kako su zgodni ovi specijalci. Nisam znala da takve frajere imamo i to na jednom mestu '', smejala se Lela početkom novembra kada su se specijalne jedinice pobunile.
''Eto nešto dobro od te pobune', dodala je ona.
''Da. Vidi ovaj liči na Nenada'', pokazala joj je jednog od njih .
Smejale su se.
''Dokle ste vi stigli?'' upitala ju je.
''A dokle..Klasika ,ide pa se vraća ,ali funkcionišemo. Rekla sam mu uhvatim li ga sa nekom , neće mu pomoći ni bog ni đavo. '' pretila je više za sebe.
''Ma nećeš bre, šta ti je.'', tešila je svoju prijateljicu.
''Vidi , ako hvata krivinu, neka hvata ali da ja ne znam. Prvi znak da te neko ne voli i ne poštuje je da ga baš briga hoćeš li saznati ono što ne treba. Ako već krade , neka krade da ga ne uhvate'', iznosila je svoju životnu filozofiju plavuša.
''Ako ću ja zbog njega opet da se selim ,možda, lepo bi bilo da to ceni'' , otkrivala se.
''Gde ideš?'' , pomalo umorna od odlazaka onih koji su joj manje ili više dragi pitala je.
''U Crnu Goru. Možda. Videćemo se , ne brini.'' , kao da se ujedala za jezik dok je izgovarala te reči.
Tih dana ,ona nije propuštala da bar jednom nedeljno okrene broj Sanjine majke.
Prvih nekoliko razgovora je su obojile kratke i šture rečenice.
'' Eto to bi bilo to. Dobre je, bolje. Odlazi na terapije kod psihijatra, pije lekove. Tetka je pazi i ona je tamo doktor ,inače. Nismo hteli ovde da ostane, jer znaš kako to ovde ide- daju im lekove koji još gore deluju'', jednog maglovitog jutra objašnjavala joj je ta žena.
Nervozno je lupkala prstima po stolu, grickala usnu. 
Bolelo je da sluša tako crne vesti o ljudima iz jednog lepog vremena. Bolelo ju je da , u svakom razgovoru, shvati da je jedan svet srušen bespovratno.
''Hvala ti sine...Hvala ti što zoveš. Niko skoro, osim tebe, ne zove. I šta god da ti zatreba,  javi mi se. Ja te volim kao i nju'', rekla je majka njene drugarice. 
Njoj je ponekad nedostajalo da priča sa osobama slične njenoj majci. Sa svojom je pričala, ali nekako poslovno i zvanično. Nekako tiho, sa pogledima koji se mimolilaze ,i dave u moru neizgovorenih reči i rečenica .
''Jel bi mogla da se vidimo sutra?'' bilo je Mirino pitanje jedne vedre i sveže večeri.
''O, da . '' ,sa nekom srećom u glasu joj je odgovorila. Nije se mogla setiti , kad ju je videla poslednji put. Davno je bilo. Ponekad su se čule telefonom, ali viđanje nisu spominjale. Njihovo prijateljstvo kao da je bilo stavljeno na neko čekanje mučno, dugo i neizvesno.
''Čestitam ti!'' , uskliknula je kad joj je njena drugarica saopštila da je trudna. 
''Lepe vesti '', konačno mislila je u sebi.
''Dobro sam , eto. Malo mi bude muka, ali je sve u redu. Čekala sam da zagazm u treći ,pa da objavim, ne valja se pre'', objašnjavala je.
''Nego htela sam da te pitam nešto...Je l' istina ono za Sanju?'' radoznalost je progovorila.
''Pa sad nešto da , nešto ne. Upala je malo u neke probleme , verujem da će se izvući'' , objašnjavala je Ona ,dok su njene želje govorile više nego razum.
''Valjda si u pravu. Ma ona je uvek bila čudna, toliko da me ne čudi ništa.'' , rekla je Mira.
''Šta te ne čudi?'' začuđeno ju je pogledala.
''Pa sve to, eto. Ne možeš da da veruješ da je svet samo tvoj. Moraš i jednom da se uveriš da nije ,a to boli. To je život'', filozofirala je negde zagledana u daljinu.
''A tebi je milo ,šta?'' nije izdržala da joj ne da do znanja da je prepoznala skriveno zadovoljstvo u njenom glasu.
Mira ju je pogledala sa čuđenjem. Nekoliko trenutaka kao da je zurila u njen lik ,pokušavajući da ga prepozna.
''Ne, nije mi drago. Ali seti se kakva je ona bila – uvek je sve znala najbolje, svima je htela da začepi usta. A vidi sad..'' govorila je.
''Znaš kako draga, svako u životu može pasti. I ti i ja i bilo ko. Zato bolje ćuti, ne znaš šta tebe čeka sutra'', pokušavala je biti kratka, jer bi u svako produženje ove rasprave dovelo do svađe.
''Ma znaš , ja tebe ni ne poznajem više majke mi. Skroz si čudna. Meni si našla u ovakvom stanju tako da kažeš, e bre, nije te sramota. Mada ne čudim se znamo sa kim živiš, zato si i takva.'' siktala je Mira.
''Ako će tebe to učiniti srećnom, veruj da sam ja najnesrećnija osoba na svetu. I nisam ti poželela ništa loše, već sam ti samo rekla jednu veliku istinu'', govorila je dok je ustajala. 
I zaista , to je bila jedna velika istina koju smo svi spoznali pre ili kasnije.
Od tog dana sa Mirom se čula veoma retko. Uglavnom povodom onih važnih datuma , kada nam srce omekšaju šarene boje i lepe reči, pa poželimo da oživimo uspomene.
''Moram da se nešto konsultujem sa tobom'', rekao je sav važan jedne večeri koju su provodili kod kuće.
''Slušam'', bila ozbiljna.
''Hoću da promenim imidž, ali moraš ti da se složiš'', nastavio je.
Njen smeh je izazvao njegov.
''Kako? Menjaš boju kose?'' šalila se.
''Ne, promeniće se sama'' , rekao je.
''Pa šta onda?'' bila je nesrtrpljiva.
''Da pustim bradu, šta misliš?'' pitao je.
Pogledala ga je. Lepo bi mu stajalo, ma kad ga je ona gledala njemu je sve lepo stajalo.
''Mislim ne onu ko pop ne sekiraj se. To mi već ne bi stajalo, jel?'' naslonio je glavu na njeno rame.
''Ne bi nikako. Pusti, jedva čekam da vidim kako će da ti stoji. Ako mi se ne sviđa ,onda ćeš da se obriješ'', kikotala se.
''Sve po želji'', rekao je i zatvorio oči.
Veče napolju je bilo tiho i vedro.
A njena želja je bila da izgleda upravo tako kako je izgledalo.
''Dođi do 'kockara' '', rekao je kratko preko telefona sledeće večeri.
''Ćao, ćao'', pred nju je iskočio Nenad . Bio je veseo i raspoložen, nekako je sijao što bi se reklo. Na njega takvog i nije navikla . Uvek je bio ljubazan, ali ozbiljan možda pomalo i ljut na nekoga , izgledalo je. Na licu ovog mladića igrao je neki osmeh, širok i iskren.
''Ljubav očigledno menja ljude'', zaključila je , čudeći se da čak može promeniti i one poput Nenada.
I bila je srećna zbog njega.
Mimošla se sa nekim nepoznatim licem, bez osmeha, čiji ju je blagi pogled zakačio u prolazu.
Sela je pored Njega.
On je razgovarao sa nekim ljudima, neki su joj bili poznati, a neki ne.
''Dobro onda ,idem i ja sada. Javi ti sutra pre nego što bude. Vidimo se'',   reče jedan od njih i ode .
Ostali su sami,a ona ga je uhvatila za ruku.
''Falio si mi'', rekla je iskreno. Nije ga videla od jutros.
Nasmejao se.
''Idem sutra na put'', rekao je samo.
''Biću nešto duže,a onda se nalazimo videćemo gde'', nastavio je.
''A što , jel sve u redu?'' zanimalo ju je.
''Sve je u najboljem redu, bolje biti ne može'', odgovorio je sigurno.
''Dobro '' rekla je samo. 
Veče je proticalo kao i svako na tom mestu. Poneki ljudi, pogledi, glasovi. Tajanstvena i pomalo neobična boja bojila je to mesto, ljude i predmete. 
Navikla se . Više joj nije bilo ni čudno i neprijatno tu. Kao da je počela da upoznaje dušu tog mesta i na neki njoj čudan način da je razume.
'' Ne veruj tom ništa, on ti se smeje kao Jovanka Broz'', bile su neke od mudrosti koje je mogla čuti tu.
''E najbolje bi bilo mesto ruleta da uvedeš ruski rulet ovde'', cerekao se jednom Nenad dok je pričao sa Njim.
''Nije ti to loša ideja'', govorio mu je On kroz smeh.
''A ko će da zavrti krug?'' nastavljali su sa svojim smejanjem.
''Pa ja,'' reče Nenad .
Potapšao ga je po ramenu. Činilo se da tog momka voli na neki čudan način, što je par puta diskretno i rekao, jer nije bio od onih ljudi koji su voleli da pričaju o svojim osećanjima. 
I dok je ona tako tonula u svoje misli, sedeći pored njega , napolju je već padao mrak. Jesenji, tihi, prepun šuštanja hladnog vetra.
''Šta je tebi bre?'' pitao ju je .
''A što moraš da ideš, koliko ostaješ?'', bila su pitanja kojima ga je zasipala jedna zaljubljena osoba.
''Eto moram. Ne znam, duže malo ,zvaću te.'', rekao je samo, gluv i slep za nju.
''A gde?'' , želela je da zna.
''Z V A Ć U  T E '', ostajao je isti .
Završen je i taj razgovor bio, ako se tako uopšte i mogao nazvati. 
Ona, nekako tužna i prazna, tonula je u neke plitke snove.
On je ostao još neko vreme budan, zagledan u noć ,koja je pred njegovim očima sijala poput dijamanata i imala svoju cenu, mogla da se naruči, upakuje u kesu i kupi, kao i sve u životu, kako je on sam verovao.
Jutro koje je svanulo bilo je neobično maglovito i tiho. Tek poneki veštački zvuk, bi se provukao između njih.
Oni su ćutali.
''Hoćeš da me pratiš?'', rekao je nezainteresovano.
''Hoću'', iznenadilo ju je njegovo pitanje. Prošlo je već podne, tišina je bila sve gušća i teža.
I ovo je bio prvi put da je išla da ga prati na aerodrum. Nikada to nije voleo. 
Ipak to nije doživela kao nagradu ili uspeh. 
''Pa srećan put'', rekla mu je samo.
Gledao je besno nekoliko trenutaka i samo izustio '' pa hvala''.
Stajali su tako jedno naspram drugo kao dva dobra prijatelja koja su se posvađala i svaki od njih veruje da je u pravu.
Međutim , nekada zarobimo reči na usnama jer veruju da samo one mogu da otkriju naša osećanja , a nismo ni svesni da one vrlo retko odaju tajne.
Osetila je jednu toplu suzu na svom obrazu.
''Ej bre, šta je tebi? Ajde nemoj da plaćeš, pa ne idem ja od tebe nigde. '' govorio je nekako nežno, možda čak i sa nekim osećajem krivice u glasu ili je to bila samo njena želja, no nije ni važno , njoj je to tako zvučalo.
Čutala je i gubila se u njegovom zagrljaju. Kao i uvek, čvrstom i snažnom. Nije želela da mu kaže šta oseća, nije bio trenutak, a i postala je svesna da on to ne može razumeti.
''Izvini'', rekla je.
''Ma nema veze , zvaću te ja, videćemo se '', rekao je.
''I da imaš bradu kad se budemo videli'' podsetila ga je na njihov razgovor i smeh. 
''Obavezno. '' nasmejao se ,spustio svoje usne na njene i ne okrećući se nestao.
Njemu je to bilo tako lako, činilo se.
Da odlazi i vraća se. Da živi u nekom svom svetu u kome sve ima cenu.
Veovala je da mu tako i prija da tim cenama i ciframa sve opravda i objasni. Drugačije nije znao, shvatala je. 
Sačekao ju je njihov dom tih i mračan. Mislila je, da upali sva svetla u njemu , tu tamu neće oterati.
Sačekala su je jutra u kojima nije imala kome reći ''dobro jutro''.
Sve duže zimske noći i kratki, dosadni dani.
Beograd je mirisao na zimu. Na one tople praznične dane , ispunjene veseljem , smehom i snovima koji izgledaju kao ostvareni.
Činilo se da je svaka kuća u njenom komšiluku dom, osim one u kojoj ona živi.
Da svako svetlo koje dopire iz neke od tih kuća, sija nekim toplim i zlatnim sjajem , sem svetala u njenoj kući, koja su joj ličila na neku veštačku svetlost koja umara već umorne oči.
Pobeđena , jednog ledenog popodneva dok je očekivala najavljeni sneg, spustila je glavu na jastuk ,verujući da se u snovima kriju neki zvuci i lepše slike.
Kroz tihu i praznu kuću prolomio se jedan uznemirujući zvuk.
Trgla se, oteravši neki šareni san koji se spremio da je osvoji.
''Halo?'' javila se na nepoznat broj.
''Nedostaješ mi'' bio je to poznat , očekivani glas ''Znam da je u Beogradu hladno i loše vreme i da si kod kuće, ovde je lepo, ali j***š sve to '' govorio je .
Razgovarala je sa njim nekoliko trenutaka, ne želeći da taj razgovor prestane. Konačno tišina i tama u kući kao da su počele da se razilaze.
''Jesi li promenio imidž'', pitala ga je.
''E neću da ti kažem. Videćeš uskoro. Zovem te.'', odgovorio je veselo.
Veza se prekinula.
Napolju je padala ledena kiša, vetar je divljao i vrištao, a ona ne paleći svetla , ležala je sa osmehom uživajući u tim zvucima noćne igre , sjajne i blještave

Beograd je bio okupan suncem, toplim vetrom i mirisima koji najavljuju leto.

Glavna tema ,tih dana, bila je hoće li Milošević biti izručen Hagu.

‘’Hoće li ga dati...Ili ipak neće...’’ milion glasova se čulo stopljenih u jedan.

Nije mnogo mislila o tome.

Mislila je o svim onim događajima koje trebala za koji dan ostaviti iza sebe, a koji su počeli da dobijaju lik stvarnog života i to njenog.

Sanju više nije videla, ali se čula sa njenom majkom. Tih dana , jednim letom, njena prijateljica ju je napustila i otišla u pravcu severa.

‘’Biće je joj dobro tamo’’, tešila se , žaleći u sebi što nije imala priliku da joj udeli zagrljaj na rastanku.

Onaj topli, prijateljski zagrljaj koji osetimo tek nekoliko puta u životu.

Čuvala ga je u svojim rukama samo za nju.

Priča o silovanju i prebijanju njene drugarice je ostala neispričana. Nije znala da li je istinita ili ne, što joj je donekle godilo, jer joj je dopuštalo da veruje da ipak nije sve tako crno.

Njen svet je , tih dana, bio obojen nekim jeftinim svetlim bojama koje se daju lako oguliti .

‘’Došla sam da vam se javim, eto.Idemo na put prekosutra.’’ rekla je jednog sparnog podneva svojim roditeljima koji su sedeli u dnevnoj sobi kuće njenog detinjstva.

‘’Srećan ti put’’, rekli su skoro u isti glas , ne trudeći se da saznaju zašto i kome idu.

Posmatrala je nekoliko trenutaka svoje roditelje. Majka je imala visoko podignutu punđu, koju je nosila uvek kad bi bila kod kuće, otkako je Ona postala svesna sebe. Primetila je da nosi naočare i kod kuće ,a ne samo na poslu . Otac je bio onaj stari isti duhoviti čovek , ovog puta nekako ozbiljan, neko tmuran.

Na polasku , činilo joj se kao da joj je želeo nešto reći. Osetila je reči koje su mu igrale na usnama, koje su svakog trenutka mogle da se sapletu i padnu pred nju.

‘’Imamo novo mače’’, rekao je ‘’ Ukralo je novčanicu pre neki dan i igralo se sa njom’’, nastavio je.

Nasmejala se.

Bila je ,tada već , sigurna da je želeo nešto važno da joj kaže , jer kad se odustane od važnih reči , na pozornicu stupaju neke sasvim nevažne.

‘’Znam da idete. Rekao je on juče. E nedostajaćeš mi’’, rekla joj je Lela. Pokušavala se setiti kojoj je skoro rekao da će mu nedostajati. Osim njega, niko. Prijalo joj je da čuje te reči, ne mareći da li su istinite ili ne.

Vrlo brzo , pred njenim očima je bilo more okupano maglom. Činilo se kao da je zarobljeno u njoj, kao da se talasa ne bi li joj pobeglo, ali nije uspevalo. Bila je na jugu italijanske zemlje. Osećala je miris tog juga:nemrnog , nežnog , mračnog i svetlog, ali nikako hladnog . Krio je , taj jug, u sebi vrelinu onu koja dolazi iz svakog nemirnog srca , iz svake uznemirene duše.  Za razliku od hladnog, bezosećajnog, uvek dalekog severa .

Dok ga je držala za ruku, shvatila je, negde ,da je on ponekad podseća na sever, a ona sebe samu upravo na taj jug.

Ali nije želela mnogo misliti o tome.

Dok je sedela na terasi,a on telefonirao osetila je kako se svi oni problemi , loše vesti , tužni izrazi lica kriju iza njenih leđa koje je okrenula Beogradu, negde u tami se guraju i šapuću, čekajući svojih pet minuta.

‘’E to je to ,onda. Je l’ ti se sviđa ovde?’’ pitao je dok su koračali kraj mora.

Bilo je tmurno, ali nekako prijatno.

‘’Da, vidi ovo kamenje’’, rekla je posmatrajući masu crnog kamenja.

‘’Vulkansko’’ dodao je posmatrajući je.

‘’Bio si ovde?’’ zanimalo je.

‘’Sto puta. Ali nisam nikad nešto dugo boravio’’ kao za sebe ,nastavio je.

‘’A sa kim si bio?’’ nastavljala je.

‘’Sa raznim ljudima, imena ti ne znače puno. Da, znam šta tebe zanima, i sa bivšom ženom sam bio, ali ne toliko ovde koliko u jednom većem gradu u kom ćemo biti za koji dan’’ , smejao se.

I bio je u pravu, morala je to priznati.

O toj ženi joj nikada nije mnogo pričao. Tek po neku reč bi joj posvetio , sasvim običnu, sasvim nebitnu.

Ti njihovi dani su se nizali poput perli. Nije joj bilo dosadno, osim jednog popodneva i večeri kada nije bio sa njom. Tog vedrog dana čitala Bokačove pripovetke pokušavajući ,preko tih redova , da upozna dušu ljudi koje je sretala na širokim gradskim ulicama, okružene prelepim katedralama.

Stajao je naspram nje, pružajući joj ruku.

‘’Ajde , hoćeš da idemo da se prošetamo?’’ sa osmehom je pitao.

Pružila mu je ruku.

Shvatila je da se nikada , za svo to vreme, nisu prošetali zajedno.

Toliko malih i običnih stvari oni nisu radili zajedno, i ponekad je osećala veliku tugu zbog toga.

Koračala je kraj njega, u tišini. Mimoilazila se sa ljudima nasmejanim poput njih. Sa zaljubljenim parovima, mlađim i starijim roditeljima sa decom, koji su zastajali,smejali se, govorili nešto što ona nije razumela, ali po njihovim licima shvatala je da govore o svakodnevnim stvarima. Malim , na prvi pogled, nebitnim. A zapravo previše bitnim i velikim zbog toga što čine život.

‘’Ova ulica se zove po vulkanu, jel tako?’’ pitala ga je.

‘’Jeste, ovde ti je sve u znaku tog vulkana’’ potvrdio je. I kad je malo bolje pogledala oko sebe , shvatila je da je tako. Gomila razglednica, sličica, suvenira razne vrste nosilo je ime tog vulkana, najvišeg u Evropi.

I dok je ona tako koračala, negde u daljini, sanjala je Etna ,okružena skamenjenom lavom i mrakom. Podsećala je nju na srce ,previše veliko i toplo, ali sticajem okolnosti okovano lažnom hladnoćom , koje će morati jednom da pukne i izbaci tu ljubav iz sebe.

Još jedna noć je tekla pomešana sa zvucima juga. Poneki zvuk neke ulične violine, toplog povetarca koji je šaputao koješta moru i melodičnog italijanskog jezika ,lebdeli su u vazduhu.

Grlio ju je. Nasmejan. Pomalo detinjast i neozbiljan. Rasterećen . I njen, potpuno njen.

‘’Ajde reci mi iskreno, jel imaš neku ljubavnicu ovde ili si imao?’’ kikotala se u mraku.

‘’Što? Ja ti nisam dovoljan ,pa ti još i neka žena treba?’’ smejao se.

‘’Pitam te, kaži mi.’’ nastavljala je.

‘’A šta ako neću?’’ čula ga je.

‘’Onda ću te izujedati.’’krenula je u svoj napad.

‘’Nemam , zaista nemam’’, odgovorio je.

‘’Dobro ja ću da ti verujem’’, gnezdeći se kod njega, odlučila je.

‘’To mi se dopada’’, već je bio ozbiljan.

‘’Ipak svakako ću bar jednom da te ujedem’’, skočila je ,spuštajući usne na njegov obraz.

‘’Nisam mislio da nećeš’’, smejao se, ali se nije branio.

Zaspali su . Zagrljeni i  potpuno spokojni.

‘’Vidiš kako je lep pogled’’ pokazivao joj more sa vidikovca iz malog antičkog grada.

‘’Osećam se kao da stojimo na velikoj terasi’’ uzviknula je.

Nagnuo se ka njoj i poljubio je u kosu.

Ponekad se ,kraj njega, osećala kao dete.

Još nekoliko gradova se našlo na njihovom putu.

Toplih, obavijenih dahom prošlosti i misterijom.

Smejala se tih dana zajedno sa njim. On je bio baš onakav kakvog ga je zavolela.

Stajala je i posmatrala more. Osetila je njegov dodir na svojim leđima.

‘’Volim...Volim što si tu’’, šaputao je dok je stezao ‘’Nemoj da ideš nikada’’, rekao je i odaljio se.

To je bio On.

Zaboravila je , bar na trenutak, sve one brige koje su je proganjale.

Volela je tog čoveka ,koji je spavao mirno kraj nje. Tog čoveka koji je prvi put zaspao , te sveže večeri na primoriju.

‘’Je l’ moramo da idemo odavde?’’ pomalo tužno ga je pitala.

‘’Moramo, da se vidim sa nekim prijateljima, upoznaćeš ih’’ grlio je.

Za samo jedan dan bili su velikom gradu , dugačkih ulica kojima je tekla reka ljudi.

Sedela je sa njim i njegovim prijateljima očito dobrim.

Iznova i iznova ga je upoznavala.

Otkrivala i sagledavala , i volela.

‘’I šta ti se najviše dopalo?’’, pitao je.

‘’Vulkansko kamenje’’, odgovorila je kao iz topa.

Počeo je da smeje i duboko zagledao u nju.

‘’Ti si...Ti si ,bre, dete još znaš’’ , kroz smeh joj je rekao. Zagledali su se, nekoliko trenutaka, jedno drugome u oči.

Ona u njegove plave , ledene, koje su ponekad sijale nekim opasnim sjajem. On u njene, tamne i tople, koje je voleo,kako je često pričao.

Toplota juga ostala je iza njenih leđa. Okružena crnom okamenjenom lavom , talasima i mirisima starog kamena.

Pred njom je sanjao Beograd ,okupan tamom i mirisom leta. Tama ,činilo se kao da se uznemirila i uskovitlala , razjapila svoje čeljosti i ispustila nemire.

‘’A u pizdu materinu ,bre. Jel si nesposoban ?’’, čula ga je dok je nameštala njihov zajednički krevet.

Ležala je ,svet se vrteo ,nijanse od najmračnijih do najsvetlijih su se razlivale ,poput toplih suza, i stapale sa tom nemirnom tamom.

Ta 2001.godina kao da je bila predodređena da donese neočekivane događaje.

Sa prvim vedrijim danima najveći idol, posle Tita, biva zatočen. Kao što to uvek bude u takvim situacijama , mišljenja i osećanja su bila podeljena. Sabiralo se, oduzimalo, prisećalo, preuveličavalo i umanjivalo realno, a ono iracionalno koje pripada svetu snova isplivavalo je na površinu zaslepljujući jedan kolektivni um.

''Heroj! Uhapsili su heroja! Nepravedno je ,pa nismo mi krivi za sve.'' zapomagali su neki.

''Ma rasturio je državu. Ej ,onakvu državu, treba milion godina da dobije'' sladili su se drugi.

Svako je video sliku koju želi, jer ljudsko oko je ipak najveći umetnik.

''Čestitam ti. Ovo ti je od mene,'' rekao joj je on poslednjih dana zime kada je odbranila diplomski rad.

To je bila prva velika stvar, činilo joj se, koju su uradili zajedno.

Osećaj pobedničke sreće lebdeo je u vazduhu, tih dana.

''Dobro...Završila si to, svaka čast'', pomalo ravnodušno i odsutno je zvučala njena majka.

Tih dana u njoj se probudio neki bes. Neka ljutnja , tiha i opasna, koja samo čeka trenutak kada će se pretvoriti u gnev.

Mira joj je čestitala. Posle dužeg vremena ,njih dve su normalno razgovarale preko telefona. Nekih pola sata. Pričale su o običnim stvarima. Mira se zanimala za nju,za njen život sa njim, za sve one pojedinosti koje  je do tada nisu zanimale i za koje nije imala vremena. Ona je samo odgovarala na njena pitanja, nije želela njoj da postavlja ista. Neki osećaj joj je šapnuo da će doći trenutak kada će ona sama odgovoriti na njih, bez toga da budu postavljena.

''Ne radim u struci, znaš. Nema svrhe ,baš sam pričala sa mužem. Radim u jednom butiku i nije mi loše. Ovako bih samo radila više , za manje pare'', objašnjavala joj je nesuđena kuma.

''Dobro, draga'' dodala je ''Ti najbolje znaš šta ti odgovara'', sasvim ravnodušno je zaključila.

Tih dana očekivala je Sanjin poziv. Zaslužila je čestitku, ako ništa drugo. Međutim, tišina je bilo jedino što je mogla čuti.

''Odoh ja. Tu sam blizu dođi večeras, ako se ne plašiš da voziš ,mada ja dolazim ujutru kući svakako'', brzo joj je saopštio poljubivši je u kosu ,spremajući se da krene u obližnji grad na severu zemlje.

''Važi'', dodala je samo.

Izašao je iz kuće ispraćen njenim osmehom, veselim lavežom svog psa i prijatnim vetrom koji kao da je svirao neku umirujuću melodiju.

Sasvim neočekivano ,naoblačilo se, i tek što je zamakao, počela je da pada kiša.

Sedela je u dnevnoj sobi njihovog doma, pijući kafu, u tišini.

Ipak će ga čekati kod kuće , rešila je.

I taman što je zatvorila oči razmišljajući o tome kako će je kiša uspavati, trgao ju je zvuk telefona.

''Halo, jesi li ti? Goca je na vezi, Sanjina mama'', dobro poznat glas je čula sa druge strane žice.

''Da , ja sam. Je l' sve u redu?'' bilo je jedino što je stigla da pita.

''Je l' imaš vremena da dođeš do nas večeras? Molim te. Izvini ako te prekidam u bilo čemu, hitno je. Nisam imala broj tvog mobilnog, pa sam zvala tvoje da mi daju.'' brzo je govorila žena.

''Sve je u redu, neka ste. Krećem odmah.'' izgovorila je kao po naredbi i počela da se sprema.

Nije ni izašla iz kuće ,a već je počela sebe da prezire zbog onog osećaja ljutnje sa kojim je živela , do pre nekoliko minuta.

''Kakva sam stoka! Nisam pomislila da ima neki problem'', prekoravala je sebe dok je pažljivo vozila mokrim beogradskim ulicama.

Kiša je padala, vazduh kao da je bio siv, sve oko nje kao da poprimilo boju pepela.

To su bili oni trenuci kada sadašnjost prestaje da postoji, a prošlost zauzima glavno mesto na pozornici. Datum, godina i sat prestaju da važe. Lica koja vidite postaju senke. Postoje samo oni momenti koji su vam nekada bili dragi.

Vračar. Mirne ulice. Neko je možda prolazio i kisnuo, neko zaustavljao taksi, ali ona to nije videla.

U tom trenutku, u toj ulici, ona je samo videla dve devojke od sedamnest ili osamnest godina, koje su jednom ,posle škole, krenule kod Sanje kući.

''Ajde kod mene dosado. Da pijemo kafu , da se zezamo,a možemo i ruski da prevedemo, ako si za'', rekla joj je Sanja.

''Ok, ali ne mogu dugo. Je l' imamo cigare?'' pitala ju je Ona.

I sada joj je bilo krivo što je te davne 1995. nije ostala duže kod svoje drugarice Sanje.

Svaka ulica, svako drvo, svaka ograda imala je priču.

U Sanjinoj kući, ipak se probudila uspavana stvarnost.

Stvari su se dosta promenile. Njen otac , kao da je ostario ,smanjio se i nekako promenio. Promene koje su se desile u državi, izazvale su mnogo veće u njegovom životu.

Nakon što su razmenili nekoliko uobičajenih rečenica, osetila je topli stisak ruke. Sanjina majka ju je stisla.

''Pa šta je bilo?'' konačno se usudila da pita.

''Ajmo gore'', tiho je prozborila ta lepa i otmena žena i dalje držeći je za ruku.

Sanju nije videla previše dugo pre toga.

I ovaj susret ličio je na one u romanima, kada se davno rastavljeni ljudi slučajno sretnu na nekom sunčanom trgu.

Sanja je bila bleda i mršava, ali ipak nije izgledala tako loše . Ona se već spremala na najgore. Naučila je sebe, svojevremno, da je u lošim situacijama najpametnije očekivati još gore .

Sedela je na ivici kreveta u svojoj sobi koja je mirisala na njihove zajedničke dane. Sve je bilo tu, sve ,što su jednom zajedno volele.

Na slepoočnici njene drugarice mogla je primetiti posekotinu, još par ih je bilo na njenom licu.

''Udarac,i to jak'' otelo joj se u glavi.

Sedele su i ćutale. Bol i neka tuga , svaku na svoj način, napadali su u tom času. Nekoliko suza je neprimetno skliznulo niz obraze tih devojaka. Reči nisu bile potrebne. Tišina.

Držala je Sanju za ruku. Nežno, sestrinski. Nikada nikoga tako nije uhvatila za ruku.

''Hajdemo'', začula je glas Sanjine majke iza svojih leđa.

''Sanja, ja...Šta god...'' pokušavala je reći i bujicu tih osećanja koja su pretila da je slome pretoči u reči. Nije uspevala.

Prilika naspram nje je samo ćutala i odsutno zurila negde.

Još jednom je bacila pogled na tu prostoriju, pisaći sto i policu prepunu matematičkih zbirki, sitnice i slike, sve ono što ju je podsećalo na jedno lepo i bezbrižno vreme.

''Mi znamo. Sada znamo. Ne krivim tebe ja . Nemoj da misliš. Znam da si se udala i sve znam.'' govorila je majka njene drugarice.

''Znate, ljudi svašta pričaju. Niko ne može biti siguran šta je tačno. Ja nju nisam videla baš dugo, nije htela'', pokušavala je objasniti. Mada sve to nije imalo poentu u datom trenutku. Znala je, kao što su znali svi. Možda nisu videli svojim očima, ali su znali. I sama ta činjenica da je niko ne smatra krivom što je ćutala, u njenim očima od nje je napravila jednog od najvećih krivaca.Samo par reči...Samo par reči bi možda pomoglo. Možda i ne bi, ali svaki pokušaj je zlata vredan.To je tek tog dana naučila.

Žena je samo nemo klimnula glavom.

''Nego eto...Znam koliko ste se volele...Napali su je pre dva dana, sada je dobro. Odvešću je odavde, pa eto da je vidiš'', sa nekim drhtajem u glasu objasnila joj je.

''Kako?Ko?'' pitala je.

Žena je nemo slegnula ramenima . Na neka pitanja ne dobijemo odgovor, ali kad malo bolje razmislimo, on nam nije ni potreban.

Još nekoliko trenutaka provela je u toj kući, prepunoj uspomena na smeh.

Činilo joj se kao da odzvanja , ruga joj se i podsmeva, taj veseli smeh jednog detinjstva.

''I drago mi je zbog tebe. Eto kad se sve sabere i oduzme, ti si najbolje prošla. Ma šta mi mislili i predviđali , najbolje za ženu da ima ko da je štiti. Žena je ipak samo žena.'' nekako čudno izgovarala je Sanjina majka.

Te reči gubile su se negde u hodniku doma njene drugarice.

Ponovo susrela se sa tišinom te kišovite večeri na Vračaru.

Slike su se smenjivale, odlazile i vraćale se. Dve devojke, jedna ostavljena, druga večito srećna i zadovoljna. Stoje na uglu smeju se.

''Gasi tu cigaru, naići će ludi Laza , on odmah povrati pamet kad treba nešto da istračari'', čula je Sanjin glas opet.

''Čekaj, to mi je poslednja'' bunila se ona te davne godine.

''Ukrašću od ćaleta ,pa ću ti dati, gasi već jednom'', ubeđivala ju je druugarica.

''Gde si Lazoo kamikazo'' smejale su se.

On ih nije registrovao , bio je zauzet posmatranjem nekog psa koji je cepao plastičnu kesu.

Smeh...Opet taj smeh.

U njenoj kući bio je mrak pomešan sa tišinom koja razdire dušu i lomi srce u komade.

''Jesi li čuo za Sanju?'' pitala ga je tog jutra kada je bio kod kuće.

''Šta?'' pitao je menjajući kanale na televizoru.

''Pa sad...Neko je prebio ili silovao, ne znam'' počela je.

''Verovatno i jedno i drugo. Nisam čuo ništa. Šta, hočeš da pitam nekoga nešto?'' pročitao joj je misli.

Potvrdno je klimnula glavom. Znala je da mu se to ne dopada, sama Sanja otkako je postala druga osoba, ali bilo ju je baš briga.

''Izgleda su je silovali, reče mi ovaj, mada ne znam ,znaš kako to ide svako doda i oduzme šta mu je drago'' rekao je ravnodušno.

''Pa nije prijavila , znao bi on, policajac je?'' pitala je.

Klimao je glavom.

''Treba da prijavi, neka ih uhvate'' rekla je.

''Treba'' reče on i spusti ruku na njeno koleno '' Ali mi smo primitivan narod, zato ih niko ni ne prijavljuje. A njoj možda i ne bi verovali, jer se drogira. Ne možeš joj pomoći , prestani da se baviš sa tim. '' konačno je rekao ono što je mislio.

Spustila je glavu na njegovo rame i mislila samo o svojoj drugarici. Dani su prolazili, ona joj nije mogla izaći iz glave.

''U jebote, moguće. Verovatno su joj dali nešto, šta znam. '' analizirala je ceo događaj sa Lelom.

''Ma možda je i nisu silovali, možda su je samo izudarali. Neki dileri , neke budale, sitna boranija. Nemoj da si tužna. Može da se izvuče, ko zna'' pokušavala ju je utešiti plavuša.

''Nema šanse'', odbijala je da poveruje.

''Vidi , ako joj bude dobro imam jedan plan'', dosetila se odjednom njena , u tom času, jedina drugarica.

Pogledala ju je upitno.

''Nešu lepo uhvatimo da prebije te napadače. On bi bio srećan, ne možeš da zamisliš. Upropastio bi ih, ali doktorski'' rekla je, podsećajući je, da se njen dragi vratio.

Nasmejala se.

''Kako doktorski?'' bila je začuđena.

''Pa lepo on ti je majstor , bre. Zna kako i gde, slaba mesta u čoveku. Možda je izučavao medicinu u slobodno vreme'' cerekala se.

Zajedno su počele da se smeju.

''Zamisli Nešicu u belom mantiliću sa slušalicama oko vrata, baš bi mu stajalo'' nastavljale su.

I zaista zamišljale su taj prizor i smejale se iznova. Nenad je bio visok i krupan, nekadašnji bokser, kome bi sve stajalo, ali posao doktora nikako.

''Baš moraš da ideš?'' pitala ga je te večeri dok su ležali u njihovom krevetu.

''Moram, znaš da moram.'' rekao je samo.

''Ali...'' počela je. Nije bila ljubomorna, već samo slaba, onako ljudski slaba i želela je da bude tu.

''Šta? Znaš da moram , rekao sam ti već. Ajde ,bre, smiri se'' odbrusio je i nastavio da leži.

''Dobro, znam.'' pomirljivo je rekla i osetila se usamljenijom nego ikada.

Te noći sanjala je neke čudne i nepovezane snove. Sastojali su se od razgovora,senki i nekih davno zaboravljenih želja.

Približavao se dan njenog polaska. Imala je , u nekim trenucima, osećaj kao da ga mrzi što ide.

Mogao je da ostane sa njom.

Mogao je da bude malo drugačiji, a ne stalno obuzet svojim poslovnim planovima i rešavanjem nekih samo njemu znanih problema. Koje ona ne može da razume.

Sve je to mogao , mislila je, ali nije.

I kada se već pomirila sa tim svojim mislima, dok je kuvala kafu za njih dvoje , čula je kako je zove .

''Pusti sad to, sedi da se nešto dogovorimo'' rekao je samo.

Miris sveže, domaće tek skuvane kafe širio se celom kućom , opijao čula .

Nekoliko trenutaka je ozbiljno gledao u nju, čak i ljutito pomalo.

''Ovako ćemo: Biće ti malo dosadno, da znaš. Ali ja ne mogu da izmišljam toplu vodu sad, nemoj da mi se žališ posle, imam važne stvari neke '' zvučao je krajnje ozbiljan.

Gledala ga je u čudu ,ništa joj nije bilo jasno.

''Ideš sa mnom, jebote. Sutra uveče. Imaš vremena da se spakuješ i ne javljaj se nikome,osim tvojima'' konačno je rešio misteriju.

Vrisnula je i skočila mu u zagrljaj.

''Vodiš me na put?'' pitala je.

''Da'' potvrdio je , ni sam nije mogao da poveruje u to.

''Javi se ocu i majci, jer ne znam koliko ćemo ostati'' podsetio je.

Grlila ga je i naravno ujedala, od te silne radosti. Toliko puta do sada ju je nerviralo što je nije vodio sa sobom.

''Dobro, dobro...'' branio se.

''Ti ne znaš koliko mi je važno da sada budem sa tobom'' rekla mu je sasvim iskreno.

''A inače nije?'' počeo je sa svojim pitanjima.

''Ne, ne , nisam to rekla. Uvek je ,ali sada posebno'' i dalje je njena duša govorila mesto nje.

Ćutao je , posmatrao je, kao da je bio zbunjen tim rečima.

Nije imao šta reći, a hteo je osetila je to.

Ipak , u tim očima mogla je nazreti neku nit sreće .

''Dobro, eto bićeš.'' porzborio je tek posle nekoliko minuta.

Ležala je u njegovom zagrljaju i zadovoljno disala.

Dve šoljice kafe , odavno zaboravljene, stajale su na stolu u kuhinji.

Miris tog napitka izgubio se negde među svim tim rečima i osmesima.

Ona, oseti neki mir.Neki spokoj, koji nema cenu,a malo košta. O kome se sanja, šapuće i kome se teži.

Upoznala ga je, dodirnula , te vedre večeri, jednog proleća prepunog preokreta, iznenađenja, istina i izazova, prošaranog smehom i suzama .

Dvoje ,još čvršće su se držali za ruke i dopuštali svojim putevima da se ukrštaju, stvarajući jednu nit koja možda nikada do kraja se nije dala prekinuti.