Dnevnik Pikove Dame

Ta jesen u Beogradu je donela hladne dane i poneki pljusak.
Ispitni rokovi su bili gotovi, moglo je malo da se odahne, a treća godina studiranja je otpočela.
''Lako je tebi tvoj faklultet traje četiri,a moj pet godina'' komentarisala bi Sanja ističući , naravno, kako je bolja od svih.
I jeste bila, ruku na srce. To niko nije mogao osporiti, ali nije trebala to da ističe u toj meri, u kojoj je volela.
Međutim, ona je nekako, sama od sebe, prestala da se potresa zbog njenih komentara. Nekako, kao da joj nije bilo više važno. U njenoj glavi rojile su se sasvim neke druge misle, daleke od Sanje i sveta oko nje, daleko od svakodnevnih reči i razgovora. Daleko i od nje same, ponekad joj se činilo. Njene misli su počele da budu on. Ujutru bi razmišljala da li se probudio i kako provodi to jutro. Dok bi tokom prohladnih popodneva potraživala knjige u nekoj od gradskih biblioteka , mislila bi o tome gde je u tom trenutku. Da li ruča? Spava? Ili sedi u nekom društvu? Pokušavala je da na osnovu njegovih reči i pogleda , u svojoj glavi, naslika sliku jednog njegovog prosečnog dana. Nije uspevala, mada nije ni odustajala. Shvatila je da je jedan najtežih zadataka upoznati osobu koja se ne da upoznati. Ipak, ma koliko koračala sporo, ipak je koračala ka njemu. 
''Evo ti ovaj broj, samo me traži tamo. Posle šest popodne uglavnom sam tu.A imaš i broj mog mobilnog,nego eto...'' rekao joj je , posle jednog njihovog susreta i pružio joj malu karticu, na kojoj je bila nacrtana kruna. Nasmejala se u sebi, jer se odmah setila kada ju je videla prvi put.
''A preko dana baš nikad ne mogu da te nađem?'' umiljato je nastavljala da vodi svoju istragu.
''Lakše je ovako. Znaš ja uglavnom ne spavam noću, tako sam navikao. U to neko vreme koje sam ti rekao ne možemo da se mimoiđemo'' bilo je jedno u nizu njegovih jednostavnih objašnjenja.
Dugo bi razmišljala da li da nekom ispriča sve te situacije, koje su za nju bile sasvim nove i čudne. Ipak, rešila je da te dileme zadrži za sebe. Kao da je osećala da joj ničije mišljenje ne bi bilo od koristi. 
''Jao opet ove glupe demonstracije! Ne mogu više da ih gledam, majke mi, neka idu da rade nešto pametno.'' urlala je Sanja jednog popodneva .Ona bi se samo smejala . Njoj je sve to bilo zanimljivo, ličilo joj je na neku igru, kako je on to nazvao jednom prilikom kada su pričali o tome.
''Sve je to igra ozbiljnih ljudi. Ništa drugo.'' govorio je ,dok mu je pogled lutao naokolo.
''Kako igra, vidiš da se ovi ljudi trude?'' nije mogla da veruje u to što čuje.
''Samo će ti se kasti jednog dana'' samo se nasmejao.
Miru je već viđala sve ređe. I kad bi je videla, nije joj se dalo da je prepozna. Bila je poletna, uzbuđena, ništa osim njene svadbe koja je trebala biti krajem proleća, nije je interesovalo. Upisala je završnu godinu više škole i ponosno svima pokazivala svoj verenički prsten. Sanju je izbegavala u širokom luku, jer su njeni komentari bili ,blago rečeno, užasni.
'' Da se dogovorimo nešto: Moramo što više da uživamo ove jeseni. Zbog tebe Miki, nama je svejedno, jer je tebi ovo poslednja normalna jesen. Od sledeće ćeš već morati da praviš zimnicu'' gromoglasno bi se smejala Sanja oduševljena svojom izjavom.
''Moja stvar, Sanja. Koji je tebi?'' spremna za svađu bila bi druga.
''Ajde bre dosta više. Je l' možete da se pravite da ste normalne?'' rekla bi Ona, pokušavajući da spreči svađu.
''A ti ,književniče, bolje analiziraj ove parole. Jednog dana ćeš moći da izdaš sabrana dela , nije to mala stvar. Pogledaj ovu babu ,molim te. Luda je , sa Slobom na vlasti ili bez njega, leka joj nema'' nastavljala je Sanja pokazujući na neku ženu koja je nosila  zastavu, slameni šešir sa nekom značkom na glavi i florescentno žutu jaknu. 
Tako su , te davne godine, one provodile svoje dane. 
Bilo je veče, pravo jesenje. Duvao je vetar, u mraku su se njihale gole grane drveća. Izgledalo je kao da plešu u tami. Iako je bilo hladno, prozor u njenoj sobi u potrkovlju je bio širom otvoren. Prostorija je bila ispunjena mirisom hladnoće i noći. Vetar je u nju unosio raznovrsne zvuke- gradskog prevoza, pasa koji su lajali i poneki komadić nekog uličnog razgovora. 
Dok je osluškivala te zvukove života , u sobu je ušla njena sestra.
''Javi se na telefon, pacov Goran te zove!'' bila je ozbiljna. Samo se okrenula ka njoj , ali osećaja nije bilo.
Klinka ju je par trenutaka posmatrala.
''Zezam te, naravno. Šteta ne primaš se više, Sanja je,idi javi se'' uspela je da primeti.
Prevrnula je očima i otišla do telefona.
''Šta radiš? Zamisli onaj paćenik od mog bivšeg dečka mi ispisao grafit na zidu zgrade, ceo Vračar će da mi se smeje'' govorila joj je drugarica.
''Šta je napisao?'' iznenađeno je pitala.
''Neke nebuloze , šta bi drugo, ubiće me ćale'' jadala se, a u glasu joj se mogala namirisati sreća zbog još jedne pobede u nizu. To je bila Sanja. Volela je da jure, a ona da ih odbija, još ako za sve to ima publiku, njenoj sreći ne bi bilo kraja.
''Hoćeš do mene?'' pitala ju je Ona. Osećala se pomalo usamljeno. 
''Ne mogu ,idem večeras u grad. '' bila je kratka.
Veza se prekinula.
Nekoliko trenutaka stajala je sa slušalicom u ruci. Da li da ga pozove? Imala je neku tremu, ni sama nije znala da objasni što. Nije se sa tim sretala , do sada. Iz tih misli ju je trgao ponovni zvuk telefona.
Sa druge strane je bila tišina.
''Halo? '' ponavljala je '' Aaa znam ko je '' veselo je rekla i nije pogrešila.
''Šta radiš?'' pitao je samo.
''Ništa ,kod kuće sam, a ti? '' nastavila je razgovor.
''Ja ću biti uskoro. Ajde dođi.'' rekao je kratko i dao uputstva.
''Važi'' neko je rekao mesto nje. 
Veza se preknula.
Nikad do sada nije bila kod njega. Išli su na razna mesta, ali ovako nešto se još desilo. Bili su na konjskim trkama jedne sunčane nedelje, zatim kod čuvenih ''kockara'' kako ih je zvala i na raznim drugim mestima. Za nju, sve to je bilo novo, nepoznato i uzbudljivo.Kako je delovalo na njega, nije mogla da proceni, jer se samo smeškao.Tog trenutka čas je želela da ide, čas ne. Kako je već počela da se sprema, bilo je kasno za bilo kakve promene.
Kroz nekih sat vremena sedela ja u taksiju koji ju je vozio na nepoznatu adresu. Vetar je duvao i raznosio suvo lišće po beogradskim ulicama. Na pešačkom prelazu videla bi tek poneku priliku, zgrčenu, koja se brani od vetra. Košava, ta čuvena košava.
''Eeejjj'' čekao ju je ispred i po svom dobrom običaju zagrlio jako.
Grlila je i ona njega. Volela je te zagrljaje . Snažne , čudne i tople.Pokušavala je svojim pogledom uhvatiti svaki detalj dvorišta u koje su ulazili . Nije bilo preterano veliko, ali je bilo prijatno.
''Pazi sad voli da skače'' upozoravao ju je na velikog i lepog crnog psa.
Milovala ga je. Imao je meku dlaku .
 Koračala je njegovim domom, ako se tako tada moglo nazvati. Na prvi pogled lepo, ali pusto. Nije bilo uspomena, nije bilo ,na neki način, ničega. Ni slika, ni sitnica koje postoje u svakom domu. Koliko je samo ona toga imala u svojoj sobi. A imala je otprilike duplo manje godina od njega. I svaka ta stvarčica imala je svoje ime, svoju prošlost i život. No, to ovde nije zatekla.
''Lepo ti je ovde. Ti ne živiš ovde?'' pitala je. Nakrivio je blago glavu i pogledao je.
''Živim sad,živeo sam i nekad. Jedno vreme nisam. Znam šta te zanima- nemam ženu, bar nemam više'' objašnjavao je u jednom dahu. Nikad do sada nisu pričali o tome.
''Je l si je voleo?'' naravno, nju je to najviše zanimalo, iako njoj nije pričao, rečima, o ljubavi.
''Jesam i ona je mene. Ali šta ćeš, j***. Imam i decu sa njom'' rekao je pomalo odsutan.
Nije htela više ništa da ga pita o tome , kao da je znala, da će joj ispričati tek onda kad on bude hteo.
''Ovo sam dobio od jednog pacijenta'' smejao se i sipao vino.
''Kakvog pacijenta?'' nije joj bilo jasno.
''Pa doktori dobijaju pića, znaš to valjda, imaš jednog kod kuće. E tako i ja od njega,pa sam počeo da se osećam isto kao oni'' smejao se sam za sebe . Nije mogla da dokuči šta je hteo time da kaže, što nije bilo ništa novo.
Gledali su neki film, ležali jedno pored drugog. Naslonila se na njega , mada je i dalje njenim telom strujala ona neizvesnost ,pomešana sa nekim čudnim strahom. Strahom od nečega poznatog,a opet nepoznatog. Nije uopšte  bila sigurna da li je dobro što je tu. Šta želi,a šta ne. Ništa nije znala , mada joj je bilo lepo. Bila je opijena pomalo, što tim vinom pomalo čudnog ukusa, što nekim dobrim parfemom na koji je mirisao, a ponajviše njim.
Bilo je kasno već, znala je, mada nije gledala na sat. Zvukovi su se čuli manje nego u njenoj kući, ali je mogla čuti da je vetar bio tiši. Neki mir obavio je sve oko nje. Noć, u svom punom sjaju, je prekrila Beograd. Ona prava, duboka i mračna. Sve, kao da je sanjalo, kao da se gubilo u tim bojama tame koje su mirisale na hladan vazduh.Tu je bio ,kraj nje, miran nekako.
''E ubi ga, konačno, tri sata ti je trebalo,baš si efikasan'' komentarisao je kraj filma koji je otprilike toliko trajao.
Smejala se.
''Jel ti se spava?'' pitao je.
''Malo '' reče. Opet ju je zapljusnuo talas nemira. Šta će biti sad? Da li to želi ili ne? Šta želi uopšte? Bila su to pitanja koja je sebi postavljala bez glasa.
Ubrzo ,i dalje , obuzeta tim osećajima ležala je kraj njega , u spavaćoj sobi.
Ćutali su.Pomilovao ju je po kosi.Polako, ali sigurno ,savladavao ju je san. Miran i tih. Okovi tih briga da će se desiti nešto što nije tada bila sigurna da li želi , su spali.Izgubili se negde u tami te sobe.
''Ti nećeš da spavaš?'' pitala ga je tiho.
''Nešto ne mogu, samo ti spavaj.Ja ću fudbal da pogledam '' rekao je nimalo pospan.
''Baš voliš sport da pratiš?'' zagrlila ga je i setila se da joj je stalno spominjao da to prati, kad bi se uveče ili tokom noći, ponekad, čuli. Bio je dana kada su se čuli redovno, kao i onih kad nisu. I jedni i drugi su je zbunjivali.
''Nisi znala? Pa ja sam ti urednik sportske rubrike u ''Politici'', samo nemoj nikome da kažeš.'' ozbiljno je nastavio .
Počeli su oboje da smeju.
Svetlost televizora je obasjavala njen usnuo lik, i njegov budan.
Smeh vetra koji je opet počeo svoju igru , čuo se negde u daljini. 
Već ju je savladavao onaj prvi san,kad je osetila snažno privukao ka sebi.
U momentu se rasanila.
''Laku noć'' rekao je samo, zabio glavu u njenu kosu i polako tonuo u san.
U sobi je zavladao potpuni mrak, a zvuk vetra se više nije čuo.

''Zdravo '' rekao je pružajući joj ruku.
Bilo je tiho , iako se nalazila u strogom centru Beograda. Noć ,koja je bila pred njom, kao da je nosila u sebi ,tišinu koja odzvanja. Tišinu, koja nas tera da slušamo tuđe reči, i druge da slušaju naše. Bila je to noć bez mnogo lica, zvukova , bilo čega što bi moglo skrenuti pažnju. Bila je to noć za razgovore. 
Pružila mu je ruku, uz osmeh, bez reči. Nije volela formalne ,ustaljene razgovore. Posebno ih nije volela u trenucima kada bi osetila nemir, a osećala ga je. Dok je posmatrala lik tog muškarca, i dalje je u njoj tinjala nedoumica – da li je uopšte trebala doći? Na neka pitanja , ma koliko jedostavno zvučala, nikad ne dobijemo odgovor.
Ubrzo, sedela je naspram njega. Lokal u kom su se nalazili ,nije bio pun. Tek nekoliko ljudi, mahom muškaraca, sedelo je. Kada su ušli njih njih dvoje, tih nekoliko gostiju je tek onako podiglo poglede i usmerilo ka njima, a zatim se vratilo svojim čašama i pričama.
Posmatrala je taj svet, obavijen nekom tamom, duvanskim dimom i mirisom viskija.
''Nikad nisi bila ovde?'' pitao je.
''Nisam, ali je lepo.'' odgovorila je.
''Drago mi je da tako misliš. Nego , što ne voliš zimu?'' neočekivano je nastavio razgovor od prošlog puta. Kada su se slušajno sreli, komentarisali su kišu i godišnja doba i ona je rekla da ne voli zimu.
''Ne znam, ne sviđa mi se. Ti je voliš?'' interesovala se.
''Veoma. Sad ću da ti pokažem nešto'' klimao je glavom i posegao za novčanikom.
Ubrzo ,nagnut ka njoj, pokazivao joj je malu sliku, staru mogla je primetiti.
Na njoj su bile neke kuće prekrivene snegom.
''Gde je to?'' pitala je. Bio joj sasvim blizu. Osećala je miris njegovog parfema. Činilo joj se da je to bio Obsession, ali nije bila sigurna.
''Tamo odakle sam ja. Ja sam ovo slikao, davno.'' rekao je.
''Lepo izgleda. Što nosiš tu sliku ?'' zanimalo je. Mada mnogo više što joj pokazuje, uopšte.
''Zato što lepo izgleda'' salio se.
Posmatrala je još nekoliko trenutaka tu malu fotografiju, a onda su se odmakli jedno od drugog.
Njegova blizina čudno je delovala na nju. Nekako opijajuće. Prethodno, dok ga je posmatrala nije mogla reći da je bio lep, ali daleko od toga da je bio ružan. Ako bi poredila Gorana sa njim , pacov je svakako bio lepši. No, ovaj je imao to nešto u očima. Dubokim, plavim, nekako hladnim, koje su prosto terale čoveka da gleda u njih.I to je činila.
Opet je zavladala tišina.
''Imaš lepe oči'' želela je da mu kaže, ali je mislila da je glupo. To mu svi kažu, verovala je.
''Hoćeš neki čaj, ali sa rumom, večernji'' nastavio je da se zeza. 
''Ne. Šta je ovo?'' pogled joj je pao na neku vizit kartu koja je bila na stolu sa slikom krune.
''Pa vizit karta, jedne kockarnice, da tako kažem, ne znam otkud ovde'' brzao je.
''Nikad se nisam kockala'' rekla je.
''A planiraš da počneš?'' posmatrao je svojim čudnim,i njoj lepim očima.
Nije joj bilo jasno koju svrhu ima to pitanje. Uvek je bila vešta sa rečima, no ove noći kao da je ostajala bez svog oružija. On je pričao, ali bi vrlo malo ispričao. A ona , činilo joj se, već mu je toliko toga rekla.
Govorila je o sebi, svojoj porodici, svojim studijama.
O svojim drugaricama. O svojoj sestri koja je nervira. O onome što voli, i što ne voli. Čak mu je govorila i knjigama koje voli da čita. Slušao je, iako se u to nije razumeo,klimao je glavom i pitao o čemu se radi u tim knjigama koje je spominjala. Razne razgovore je vodila, do tada, o književnosti,ali ovakav još ne.
''Ne. Ne znam ni kako to izgleda'' priznala je.
''Kockari ne vole žene u svom društvu ,smatraju da im donose nesreću kad se kockaju.Ako te baš zanima ,mogu da ti pokažem.'' objasnio je.
''Stvarno ? ''uskliknula je kao neke dete.
''Ajde,idemo.'' mahnuo je konobaru i ustao.
''Ali ja neću da se kockam'' smejala se dok  je on puštao da ide ispred njega.
''To svi kažu. Idemo, ozbiljno, da vidiš samo, zelis.'' nastavio je.
Ubrzo su sedeli u kolima. Mrak je bio gust, nekako tajanstven. Osetila je neki strah, jer sa nepoznatim čovekom, na neki način, o kome i dalje ne zna ništa ide u nešto sasvim njoj nepoznato.
Vozio je brzo. 
''Baš brzo voziš'' prokomentarisala je.
''Hoćeš da usporim?'' pitao je negledajući u nju.
Čutala je, a on je usporio.
I to baš usporio.
Počela je da se smeje.
Počeo je i on.
Ubrzo se našli ispred jednog gradskog hotela u kome se nalazila  kockarnica.
Ušli su,pozdravljao se sa svima.
''Ti si baš neki kockar.'' zaključila je.
''Ne ove vrste neke druge, možda'' nastavio je u svom stilu.
''Pa kako te onda svi ovde poznaju?'' pitala ga je kroz osmeh dok je ispijala svoje piće.
''To je već sasvim druga priča i puno bi trebao da ti pričam da bi to shvatila'' umirujućim glasom je objasnio. Nekako nežnim. Drugačijim, nego što je od nekog muškarca čula.
Posmatrali su ljude koji su se kockali. Izgledali su kao da vode bitku na život ili smrt, iako nisu govorili, moglo se to pročitati na njihovim licima.Nekako činilo joj se da ih razume.
''Pazi, iščupaće ti pramen kose'' dobacio je devojci, duge plave kose, koja je očigledno tu radila.
''Znam,hvala''nasmejala se i dotakla ga po ramenu, zatim pogledala u nju,pa u njega, činilo se sa čuđenjem.
Kao da je primetio da je to njoj neobično.
''I stvarno hoće, ja joj lepo kažem uvek, ona ne veruje. Stave to u džep, veruju da donosi sreću.'' objašnjavao joj je ozbiljno.
''Je l' donosi?'' zanimala se.
''Ne toliko koliko njima treba. Dobiju oni, ali više gube, svakako'' shvatio je šta hoće da ga pita.
''A kad igraju sa pravim kartama?'' već se skroz opustila dok je sedela tik do njega. Činilo joj se da čuje kako diše.
Nasmejao se.
''A kakve su to lažne karte?'' okrenuo se ,odjednom, prema njoj i počeo je gledati. Činilo joj se da proučava svaki delić njenog lika. Da vidi svaku poru. Da je čita.
Slegnula je ramenima.
''Zezam se, znam na šta misliš. Biće prilike, igraće i poker.'' i dalje gledajući u nju pričao je.
Bila je to tada živa igra. Svi igrači su bili muškarci. Bilo je tu i nekih žena, ali one nisu okušavale sreću.Posmatrala ih je, izgledale su joj neobično.Tu i tamo neka bi pogledala nju .
Iako na čudnom mestu, u čudnim okolnostima, sa sasvim njoj neobičnom osobom, osetila se slobodnom.
Smejala se i pričala sa njim. Pušila svoje cigarete. I ni sama nije znala zašto, želela je čvrsto da ga zagrli.
Retko je imala tu potrebu. Da zagrli nekoga i da ćuti, satima. Imala je , svega nekoliko puta, tu potrebu ,ali one koje bi grlila osetili bi se čudno, pokušali bi pobeći iz tog zagrljala. Naravno, Gorana je želela zagrliti tako, a on se uvek bunio.
Pogledao je na sat, a zatim spustio ruku na rame.
Taj dodir učinio je da se trgne. Nije je dodirnuo ,uopšte, do tada shvatila je.Uglavnom bi muškarci sa kojima je izlazila hteli da je dodirnu. Ovako ili onako. 
''E krećemo'' rekao je samo i ustao.
Krenula je za njim.
Bila je skroz sluđena, ali neki osmeh joj je igrao na licu.
Vazduh oko nje je mirisao na zbunjenost. Na zebnju . Na neizvesnost. I na njegov parfem, naravno.
''Zdravo'' čula je kako uzvraća pozdrav nekome u prolazu.
Čovek koji je radio na vratima ih je pozdravio ljubazno i ubrzo su bili sami ,napolju.
Vazduh je bio svež.
On, nekako, opet drugačiji. I dalje tajanstven, činilo joj se ,za milimetar bliži.
''Pazi'' čula je i osetila kako je hvata za ruku.
Štikla joj je zapela za neki kamenčić.
Ćutala je. Držao je njenu ruku u svojoj, a onda je neočekivano ispustio.
Misli su joj bile razbacane poput zvezda na nebu.
Činilo se da ih niko ne bi mogao izbrojati i sakupiti.
''Jel su joj ukrali pramen?'' dok je palio auto setila se plavuše iz kazina.
''Ma možda je već i ćelava, ko zna.'' smejao se.
''Hoćeš po mome ili po tvome?'' pitao je .
''Šta?'' zbunila se. Uplašila. Iznenadila.
''Da te vozim do kuće.'' lupkao je prstima po volanu.
''Možeš samo po tvome, ja ne znam da vozim'' sa nekim olakšanjem je rekla.
Ni sama nije znala što očekivala je da će se nešto loše desiti.
Nepredviđeno. Nešto što joj se neće svideti. 
Objašnjavala mu je kuda da ide ,a on se trudi da vozi pažljivo.
''Znači stigli smo.Tu živiš, jel?'' zagledao je njenu malu ulicu.
Potvrdno je klimnula glavom.
''Je l' su ono tvoje mačke?'' pokazao je na dve tigraste mačke koje su se jurile po ulici.
''Kako znaš?'' iznenadila se, jer su zaista živele u njenom dvorištu i ona ih je hranila.
''Rekla si mi. Onda još, da voliš mačke. Ja ih ne volim nešto, više volim pse.'' zagledan negde u daljinu ,sada, podsećao ju je.
To je bilo tačno, ali ona se toga nije sećala. 
Uznemirila se.
Ništa joj nije bilo jasno, u tom trenutku.
''Nikad nisam imala ovakav izlazak'' rekla je tiho, kao za sebe.
''Ni ja'' okrenuvši se prema njoj , držeći ruke na volanu, dodao je.
Mogla je da sedi tu satima još. Da ćuti ili da priča sa njim, sasvim nebitno. Iako je , u nekim trenucima, ni sama nije znala zašto, osećala neki strah, prijao joj je on, njegov glas, pogled. Neki tihi glas razuma govorio joj je da treba da ode, što pre, odatle. Da ga poljubi u obraz, zahvali mu se na svemu i nestane. 
Čula je ona dobro taj glas. Čula, ali nije želela da posluša. Nešto , njoj potpuno strano i nepoznato, nije joj dalo da ide.
Svo to vreme, smireno je ćutao i posmatrao je.
Nije je mogla da pretpostavi o čemu misli u tom trenutku. Činilo joj se da je on od onih ljudi čija lica  vešto kriju njihove misli, a posebno emocije. Svakog od nas ,desilo se, otkrio bi neki osmeh, pogled ili pokret. Umela je da, ponekad, prati izraze lica ljudi iz svoje okoline. Da pročita sa njih kada su tužni, kada ogorčeni ili zbunjeni. 
Ove večeri nijednom joj to nije pošlo za rukom. 
''Možda mu se i ne sviđam. Možda sam mu dosadna. Ma možda je on i lud'' mislila je u sebi , nesvesno , grickajući donju usnu. Lako se odavala.
Tišina je i dalje lebdela između njih.Parala joj je uši.
Polako, kao da se plaši da ne sruši taj tihi zid između njih, koji je sprečavao da kažu ili urade nešto pogrešno, nagnuo se ka njoj. Osetila je njegov dah, i nežan dodir usana na uglu svojih.
''Laku noć. Ja bih do sutra sedeo ovde sa tobom, ali moraš da ideš kući'' šapnuo je.
Osetila je kako je preplavljuje neki talas sreće i spustila usne na njegove.Bile su meke.
Nikada , do tada, nije prva poljubila nekog muškarca. 
I nikada nije ni želela to da učini, sve do tog momenta.
Osetila je kako je grli, jače nego što treba, činilo se. Imao je snažne ruke, prijao joj je taj zagrljaj. 
''Ajde, zovem te sutra ,oko pet, ok?'' tiho je rekao ,odmaknuvši se.
''Nemoj da zaboraviš '' otelo joj se.
''Ne nadaj se da hoću'' spustio je poljubac na njen obraz.
Sačekao je da uđe u dvorište, a zatim dodao gas.Zvuk guma,kao da je trgo.
''Pa ja nemam ni njegov broj telefona'' zavapila je u sebi.
Zahladnelo je. Mirisalo na jesen. Na kiše koje će uskoro doći. Na zimske noći koje nije volela, na kratke i sive dane. 
Ona, osetila je, te sveže noći ,dah proleća.
Ležala je , a ceo svet se vrteo ,u njenoj glavi, poput šarene dečije vrteške.

 Retko mi se dešavalo u životu da čujem neko ime i odmah ga zapamtim ili ugledam neko lice i zadržim ga u sećanju. Kada bi se to desilo , uglavnom, pomenuto ime ili lice bih srela opet i dodelila mu bitno mesto u svom životu. 

’’I kako je bilo sinoć? Otkud to da je asocijalna izašla napolje?’’ zapitkivala ju je njena drugarica Sanja.
Napominjem neki ljudi u ovim tekstovima će se zvati nekako, a njih dvoje ćemo zvati jednostavno : On i Ona.
Ona je nervozno cupkala kraj telefona , vrteći gumanu ,spiralnu žicu . Imala je potrebu za cigaretom, i nedoumicu da li da sve odmah istrtlja svojoj drugarici ili ipak ne. Da budemo iskreni, najvažnije joj je bilo da telefon bude čitavog dana, koliko je god to moguće, slobodan.
’’Nije bilo loše. Ma bilo je odlično. Morala sam da idem , šta ću, verila se’’ zvučalo je kao da se pravda.
’’Ha ha ha šalim se bre. Nego otkako si se raskantala sa Goranom ,potpuno si poludela ,ne ideš nigde, samo te ispite spremaš. Izađi malo bre’’ umela je Sanja ponekad biti zajedljiva.
Sanja i nije bila tako loša devojka. Bila je prosečno lepa, ali izuzetno zgodna. Visoka plavuša ,krupnih smeđih očiju , vitke figure. Ona je bila od onih devojaka koje su uvek u svemu bile prve. Najlepša i najbolja učenica u razredu, potom najpoželjnija devojka u kraju , mis mature u gimnaziji, odličan student na fakultetu. Bila je od onih devojaka kojima sve druge zavide,a potajno im se dive. Imala je puno muških prijatelja, a vrlo malo ,pravih i iskrenih, ženskih. Od nje ste uvek mogli da čujete neku poučnu priču o tome kako joj je najbolja drugarica probala da mazne dečka, ili da je posvađa sa nekom drugom drugaricom, upropasti omiljenu bluzu i slično. Bilo je u svemu tome istine, ali i Sanjine zasluge. Od malena ,život joj je nametnuo ulogu savršene osobe i ona je htela ili ne ,morala da nauči da nosi istu. Savršenstvo možda i postoji ,dok njega i ne postanemo svesni . Dok nas samo drugi vide kao savršene mi to, u neku ruku, i jesmo. Onog trenutka kada mi  u svojim očima počnemo biti savršeni, svet pod nogama počinje da se urušava. Da ne filozofiram mnogo- već u trećem razredu gimnazije, Sanja je postajala svesna svoje prednosti nad drugim devojkama. Nju nikad nije ostavio dečko zbog druge, nikad nije mučila muku sa aknama ili kilogramima, nikad nije dobijala slabe ocene , nikad joj nije falilo novca čak i u danima najveće inflacije, jer je poticala iz bogate porodice. Nikada se nije osećala usamljeno jer su svi sa njom želeli da se druže. I kako je sve to bilo tako, Sanja je počela svima oko sebe da drži lekcije, suptilno verovatno nenamerno se podsmeva i zadirkuje . Kažem nenamerno , jer ona nije tada shvatala da postoje ljudi koji imaju probleme koje ona nema, ali ju je život kasnije naučio.
’’C,c,c al’ smo opasni danas’’ umela je Ona da odgovori ’’Kažem ti, otišla sam zbog veridbe, a mogu ti reći bilo mi je zanimljivo , nisam nijednom, veruješ li, pomislila na pacova Gorana’’ pobednički je otvarala dušu, delimično da bi drugarici začepila usta , a delimično jer više nije mogla da ćuti.
’’Opa! Šta se desilo? Pričaj, sad će keva da mi skuva kafu i donese da slušam na miru. Je l’ djuvegija doveo nekog dobrog druga?’’ bila je radoznala Sanja.
’’Ma ne. Komplikovano je ,mnogo, i ne mogu preko telefona.’’ bila je potpuno iskrena.
’’Šta je toliko komplikovano bre? Nismo se videle dve nedelje i nećemo još toliko jer kreće rok, daj opis bar u kratkim crtama’’ nastavila je biti uporna.
Ona je uzdahnula duboko, od cigarete se već oprostila ,a pogled joj je pao na časovnik . Bilo je šest popodne, letnje vreme, dan je još trajao ,kako to biva leti. Međutim vreline su utihnule , vazduh je bio svež,a vetar je donosio miris pečenih paprika ,koji je podsećao na to da je jesen sve bliža.
Sama pomisao na hladne noći slala joj je poruku da taj poziv neće stići, mada ko zna zašto je to dobro?
’’Videla sam jednog tipa ,tamo kad smo bili. Pričala sam sa njim, ima prelepe plave oči. Ne možeš da veruješ kakve. Nismo razmenili brojeve, ništa, tada. ’’govorila je u dahu kao da se plašila da joj ne pobegne neka reč.
’’ Međutim, pre neki dan , kada je bio onaj pljusak otšetala sam do grada ,sama. U onom restoranu preko puta Saborne bio je on, prepoznao me je i dva sata smo sedeli i pili čaj’’ završila je.
Nekoliko trenutaka tišine.
’’Čekaj srela si tog lika opet?’’ pokušavala je da shvati Sanja.
’’Da. Bila sam kod crkve,a on je bio u restoranu u toj ulici. Prepoznao me je i pozvao na piće’’ ushićenje je govorilo iz nje.
’’Zezaš me, pa to je sudbina! Koliko ima godina?’’ Sanja je znala njen ukus.
’’Ne znam, Sanja. Duplo više nego ti i ja , sigurno. ’’ nervozno joj je odbrusila.
’’Nema tebi leka, još jedan Goran u najavi, mada je za ovog onda Goran mladunac. Dao ti je broj?’’ nastavila je da ispituje.
Goran je bio njen bivši dečko. Prva ljubav , moglo bi se reći. Lep i visok, ali pokvaren do srži. Nekih sedamnest godina stariji od nje. Muškarac koji je živeo za to da ga žene jure. Trudio bi se onoliko koliko je potrebno da osvoji svoju žensku žrtvu. Imao je dara za priču, kao i za glumu, što nije čudno jer je bio večiti student režije i filma. Iako možda nikada nije diplomirao, za razliku od mnogih koji jesu, on je ono znanje koje je stekao na akademiji, znao da primeni u svakodnevnom životu. Zaljubila se u njega na prvi pogled ili na prvu laž kako je znala reći njena mladja sestra. Nekoliko meseci bila je njegova životna ljubav. Onda , malo po malo, počeo je da joj nalazi mane. Zatim je počeo da se pojavljuje samo onda kad je njemu odgovaralo, dok joj jednog dana nije saopštio da ima drugu devojku. Pun sebe , ponosan na to ,valjda, što je slomio srce još jednoj klinki i što je preko veze uspeo da se zaposli kao novinar na televiziji. Plakala je kao kiša, ali je prihvatila tu surovu igru. Trudio se da je sretne, kad god je bilo moguće, kao slučajno , baš kad bi bio sa novom devojkom. 
’’Znaš , mala si ti još. Moram da se uozbiljim, keve mi. Znaš ,sad radim, ti učiš još, druga je to priča. Volim ja tebe na neki poseban način’’ jednom prilikom je pokušao da je laže i na taj način sačuva u rezervi što bi se reklo.
Ma koliko teško bilo shvatila je , konačno, igru koju je igrao, kao i da sve što je ikada rekao da je slagao. Pomirila se sa tim, povukla u sebe, nadajući se da ga tako neće sresti kao ni ljude koji bi je podsmešljivo gledali, jer su pretpostavili da se ludo zaljubila u njega. Kao i mnoge ,uostalom.
I naravno, svako poređenje bilo kog muškarca sa Goranom u njoj je izazivalo osećaj gađenja i želju da što pre pobegne od istog.Međutim, ovog puta nije bilo baš tako.
’’Mislim da on nema neke sličnosti sa pacovom. Prvo, vrlo malo priča , više voli da sluša. Drugo, pitanje je da li će se uopšte javiti . Možda je samo hteo da prekrati kišu i ništa više’’ objašnjavala je svojoj drugarici.
’’Ako ti nije dao broj, onda si možda u pravu. A šta radi, šta je završio?’’ ujedno je davala odgovore i postvljala pitanje Sanja.
’’Ne znam, nije živeo ovde dugo. Zaista ne znam, vodili smo malo neobičan razgovor’’ sve nesigurnija bila je Ona.
Opet joj je pogled pao na sat.
Bilo je pola sedam. Veče je već sijalo u svom punom sjaju . Imala je neki osećaj da će noć koja se rađa biti lepa. Poput onih noći iz romana i pripovetaka. Onih noći u kojima se dešavaju neke čudne ,nepredvidive stvari, onih noći u kojima se sanja bez snova.
’’Ma batali budalu. Možda je budala neka, ko zna. Nego kao ide učenje, koliko još strana imaš?’’ pitala je Sanja.
’’Još pedesetak. Nije mi frka.’’ snuždeno odgovorila je ’’Ej ja moram da idem mami treba telefon, opominje me, ne ljutiš se?’’ ni sama neznajući zašto slagala je.
’’Važi draga. Sretan rad pa kad prođe rok ,mi se vidimo. E nisam te pitala, kakav je Mirin verenik? je l’ stvarno mehaničar?’’ nije mogla da odoli.
’’Mogu ti reći da je u redu. Koliko sam shvatila, jeste, ali njena stvar. ’’ pokušavala je da izbegne ruganje njihovoj , tj. više njenoj drugarici.
’’Jel ima crne nokte?’’ kikotala se sa druge strane.
’’Sanjaaa!’’ nije mogla da savlada smeh ’’Nisam zagledala , ajde moram da idem’’ pokušavala je da se obuzda.
Nekoliko trenutaka smejale su se obe, toliko da ih je boleo stomak.
Njena majka je stvarno došla da vidi o čemu se radi.
’’Crni nokti...Crni nokti..’’ ponavljale su.
Žena, srednje visine, tamne kose skupljene u visoku pundju, slegnula je ramenima, počela se smejati zaražena njihovim smehom i otišla.
Veza je bila prekinuta.
Sedela je u mraku svoje sobe.
’’Sanja nikad ne greši. Verujem da neće zvati. Možda i bolje’’ konstatovala je u sebi dok je pokušavala da sredi beleške i natera sebe da uči. 
Iako je imala sasvim dovoljno vremena do ispita, nije imala šta drugo da radi.
Svaki trenutak odmora bi joj bio tegoban. Slušala bi radio, i razmišljala o svemu onome što je tišti, a to je bila usamljenost najviše. Iako je uvek imala sa kim da razgovara telefonom, ti razgovori su bili prazni,svodili su se na ispovesti njenih prijateljica. Beskonačne analize svake reči njihovih aktuelnih momaka. Rešavanje problema kojih nema. Zapravo, služili su samo da bi podigli njihovo samopouzdanje.
’’Ma sutra ćete biti duže zajedno, veruj mi, umoran je i on , piše diplomski’’ govorila bi Ona svojoj prijateljici.
I bila je u pravu.
Uvek posle  tih razgovora osećala bi se kao da su svi srećni , samo ona ne.
Goran je otišao ,bespovratno, jer je tako hteo.
O njemu nije želela da priča.
Slagala je da je zaboravila.
Prozvala ga je pacov.
Pravila se da je baš briga. Zato što nije mogla iz njihovih usta da čuje ono što je sama shvatila- da je ne voli.
Bilo joj je lakše da joj se pravi da joj je svejedno , a zapravo kad bi okončala te razgovore, legla bi na krevet, zatvorila oči i nadala se da će je pozvati.
Da je laže još malo, da joj proda par minuta sreće.
Nekoliko trenutaka, da učini, da se oseća voljenom .
Iako je znala da bi sve to bila neistina, želela je da čuje čak i tu neistinu, sa njegovih usana.
I ove večeri, koja je bila topla i prošarana vetrom, koji je donosio zvukove grada, koji su odzvanjali negde u daljini ,činila je isto.
Mira , njena najbolja drugarica iz detinjstva ,se udaje za koji mesec.
Više neće živeti blizu, više neće piti kafu u ponoć i obrtati šolju.
Više je Mira neće razumeti, jer ona ima nekog ko je voli.
A kada čovek ima nešto, dok to ne izgubi, ne shvata kako je onome ko to nema,a za tim žudi.
Sanja će uvek biti tu ,da izmedju redova, joj pokloni neki dobar savet.
Da se hvali armijom momaka koji seku vene za njom.
Da je podseti da je ispala budala i da joj se to može desiti opet.
Da podigne svoje tanke obrve iščuđavajući se kako joj nije dosadilo da samuje.
Da ne shvata da se ne može tek tako ići dalje. Da ne shvata da rane moraju da zarastu, da bi se mogle stvoriti nove.
Ležala je i razmišljala o tome. Pokušavala je da se seti kada je poslednji put pričala sa Goranom. U koliko sati, kog dana u nedelji- sve te podatke je čuvala u sećanju.
Kao i datum kada joj je saopštio da mu više nije potrebna.
I verovala je, još nekoliko trenutaka, da će ta sećanja u njoj živeti večno. Nije bila svesna da će za samo nekoliko minuta ,početi da zaboravlja.
’’Eeee, telefon je za tebe ,traži te neki dečko, mislim da je onaj tvoj sa fakuteta ima isti glas’’ vikala je njena majka.
’’Ko?’’ kao probuđena iz nekog sna mumlala je.
’’Pa onaj mali što ste učili onda zajedno. Ajde javi se , treba mi posle telefon’’ požurivala ju je majka.
’’Halo?’’ zadihano se javila jer je trčala do telefona.
’’Šta radiš? ’’ sa druge strane začula je dubok muški glas.
Istog trenutka znala je ko je.
’’Evo...tu po kući nešto. A ti?’’ bila je zbunjena . Nije očekivala da će pozvati. Posebno posle razgovora sa Sanjom, verovala je da će sve ostati na jednom dvostanom razgovoru. 
’’Nisi verovala da sam ja’’ kroz smeh čitao joj je misli.
’’Nisam. Pričao si sa mojom mamom, malo pre. Ona je mislila da je neko sasvim drugi’’ bila je skroz iskrena.
’’Aha. Dao sam jednom dečku ,tu, da te traži , ne želim da ti pravim problem. ’’ objasnio je jednostavno.
Ni sama nije znala odakle se pojavila ta misao- ali pokajala se zato što mu je rekla da je mislila da je neko drugi. Mogao je da pomisli svašta . Kao da je bitno, pa ko joj je on?
Ipak nekad naše lične misli budu brže od događaja koji slede.
Ćutali su. To je bila ona neprijatna tišina preko telefona, koja traje svega par sekundi, a onima koji ćute deluje kao da traje godinama.
’’Pije ti se čaj?’’ pitao je.
Razum bi tada, niko neznajući zašto, kratko odgovorio ne.
Posegnuo bi za nekim razumnim odgovrom- moram da učim ili majka mi je večeras dežurna u bolnici pa moram biti kod kuće ili idem u goste .
’’Toplo mi je za čaj’’ odgovorilo je ,stidljivo, srce.
’’A ništa drugo ne piješ?’’ prihavtio je ,kao najnormalniji ,njen odgovor.
Smejala se.Smejao se i on.
’’Budi u devet ispred Freske, čekam te tamo.’’ kratko joj je objasnio.
’’Važi, neću kasniti’’ obećala je.
’’I da kasniš, pa šta? Sačekaću te, samo polako, dođi taksijem’’ objašnjavao joj je .
Veza je bila prekinuta.
Nije sebi mogla da objasni zašto ju je toliko obradovao taj poziv.
Taj razgovor koji se sastojao od nekoliko izmenjanih rečenica činio ju je uzbuđenom.
I dok se užurbano spremala ,kao u nekom snoviđenju, pred očima joj je lebedela slika njegovih usana, koje je videla samo dva puta, a sa kojih padaju te čarobne reči ’’čekaću te’’.
Koliko god suludo zvučalo ,uvek se osećala kao da je ona ta koja čeka nekoga,
Mada nije to baš uvek bilo tako, ona je tako svoju stvarnost doživljavala.
A stvarnost  najčešće ima oblik našeg ličnog doživljaja.
Goran je ,naprimer, uvek požurivao, iako on sam nigde nije žurio.
Ubrzo je na sebi imala prijatnu letnju haljinu crne boje. 
Sedela je u taksiju koji je jezdio beogradskim ulicama koje su mirisale na poslednje dane leta 1998.godine.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.